Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Kako se u našim trgovinama može videti, čak i za siromašne postoji roba. Razne (ne)kvalitetne kopije proizvoda poznatih američkih, japanskih i evropskih brendova lako se mogu naći, počev od Nckije, preko Sonu-a, Njke-a i slično. Uostalom, najveći broj „pravih“ stvari zaista se i proizvodi u tim istim pogonima, no, ime duplira i triplira konačnu cijenu.
Nažalost, čak i ta jeftina roba je, zapravo, izrazito skupa. Zarad „ekonomskog čuda“ i „nevjerojatnog industrijskog rasta“ Kina je pristala na faustovsku pogodbu. Čitave zastarjele tvornice selile su se iz razvijenijih zemalja u „specijalne regione“ koje je kineska vlada izabrala za svoj ekonomski pokus. Jedina bitna stavka bila je smanjenje troškova proizvodnje, što je značilo da je bilo kakva ekološka zaštita bila jednostavno – preskupa. Ni zaštita radnika nije bila naročito bitna – u slučaju požara ili eksplozije jeftinije je bilo napraviti novu tvornicu nego adaptirati staru! Hladna logika ekonomije toliko liberalne da je čak ni razum ne ograničava!

milan · http://www.kp.rs/KP-23-01-10-S3.jpg

http://www.kp.rs/KP-23-01-10-S3.jpg

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

http://www.pecat.co.rs/category/dokumenti/

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

ПОКРЕТ СОЦИЈАЛИСТА УПИСАН У РЕГИСТАР ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА!
9 February 2010 One Comment

resenje-o-preregistraciji Покрет социјалиста је, Решењем Министарства за државну управу и локалну самоуправу бр. 130-00-00-00009/2010-08 од 05.02.2010. године, уписан у Регистар политичких странака на регистарском листу број 39.

Као заступник Покрета социјалиста уписан је Александар Вулин, председник Покрета социјалиста.

После вишемесечног, упорног и истрајног, рада свих чланова Покрета социјалиста од Прокупља и Пирота до Кањиже и Апатина дошао је и резултат.

Заслужен и оправдан. Као и сви други до сада.

Само истрајан рад и велики ентузијазам дају резултате.

Тако је било и тако ће увек бити.

Левице нема, никада је није ни било, у кабинетима. Она је на терену и међу радницима, сељацима, службеницима, студентима…

Она је у Покрету социјалиста.

Зато, још једном, велико хвала свим нашим градским, општинским, месним и иницијативним одборима широм Србије.

Са још упорнијим и истрајнијим радом у нове победе,

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Stenjka Razin
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Stenjka Razin

Stepan Timfejevič Razin ili Stenjka Razin (rus. Степа́н Тимофе́евич Ра́зин, Стенька Разин; * 1630; † 16. juna 1671. u Moskvi) bio je ataman donskih kozaka. Bio je vođa ustanka protiv Ruskog carstva.

Stenjka Razin je sa svojim ljudima od 1667. do 1669. bio pirat na Kaspijskom moru, boreći se proiv Persijanaca i pljačkajući njihove gradove. Godie 1670. krenuo je uz tok reke Volga. Jezgro njegove vojske činili su kozaci, a njima su se brzo pridružili seljaci, staroverci i etniičke i religijske manjine. Razinove jedinice su zauzele i brutalno opljačkale više gradova, među njima Astrahanj i Samaru, tako da su ustanici nakratko kontrolisali velika područja južne Rusije. U svojim proklamacijama Razin je tvrdio da mu je cilj da iskoreni bojare i druge moćnike, i da uspostavi kozačku republiku oko Volge zasnovanu na apsolutnoj jednakosti. Veliki poraz je doživeo pri opsadi tvrđave Simbirsk. Kada su mobilisani plemići cara Alekseja, oni su brzo suzbili ustanak, a Razinova vojska se raspala. Dana 14. aprila/24. aprila zarobili su ga kozaci iz njegove pratnje. Kasnije je pogubljen u Moskvi odsecanjem udova i glave.

Razinov ustanak bio je jedan od mnogobrojnih ustanaka druge polovine 17. veka koji su izbili kao posledica pojačane eksploatacije kmetova pod carem Aleksejem, što je uzrokovalo masovnu pojavu odbeglih seljaka. Njegovi početni vojni uspesi su bili vezani za okupljanje religijskih frakcija koje nisu pripadale zvaničnoj Pravoslavnoj crkvi.

Stenjka Razin je opevan u brojnim ruskim narodnim pesmama. Kompozitor Aleksandar Glazunov je kao dvadesetogodišnjak napisao simfonijsku poemu Stenjka Razin, opus 13. Dmitri Šostakovič je 1964. napisao kantatu „Pogubljenje Stenjke Razina“ za solo bariton, orkestar i mešoviti hor.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Tibetanska doga kao lukzusni modni detalj bogatih Kineza

U poslednje vreme tibetanska doga je postala novi luksuzni modni detalj za bogate Kineze koji je kupuju kao "obaveznu dopunu" uz vile i sporske automobile
U ovoj komunističkoj zemlji loše se gledalo na svaki spoljni znak bogatstva, a posedovanje psa Komunistička partija je jedno vreme zabranjivala kao buržoaski običaj.
Međutim, od pre nekoviko godina kapitalizam se malo po malo širi, donoseći neke slobode poput posedovanja psa, po mogućnosti tibetanske doge, naveli su strani mediji.
Moguće je da sličnost tibetanske doge sa lavom, simbolom moći i bogatstva, čini tu životinju tako omiljenom u Kini. Njena potražnja je toliko porasla da cene dostižu astronomske visine.
Odgajivači često traže desetine hiljada dolara, ponekad i čitavih 100.000 dolara, ali ima bogatih Kineza koji su spremni da plate i do pola miliona dolara da bi postali vlasnici takvog psa.
U Kini, koja doživljava procvat privrede i u kojoj je sve više milionera, tibetanska doga služi za potvrđivanje društvenog statusa.
Nakon zvezda šou biznisa širom sveta i njihovih čivava, ovo je novi primer korišćenja pasa za narcisoidne i egoistične ciljeve njihovih vlasnika koji nemaju ljubavi za njih već jedino brinu o svom imidžu.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

CRTICE IZ BURNIH DOGAĐAJA 1991. I 1992. GODINE

P O V I J E S N A D I S T A N C A

Sisak, 23.03. 1992.

Najveća greška u ocijeni prijeđenog puta (namjerna ili slučajna) je ocjena koja ne uvažava «vremensku distancu». Ne ocjenjuje se, uz pretpostavku, okolnosti u kojima se, i zašto nešto dešavalo i to baš tako kako je bilo. Već se daje ocjena prijeđenog puta ili događaja promatrajući sa sadašnjeg stupnja svijesti, razvoja, saznanja i sl. Sadašnji kritičari prošlog vremena uopće ne uvažavaju te okolnosti vremena u kojem se nešto događalo, već sve «svode» na današnje vrijeme. To im pogoduje jer tako mogu stvarati što crnju sliku o vremenu socijalizma i samoupravljanja kod nas u Jugoslaviji.Ako tako ne bi činili, nazivali SFRJ «vremenom mraka», a ne nude ništa bolje od onoga, pitao bi ih narod i mladići koji ratuju zašto oni to ostavljaju svoje živote, ako im neće biti ništa bolje nego prije?

Potrebno je ocrniti i osuditi sve od završetka Drugog svijetskog rata do danas kao da smo mi ovih 45 godina radili sve naopako. Traže se greške i propusti a zanemaruje sve ono što je uspješno rađeno, jer da nije bilo uspijeha, i to puno više nego propusta, ne bi Jugoslavija dospjela na nivo srednje razvijenih zemalja Evrope. Ne bi oni imali što krasti i otimati od radnika, ili prodavati strancima.To nitko ne može da negira, jer su podaci neumoljivi, a to je i narod sam osjećao po visokom nivou standarda.

Čak se, na do kraja nekorektan, nenaučan, bezobrazan način, devalvira, reducira i prepravlja činjenice iz Narodnooslobodilačke borbe. Postavlja se pitanje, jesu li Partizani oslobodili ili okupirali Hrvatsku??? Time se najsvjetlije stranice svih naroda na prostoru bivše Jugoslavije, pa tako i Hrvatskog obezvrijeđuju i dovode u pitanje. Sve to služi u trenutne političke prilike, ali zapanjuje indolentnost i izostanak reakcije naučnih radnika i «intelektualaca». Ti mnogi «intelektualci» su mene i mnoge generacije učili o krvavo stečenoj slobodi i demokraciji, te uspješnosti samoupravnog socijalizma kod nas. Gdje su oni sada? Jesu li oni nas lagali, krivo učili? Gdje je njihovo dostojanstvo i ponos, pa da iskreno kažu mi smo lagali ili ovi sada lažu!? Jedno i drugo ne može biti istina. Časne iznimke u Hrvatskoj su, Stipe Šuvar, Branko Horvat, Milan Kangrga, Predrag Vranicki, Ivo Perišin, Veselin Golubović, Svetozar Livada (izvinjavam se onima koji slijede gore navedene a nisam ih ovdje spomenuo) koji na razne načine pisanom rječju, knjigom, istupom i na drugi način se suprostavljaju tim falsifikatorima i činjenicama pobijaju njihove tvrdnje. Nažalost isto se dešava i u drugim državama stvorenim nakon raspada Jugoslavije.

Ono što je bilo najsvetije u našoj povijesti i jedini garant svih pobjeda u ratu i miru, zajedništvo, te bratstvo i jedinstvo svih naroda Jugoslavije se sada proglašava parolom, lažnom fasadom i propalom stvari, izmišljotinom komunizma i sl.

Da bi se relativizirala antifašistička borba koju su vodili komunisti i uz sve slobodoljubive narode Jugoslavije uspješno i pobjedonosno okončali, napadaju se Partizani za ratne zločine. Naročito se potencira da su ti zločini vršeni samo prema Hrvatskom narodu.

Izjednačuju se žrtve u Jasenovcu i Bleiburgu. Kako se mogu te «žrtve» izjednačavati?

U Jasenovac, Gradišku, Jadovno i druge logore smrti su odvođeni nedužni ljudi, Srbi, Židovi, Romi i svi koji nisu prihvaćali ustašku vlast, tu su mučeni, prisilno radili i ubijani na najbrutalnije načine. A na Blajburškom polju su stradali uglavnom najokorjeliji zločinci koje je sa sobom poveo, pa ih ostavio «na cjedilu» Ante Pavelić, i dio Četnika, Bjelogardejaca, Njemaca, Čerkeza, koje su partizanski saveznici Englezi vratili da im se sudi i s njima obračuna u vlastitoj zemlji gdje su činili zločine. Uz njih je stradao i jedan broj nedužnih ljudi, za koje se može sa žaljenjem reći «našli su se u krivo vrijeme na krivom mjestu».

Ozbiljno se sada postavlja pitanje, je li zločin ubiti zločinca, pa makar i bez suda???

Partizani nakon 4 godine borbi, svaki od njih izgubio je ponekog od najbližih i najmilijih, a većina i kuću i sve što je imao, dobiva «pod svoju vlast» te zločinačke vojnike. Uz to još, oni su pružali šestoki otpor i nisu prihvatili kapitulaciju i predaju kad je rat završen, što ih formalno pravno stavlja u položaj odmetnika a ne regularnih jedinica i prema njima se ne mora primjeniti Međunarodno ratno pravo.Ratujući još tih 15 dana «produženog rata» izginuli su mnogi partizanski borci koji su preživjeli čitav rat. U takvim okolnostima je teško očekivati «zdrav razum» i baš ne znam kako human odnos? Ja sam duboko u biti, humanista i ne mogu nikome zlo činiti a kamoli ubiti čovjeka bez suda, ma kakav on zločinac bio.Neka mu sudi sud pravne države. Ne vjerujem u «Sud Božji». Ali pokušavam razumjeti (ne odobriti) postupke Partizana u datim okolnostima, koji baš uvijek nisu bili humani i razumni. Ne mogu ti postupci zasjeniti sve ono što su Partizani i komunisti učinili za oslobođenje zemlje i stvaranju pretpostavki za ukupan demokratski razvoj i ugled Jugoslavije u čitavom svijetu.

Sve se to čini kako bi se obezvrijedila i NOB-a i poslijeratna izgradnja i da se Partizane i komuniste izjednači sa fašistima, ustašama, četnicima i drugim zločincima. A svi oni uspjesi kji su postignuti, po čemu nas je prepoznavao i cijenio Svijet se ne spominju. Pa, i ako je bilo zločina na strani Partizana nakon rata, tada su osvetnički prema Njemcima, Talijanima, Japancima i drugim koji su uz njih ratovali, postupali svi iz «Antifašističke koalicije», pa nikome iz pobjedničkih vojski nije suđeno za ratni zločin. To je tada bilo kao neko nepisano pravilo. Da li je ono sa humanog i današnjeg međunarodno-pravnog stanovišta u redu ili nije, to je druga stvar? Nikome u Britaniji ne pada na pamet da traži suđenje za ratni zločin Cherchilu, u Americi Ruzveltu, Trumanu, u Francuskoj De Golu??? A kod nas se postavlja pitanje suđenja Partizanima, pa čak i Titu kojeg čitav svijet stavlja uz bok i ravan sa svim ovim napred spomenutim svjetskim Velikanima.

Ne može se slučaj «Golog otoka» promatrati samo kao «nehuman postupak totalitarne komunističke vlasti», i nedostatak demokracije u Jugoslaviji. To se naročito odnosi na okolnosti u kojima je stvoren «Goli otok». Napad «Informbiroa» i Staljina na Jugoslaviju i Tita, koja je tek izašla iz rata i krenula hrabro na obnovu i veliku izgradnju stavila je pred Tita i Jugoslavenske komuniste pitanje:da li se pokoriti Staljinu-SSSR-u, i dobiti novog okupatora ili krenuti vlastitim putem. Poznato Titovo «NE»!, bilo je naše opredjeljenje.Zemlja se praktično našla pred ponovnim ratom, samo sada ne protiv fašizma, već protiv dojučerašnjeg svog najjačeg i «najvoljenijeg» saveznika.Četiri godine ratovati, a mnogi su u tom ratu ginuli sa uzvikom na umirućim usnama «Živio Staljin i Sovjetski Savez», teško ti ratnici mogu prihvatiti i razumjeti sada da raskidamo sve odnose i odreći se Staljina i Sovjetskog Saveza.Ti koji to nisu prihvatili i razumjeli ili nisu htjeli prihvatiti postali su «kočnica» pa i opasnost za daljni razvoj zemlje i demokracije u njoj. Istovremeno je Staljin spremao planove i jedinice da okupira Jugoslaviju. Nije bilo vremena za dugo «natezanje» sa velikim brojem onih koji su bili protiv «vlastitog puta». Trebalo ih je nekako izolirati. Za to je bio najpogodniji Goli otok u Jadranskom moru, i tako je tamo otvoren zatvor za «Informbirovce». Većina komunista i građana je podržala odluku Partije i Tita da se ide «vlastitim putem» i da se prekine sa kopiranjem «Sovjetskog puta u socijalizam». Mnogi su tako uhapšeni i zatvoreni u zatvor na Golom otoku kod Šibenika. Najteže je bilo onim prvima koji su došli na stvarno goli kamenjar i u tom kamenjaru gradili prostor za zatvorenike, vodovod i druge potrebne objekte za «normalan život» zatvorenika. Činjenica je da je u to vrijeme bilo i nehumanih odnosa prema zatvorenicima i to treba sa moralnog i humanog stanovišta osuditi. Kasnije je taj zatvor pretvoren u zatvor za mlade prijestupnike i postao normalna zatvorska ustanova. Pošto kritičari «Golog otoka» u Hrvatskoj, bez argumenata ističu da je na njemu bilo najviše Inforbirovaca Hrvata neka pogledaju u Arhivi pa će vidjeti da je na Golom otoku bilo najviše Srba i Crnogoraca jer su se oni najteže «odricali Staljina i Sovjetskog Saveza».

Posebno se ističe problem «Političkih zatvorenika» u bivšoj državi. Traže se rehabilitacije i plaćanje za svaki dan proveden u zatvoru. Interesantno je da skoro svi koji traže status «Političkog zatvorenika» ističu kako su bili nevini u zatvoru i da su osuđeni na «montiranom političkom procesu». Međutim, istovremeno, da bi bili «veliki domoljubi» hvle se kako su hrabro radili protiv Jugoslavije i na njenom rušenju, za stvaranje «samostalne Hrvatske».

Sada treba da se upitamo ima li i jedna država u svijetu, ma koliko se ona smatrala demokratska, koja neće «sankcionirati» onoga koji radi na njenom rušenju? Pa tako je radila i socijalistička Jugoslavija i ne može se svaki proces protiv «rušitelja i neprijatelja države» podvoditi pod pojam «politički montirani proces»

Dakle, ispravno sagledavanje zbivanja u povijesti može biti objektivno samo ako se promatra kroz okolnosti i zbivanja u tom vremenu, što je bio uzrok da su se događaji odvijala baš tako kako jesu u određenom povijesnom vremenu.

P R O M A Š A J ?!?

Sisak, 6. o4. 1992.

Neki kritičari Tita i «njegove Jugoslavije» ističu, između ostalog, da je to bio promašaj za narode Jugoslavije. To su najveće gluposti koje nemaju nikakvog osnova, osim iracionalnog napada i nacionalističke «brige» za vlastitu naciju. Ja kažem, «neka je to bio i promašaj», ali ako su narodi jugoslavenskih prostora tako mirno, sigurno i ponosno živjeli kao za ovih 45 godina života u Jugoslaviji, onda je dobro biti i u «promašaju».

Floskule o ugroženosti i zapostavljenosti pojedinih nacija u SFRJ su čiste izmišljotine pojedinih nacionalista i šovinista, koja nemaju nikakvu argumentiranu utemeljenost.Ako smo živjeli i «promašeno» ali smo lijepo živjeli.Što nam nude ovi satrapi-nacionalističke vođe, osim rata, krvi i mržnje.

Život i sreća ljudi ne zasniva se na mržnji prema bilo kome, osim prema zlu.Život i sreća se stvara i živi u ljubavi i međusobnom razumjevanju.

Uz ovo pitanje je vezano i poimanje bratstva i jedinstva. To je za mene uvijek bila zbilja – životnost a ne parola. Sada se u Hrvatskoj čak ističe da je bratstvo i jedinstva bilo lažno, iracionalno, da su ga izmislili Srbi kako bi imali druge narode pod dominacijom.Pa, zar to nije nebuloza i takvo nešto može pasti na pamet (ako je taj uopće ima), zlobnicima i mržnjom zadojenim nitkovima. Bratstvo i jedinstvo je u svim zakonima i drugim aktima Jugoslvije bilo stvarnost, način odlučivanja i življenja. Vodilo se računa da se u sve organe koji odlučuju na nivou Federacije ili niže, uz kvalitetu i stručnost koja se traži, bude i ravnomjerno zastupljena svaka nacija na tom području. Da se baš uvjek «pogodilo u gram» da zastupljenost pojedine nacije bude potpuno proporcinalna učešću stanovnika te nacije u određenom području, to je druga stvar.Pa, zar nije suludo i apsurdno tražiti «baš u gram» takvu zastupljenost kada su svi organi odlučivali na osnovu argumenata i u skladu sa zakonima i utvrđenim programima i planovima razvoja.

Ako se gleda ukupna Jugoslavija tada se ne može prigovoriti od strane niti jedne nacije da je namjerno nečijim postupkom ili aktom organa, zakonom i sl. bila zakinuta. Interesantno je da se u traženju «zakinutosti» najviše ističu Slovenci, Hrvati i Srbi??? A kada se pogledaju podaci o razvijenosti pojedinih republika vidi se da su te tri republike u Jugoslaviji najrazvijenije baš tim redom kako sam ih gore naveo. Ali ni ta razvijenost nije rezultat nečije «prednosti» u nadglasavanju (više kadrova pojedine nacije u organima), već je to rezultat naslijeđenog stanja, prirodnih bogatstava, geografske (ili geostrateške smještenosti), te, naravno i umješnosti i sposobnosti kadrovske strukture u pojedinoj sredini i Republici.

Svi su uglavnom lijepo živjeli, slobodno se kretali i imali ravnopravno sva ljudska i građanska prava, kakva nitko u svijetu nije imao.

Posvađeni narodi (bolje možda reći zakrvljeni) kakvi su bili 1941. naročito Srbi i Hrvati, nisu ni mogli drugačije da izađu iz te obostrane klaonice nego jedino zajedno zbratimljeni i ravnopravni, jer se jedino tako može mirno zajedno živjeti. A zašto i ne bi???

Nigdje u svijetu nema tako slična dva naroda kao što su Srbi i Hrvati (po prošlosti, kulturi, jeziku, vjeri i sl.) a da se toliko mogu mrziti i međusobno uništavati. Očito je to besmisleno, ali je nažalost tako. Dakle, život Srba i Hrvata, a i ostalih naroda na Jugoslavenskom prostoru je jedino moguć kao zajednički uz ravnopravnost svih. Sve drugo je vječita borba, mržnja i težnja za istrebljenjem? Zato parola (koja život znači) bratstvo i jedinstvo i život na toj osnovi je jedini moguć u ovim krajevima. To je Komunistička partija Jugoslavije prozrela i shvatila i zato je Tito stalno isticao «čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zjenicu oka svog»! Ta je parola prihvatljiva za svakog poštenog, normalnog, kulturnog čovijeka. Nije samo za onoga tko je opsjednut (opterećen) nacionalizmom, šovinizmom, iz čega onda proističe i mržnja prema drugome. Zašto bi ja trebao voljeti više nekog Hrvata, iz Hercegovine recimo, od Srbina sa Banije, koji mi je mnogo bliži po svim svojim karakteristikama i osobinama i s kojim svakodnevno dijelim istu sudbinu? Zašto bi ja više volio Hrvata nego bilo kojeg drugog, recimo Makedonca, Muslimana, Slovenca, Crnogorca, Srbina, Nijemca, Bugara i sl.? Zar samo zato što su mi roditelji Hrvati kao i njemu? Oni su tako mogli biti i bilo koje druge nacije, a mene bi rodili samo kao čovijeka. Jer ljudi se ne rađaju kao Hrvat, Srbin, Musliman i sl. već kao ljudi, a kasnije ih roditelji i društvo odgajaju i dijele po nacijama. Ne misli li valjda netko da čovijek genetski (kao genetski kod) naslijeđuje naciju? On genetski naslijeđuje neke ljudske osobine, dobre ili loše, određene sklonosti, ali ne i naciju. Pripadnost određenoj naciji je političko, a ne genetsko pitanje.

Prema tome bratstvo i jedinstvo je gledanje na ljude, da li je netko dobar ili loš, bez obzira kojoj naciji, rasi ili vjeri pripada. Za mene je to normalno ljudsko gledanje i nije nikakva «lažna ili šuplja parola» Ja imam mnoštvo prijatelja po imenu Miloš, Ljuban , Predrag, Milan, Bogdan, Dušan, kao i Huso, Mirsad, Suljo, Azem, Trajče, Janez, Matija, Domagoj, Franjo, i nikad mi nije palo na pamet da dovedem u pitanje to prijateljstvo, ako neki od njih nije napravio nešto loše i zločesto prema meni ili prema drugome.Posebno ističem da to nije nikakva moja ideološka («boljševička») zabluda već moj način i smisao života. Ja nisam kriv što ne osijećam (unaprijed) ljubav prema nekoj posebnoj naciji, pa bila ona i hrvatska, i ne osjećam se zbog toga uopće u bilo čemu prikraćen i oštećen, ni duhovno ni materijalno.

Sadašnje stanje u hrvatskom i srpskom narodu je «masovno ludilo», ono ne može dugo trajati. Ljudi će se jednom umoriti od ratovanja i neprijateljstava i shvatit će da se ne živi od toga da li si Hrvat ili Srbin već od toga da li se radi i stvara nova dobra za život. .

Na kraju da zaključim, pošto smo prostorno i fizički raspoređeni tako da živimo jedni s drugima, isprepleteni, nema nam druge nego zajednički živjeti (ne biti u «suživotu», već zajednički živjeti), a to znači bratski i zajedno, a onda smo i jedinstveni.

Bašić Ivica, prof ind ped.

milan · Upisano: 24 Apr 2010 12:52 Naslov komentara: To bi bilo to !

Crvena je krvca, što kipi u nama,
Crvena je munja, što oblak prolama,
Crveno je nebo, kad se zorom smije,
Crven nam je barjak, što se gordo vije;
Crvena je mržnja u našim grudima,
Pa i gnev je crven, što nas obuzima;
O, tirani, čujte – ne treba vam kriti –
I osveta naša – crvena će biti!

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

*Poistovećivanje socijalizma sa raznim formama etatizma je u SFRJ, SRJ, SSSR, Istočnoj Evropi, Kini. itd. radničkom pokretu bilo decenijama obešeno kao kamen oko vrata, gušeći svaki pokušaj istinske samoinicijative i samoorganizacije radničke klase. Bilo je, dakle, potrebno povezati se sa tradicijom koja se ovakvim režimima dosledno protivila, sa pozicija revolucionarnog socijalizma.*

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Hoking: Vanzemaljci sigurno postoje ali ih se treba čuvati
-----------------------------------------------------------------------
Ugledni britanski naučnik Stiven Hoking izjavio je da je "savršeno racionalno" verovati u postojanje inteligentnog života u svemiru, ali i upozorio da bi ljudi po svaku cenu trebalo da izbegavaju kontakte sa njima.
Astrofizičar je u seriji kanala Diskaveri rekao da bi vanzemaljci mogli jednostavno samo da opljačkaju sva bogatstva Zemlje i odu dalje.
"Ako bi nas vanzemaljci posetili, to bi veoma ličilo na ono kad se Kolumbo iskrcao u Americi, a što nije ispalo baš dobro za autohtono stanovništvo", preneo je danas BBC.
Prema njegovom mišljenju, umesto što se čovečanstvo aktivno trudi da komunicira sa drugim civilizacijama, trebalo da sve učini da izbegne takav kontakt.
"Dovoljno je da pogledamo sami sebe pa da vidimo koliko inteligentan
život može da se pretvori u nešto sa čime ne bismo želeli da se
suočimo".

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Laž kao „ulje“ globalne politike Sjedinjenih Američkih Država PDF Štampa
Predavanje Tomasa Majera u Beču 3. juna 2005.

Poštovani prisutni,
zašto je važno to, takođe za nas Evropljane, da sebi potpuno razjasnimo šta je stvarni karakter zločina od 11. septembra 2001? Pomislimo samo na EU (Evropsku Uniju): Ona je delo koje nije usmeravano od stvarnih evropskih interesa, nego jedna institucija u kojoj se nalaze krupni američki interesi (živo odobravanje). To se pokazuje na tome, što bi sigurnosna politika EU trebalo da bude koncipirana prema ugovoru koji je upravo odbijen u Francuskoj, da ona uvek bude kompatibilna sa NATO i njegovim ciljevima. To konkretno znači: Evropa je na početku da kroz ovakvu vrstu EU postane velika podanička vojska za geopolitičke i druge američke interese. Otuda je to, kako ja verujem, jedan veoma srećan momenat, što se ovo priređivanje događa u trenutku, kada neki Evropljani – najpre Francuzi, u sledećim danima Holanđani i takođe Švajcarci – ozbiljno razmišljaju o svom položaju.

Zbog ove jake prisutnosti američkih interesa unutar EU čini mi se važno to, da mi sebi bez ikakvih iluzija razjasnimo stvarni karakter politike SAD, kakav je kulminirao u negativnom smislu 11. septembra 2001.

Taj 11. septembar ima predistoriju. I u povezanosti sa ovom predistorijom hteo bih da vam pokažem tako reći „crvenu nit lažljivosti“ od 11. septembra, pomoću jednog letimičnog osvrta na istorijsko dešavanje koje je prethodilo 11. septembru, da vam ukažem na katastrofu Perl Harbura.

Katastrofa Perl Harbura stajala je života otprilike 2800 američkih građana. Admiralu Kimelu, zapovedniku flote na Havajima, bile su uskraćene sve informacije poznate u Vašingtonu o predstojećem napadu Japanaca. Predsedniku Ruzveltu je bio potreban čvrst izgovor, koji je ubedio čitav narod i kongres – oboje nisu hteli rat – da su SAD morale da uđu u drugi svetski rat. To je bio njegov problem.

Tako je on svom ministru rata Stimsonu dao nalog: „Mi moramo isprovocirati Japance da prvi zapucaju.“ I to se – pre toga sa embargom – konačno postiglo. To je istina o „iznenadnom napadu“ na Perl Harbur. Ona je bila zabašurena (prikrivena) pred američkim narodom, na sličan način kao pozadine ubistva predsednika Kenedija i pre svega zabašurene su i pozadine zločina od 11. septembra.

Brzo posle Perl Harbura pojavljuje se izvanredna američka literatura. Navodim jedan primer: Knjiga Džordža Morgenšterna objavljena 1947. Pored toga bilo je i odličnih istraživanja od strane Čarlsa Tansila, Harija Elmer Barnsa i nekih drugih. Ali ovi radovi su ignorisani od strane Mainstream-Presse i službenog pisanja istorije, kao što se to i danas pokušava sa odgovarajućim istraživanjima (istragama) u vezi 11. septembra.

Postoji jedna knjiga o Perl Harburu, pa Vas molim da posebno obratite pažnju na nju, jer igra važnu ulogu i ulazi u rad službene istražne komisije. Radi se o knjizi Roberte Volsteter Pearl Harbor, Warning and Decision. Roberta Volsteter je bila supruga matematičara Alberta Volstetera, inspiratora Star-War programa. Volteter je bio poočim Ričarda Perla i Pola Volfovica, koji imaju veliku ulogu u Project for a New American Century (PNAC). Sa knjigom Roberte Volsteter – pojavljuje se šezdesetih godina – dolazi u nadovezivanju na farsoliku istragu Robertove komisije iz 1941. god. neistinita verzija o Perl Harburu na sajam knjiga. Njena glavna teza: Amerika je uprkost visokim dostignućima tajnih službi bila iznenađena japanskim napadom. Poslednja verzija, objavljena u 2000. godini kratko vreme pre napada, potiče od Roberta B. Stineta. Nemački prevod ima jasan podnaslov: „Kako je američka vlada provocirala napad i dozvolila da pogine 2476 njenih građana“.

Ipak je već tokom godina sa lažnom verzijom Perl Harbura kreirano raspoloženje. Navodim par primera:

Zbignjev Bžežinski objašnjava u svojoj knjizi (obj. 1997.) Jedina svetska moć: Globalno postavljeni ciljevi politike SAD, za razliku od onih Ruzveltovih posle „iznenadnog napada“ na Perl Harbur, neće lako postići konsenzus, „ako ne nastupi spolja neka velika i neposredna pretnja“.

U septembru 2000. je elitna PNAC grupa (sa ljudima kao što su Perl i Volfovic) upravo dočaravala nužnost jednog „novog“, katalitičnog Perl Harbur-događaja, bez kojeg ne bi bili ostvarivi američki strateški i geopolitički ciljevi u 21. stoleću. Znalo se kako je „funkcionisala“ službena Perl Harbur verzija – narod i kongres su je većinom progutali, svet ju je progutao najvećim delom. Sada se špekulisalo sa ponavljanjem tog efekta.

U junu 2001. došla je iz Holivuda u bioskope filmska traka o Perl Harburu. Ta je imala funkciju da mase u Americi i u svetu navikne na mit o Perl Harburu i da time pripremi odgovarajuće raspoloženje za neki novi „Perl Harbur“. [Što se tiče pripremanja raspoloženja i propagande: Setimo se najsvežijeg primera sa dodele Oskara 7. marta 2010. Film „The Hurt Locker“ („Katanac za bol“)! rediteljke Ketrin Bigelou dobio je 6 oskara, a govori o američkim vojnicima u Iraku i Avganistanu. Ona je svoj oskar posvetila njima uz sledeće reči: „To je zaista priča o hrabrosti i herojstvu. Ti momci imaju praktično najopasniji posao na svetu“. prim. prev.)]

Konačno, poslednji primer: Niko drugi nego Donald Ramsfeld je prema Bobu Vudvordu, čoveku koji je otkrio aferu Votergejt, već u januaru, februaru 2001, ubrzo posle preuzimanja mesta ministra odbrane, počeo time, što je svakome koga bi sreo, gurao u ruke knjigu Roberte Volsteter.

Sve ovo dakle u predvorju događaja od 11. septembra.

Ali, sad stvarno nastupa katastrofa od 11. septembra. I šta beleži te večeri predsednik Buš u svoj dnevnik, opet prema Bobu Vudvordu? On beleži: „Danas se dogodio Perl Harbur 21. stoleća.“

Ako je Perl Harbur 20. stoleća dopustio da SAD postanu svetska moć, tada treba „Perl Harbur 21. stoleća“ konačno da cementira ovu moć.

U ovoj dimenziji bi se moralo shvatiti Bušovo poređenje. U ovom poređenju dolazi istovremeno do izraza globalna volja za moć SAD kao ta pra-lažljivost u prikazivanju događaja od 11. septembra. Sâmo ovo poređenje je majka svih ostalih laži o 11. septembru, o kojima ćemo večeras dobiti još nekoliko uzoraka. Neposredno posle 11. septembra 2001. uspelo se u tome da lažna verzija Perl Harbura na čudovišan način iznova bude delatna za mase – nije ni čudo, posle višegodišnjeg propagandnog rada na više nivoa za ovu laž.

Magazin TIME je u prvom specijalnom izdanju o 11. septembru doneo na dve poslednje stranice masnim slovima tako reći poziv na mržnju. U prevodu bi to glasilo: „Ono što nam je sada potrebno jeste jedan jedinstveni, ujedinjujući, usijani američki gnev, sličan gnevu Perl Harbura.“ Vidite, čvrsto se računa sa tim, da je ta neistina o Perl Harburu za sva vremena instalirana u glavama i srcima ljudi. I zaista: Ovo pogrešno sećanje na Perl Harbur preobrazilo je žalost i užas o događajima 11. septembra u neku isto tako pogrešnu, iluzornu pobunu.

Za pogrešnim mislima sledila su pogrešna osećanja i izazvala gomilu slaboumnih izjava solidarnosti sa SAD-režimom, pre nego što je išta bilo razjašnjeno. Ove izjave solidarnosti – Nemačka je govorila čak o „neograničenoj solidarnosti“ – dale su SAD-administraciji željeno zeleno svetlo za planove u Iraku i Avganistanu koji su već duže vremena ležali u fijoci. Za pogrešnim mislima i osećanjima mogla su sad nesputano da slede pogrešna dela odobrena kroz svetsku javnost.

Neće Vas začuditi ovo: Prirodno da je takođe i celokupan rad takozvane istražne komisije posle 11. septembra usmeren na adresu Perl Harbur-basne. Član komisije Roemer ističe knjigu Roberte Volsteter kao glavnu smernicu njihovog rada i njenu teoriju iznenađenja jednostavno dovodi u vezu sa al-Kaidom. Drugim rečima: Zadatak komisije bio je isti kao i onaj Robertove komisije iz 1941. godine: ubediti svet o iznenađujućem karakteru japanskog napada odnosno al-Kaide.

Tako mi vidimo kako se laž o Perl Harburu počev od 1941. godine stvarno dâ pratiti kao crvena nit do u događaje iz 2001. i odatle nadalje. Ko prozire kolosalnu lažljivost ove niti, neće biti zbunjen službenim deklamacijama i parcijalnim lažima.

Ponekad su karikaturisti bliži istini nego obični smrtnici. Ovde je jedna karikatura iz 40-tih o Perl Harburu i neka druga iz Evropljanina; poslednju smo objavili već u novembru 2001. kada se samo slutilo o službenim laganjima i kada još nije bilo utvrđeno šta stoji iza toga. Na prvoj mi vidimo jednog Japanca koji drži plakat na sebi i objavljuje na sva zvona: „Napašćemo Perl Harbur početkom decembra. Molimo da ne kažete Šortu i Kimelu (zapovednici flote na Havajima).“ Dole stoji: „Oni to nisu učinili“ – Šort i Kimel nisu iskusili ništa i bili su stvarno iznenađeni, za razliku od Ruzvelta i njegove klike. Zbog službenog stava SAD i i čudovišno lažljivog poređenja ili u ciničnom smislu pravog poređenja Perl Harbura sa 11. septembrom Evropljanin je u slici doneo nešto odgovarajuće. Naš karikaturista je pošao od toga, da Buš nije neizostavno znao u detaljima šta će se desiti, ali da je svakako imao informaciju da će nešto važno doći i da bi, pošto mu je šef štaba Endrju Kard šapnuo vest na uho, on trebalo da glumi veliko iznenađenje. Mi tada još nismo znali, da je predsednikov portparol Ari Flajšer stajao u donjem delu prostorije sa jednim posterom koji je visoko podigao, da bi predsedniku dao prva uputstva. Na posteru je pisalo: „U ovom trenutku još ništa nemojte da kažete!“ Ovo je situacija neke probe za predstavu učenika ili amatera. Ali, mi ovde u svakom slučaju gledamo na jednu scenu prljavih poslova najkrvavije zločinačke vrste, na scenu koja je uvukla čitavo čovečanstvo u zajedničku patnju.

Za kraj bih hteo da skiciram još nekoliko principijelnih gledišta:

Anglo-američka politika planira na duže vreme – to bi Evropljani već trebalo konačno da znaju. Jedan primer: Pre Prvog svetskog rata možete naći jednu „šaljivu kartu“ u Engleskoj, na kojoj je na iznenađujuće tačan način predviđen oblik Evrope za 20. stoleće: Svuda umesto starih monarhija republike, u Nemačkoj čak više nego jedna – dakle neka podeljena Nemačka.

Nad Rusijom se nalaze interesantne reči: „Ruska pustinja“. Time nije mišljen neki projekat isušivanja za Rusiju. „Pustinja“ znači mnogo više: Ovde ne bi trebalo, kao u Evropi, da određene forme režima budu zamenjene drugim, već poznatim (monarhije kroz republike); ovde treba da se razvije sasvim nova forma socijalnog zajedničkog života. To se nazvalo „socijalistički eksperiment“, izraz koji je dokazivo bio upotrebljavan u 90-tim godinama 19. stoleća u izvesnim engleskim krugovima s obzirom na Rusiju. U istim krugovima se govorilo o neophodnosti sledećeg velikog evropskog rata, kao pretpostavke za preoblikovanje odnosa u Evropi i Rusiji kojima se težilo.

Sto godina kasnije – jednu godinu pošto je prekinut socijalistički eksperiment, nekom vrstom Joint-venture (zajednički opasan poduhvat) između Rima i Vašingtona, pri čemu su Bžežinski i Papa imali odlučnu ulogu – ponovo se pojavljuje jedna interesantna karta. Ona se pojavljuje u Economist, dakle jednom ozbiljnom časopisu i uz nju ide i jedan članak. On nosi kraću napomenu, doduše na latinskom, koja dakle nije odmah razumljiva za svakog: „Haec tabula mundi vix seria est.“ U prevodu: „Ova karta sveta teško da se može ozbiljno shvatiti“. Možda je to povod da se proučava sa posebnom pažnjom. Ova karta sveta naime otkriva izvesne namere, koje se gaje za oblikovanje 21. stoleća, i koje su u međuvremenu delimično ostvarene, ne konačno kroz događaje od 11. septembra. Šta mi vidimo? Evropa više ne postoji. Svaka tačka „stare Evrope“ je ili u Euro-Americi ili u Euro-Aziji. Ovde u Beču mi se dakle nalazimo saobrazno ovoj karti u Euro-Americi. Zatim Islamistan. Kakav interesantan izraz! Tri godine pre nego što je Hantington objavio svoj propagandni spis Clash of Civilisation, mi vidimo ovde jedan kontinent iz fantazije „Islamistan“. Putem 11. septembra, koji je bez bilo kakvog ozbiljnog razjašnjenja podmetnut islamističkoj al-Kaidi, „Islamistan“ se dalekosežno realizovao: Svet je ubeđen u egzistenciju jednog islamskog bloka kao pretnje svetu.

Šta će još doći nagovešteno je već na ovoj karti: Razjašnjavanje sa Kinom. Politika SAD potrebuje uvek suprotnosti u svetu. Suprotnost sa Rusijom je 1989. ostavljena ad acta. Ova sa Islamistima ovladava sadašnjicom. A suprotnost sa Kinom će odmeniti obe. I mi idemo ka tom vremenu.

Anglo-američka politika sledi kroz stvaranje takvih suprotnosti svoje vlastite geopolitičke i privredno-ratne ciljeve. Kao što je privredi potrebna nafta, tako je ovoj politici potrebna laž. Ona je njen sopstveni element, kako pomoću laži o Perl Harburu i njenoj ulozi pre, tako posebno može postati jasna tokom i posle 11. septembra.

Hteo bih da završim rečima jedne ličnosti, koja je sve ove razvoje u većim potezima već predvidela pre skoro sto godina i koja je dobar deo vremena svog studiranja provela ovde u Beču. Jedan čovek, koji je kasnije oplodio mnoge istraživačke i životne oblasti i koji je uvek težio ka tome, da ljude pokrene na jasno, samostalno prosuđivanje o svetskim događajima. On je već u aprilu 1916. rekao, usred Prvog rata 20. stoleća, u jednom predavanju u Berlinu: „Neće uopšte dugo trajati posle 2000. godine, a doći će iz Amerike, ne direktna, ali neka vrsta zabrane za sve mišljenje; neki zakon, koji će imati cilj da potisne svako individualno mišljenje.“

Sve što smo čuli ovde na ovom zasedanju, zaista pokazuje, sa kojom žestokom energijom se pokušava kroz službene medije potiskivanje svakog individualnog mišljenja i istraživanja u vezi izbijanja prvog rata u ovom stoleću – jer taj je počeo 11. septembra 2001.

Proročka rečenica koju sam Vam pročitao, potiče od austrijskog filozofa, prirodnjaka i osnivača duhovne nauke Rudolfa Štajnera. Smatrao sam primerenim to, da upravo ovde u Beču ukažem na ovo proročanstvo, koje se na žalost ispunjava u sadašnjosti. Utoliko je važnije što je jedan kongres kao što je ovaj mogao da se održi ovde. Nadam se, da će slična priređivanja češće moći da se organizuju upravo u Evropi, da se Evropljani ne bi predavali iluziji o Alijansi sa „prijateljima“ s one strane Atlantika i da pre svega pribave volju za razvoj jasne svesti.

Zahvaljujem Vam na Vašoj pažnji.

S nemačkog preveo Siniša Nikolić

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

kada su radnici odustali od *pionirske zakletve*, kada su se *pomirili* sa klasnim neprijatel;jem, ukazujuci mu uporno poverenje 1989---2010...obrisali su sebe iz spiska za *zivot dostojan coveka*, ponistili gornju statistiku..*pionirsku zakletvu*..ostalo vidite svaki dan. Dolazi vreme kada ce *klasni neprijatelj da se otrezni*..*jos malo pa nestalooo*..radnickog strpljenja...
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
Otrežnjenje... ????

Zablude o radničkoj klasi, na kojima su odrastale čitave generacije, padaju u sve dublju vodu. Teško da će se danas iko od ”proletera” osetiti moćnim i poverovati da je pokretač društvenih promena i okidač razvoja - u šta su verovali godinama, pa i decenijama.
Istrajnost, solidarnost, poštenje... ostali su samo termini u pionirskim zakletvama, a u ”novoj eri” zamenili su ih neki mnogo tužniji izrazi, koje radnici sve više ispisuju po svojim parolama - tajkunizacija, siva ekonomija, korupcija...
- Ogroman je teret danas na radničkoj klasi - kaže i prof. Zoran Stojiljković. - Poslovi su postali sve rizičniji, teže se zadržavaju, više se ugovora potpisuje na određeno vreme, a na takvim je poslovima manji nivo zaštite pa čak i prava. Došlo je teško vreme, i to u situaciji kada solidarnost nikada nije ni bila previše izražena. A sada je sasvim izostala. Ovo je vreme straha i neizvesnosti.
Profesor Stojiljković dodaje da nije začuđujuće što je narod toliko sluđen i što više nikome ne veruje.
- Pa kako i bi kada su sindikalni lideri slabi i nemoćni, kada tajkuni lobiraju političare po hodnicima za svoje interese, kada država otpušta ljude koje je do juče čuvala, kada
se sve rasprodaje budzašto.
Plavi okovratnici tako sve više stežu vrat države. A sami radnici se osećaju kao najamnici.
- Srednji sloj je nestao - zaključuje i Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku. - Čitava jedna ”klasa” se istopila još u devedesetim, ”zahvaljujući” ratovima i tranziciji, koja još nije završena. Zato danas srednju klasu imamo samo u tragovima.
Ministar Ljajić dodaje da je država upravo ”u pokušaju da je ponovo uspostavi jer je ona nosilac svakog demokratskog društva. Ipak, kako i sam kaže, to neće ići ni brzo ni lako.
- Njeno oživljavanje će zavisiti, pre svega, od načina i tempa kojima zemlja izlazi iz krize i samim tim od promena u strukturi naše privrede, koja pati od hroničnog problema niske konkurentnosti i male produktivnosti.
Ministar smatra da su za ljude koje kači njegov portfelj poslednje dve godine najteže.
- Pre svega zato što još nije okončana tranzicija, a ni proces privatizacije. Na sve to imamo i globalnu ekonomsku krizu, koja je dodatno otežala i još više pogoršala poziciju svakog radnika u Srbiji - izričit je Ljajić.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine, Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.

Mario Kalik

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli