Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Slovenci su zasigurno najpametniji i najprakticniji juznoslovenski narod mada to ni u kom slucaju ne znaci da su uvek i u pravu...

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Koja je prihvatljiva cena "jednostrane ludosti"?

Slobodan Antonić

Jednostrana primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbiju je, od februara do maja, koštala 17 miliona evra, izgubljenih samo na carinskim prihodima. Na godišnjem nivou to iznosi 68 miliona evra. Vladini zvaničnici su ovu vest trijumfalno proslavili. Naime, kada je 6. decembra 2008. predstavljan budžet za ovu godinu, Diana Dragutinović, ministarka finansija, upozoravala da bi, zbog jednostrane primene, budžet mogao ostati kraći za čitavih 267 miliona evra. Pošto se ta mračna prognoza za sada ne ostvaruje, evroentuzijasti su, po "Blicu" i na B92, svečano otvorili šampanjac.

Treba, međutim, reći da je novac izgubljen od ukinutih carina samo deo štete koje je pretrpela Srbija zbog evroreformske ludosti zvane "Jednostrana primena SSP". Naime, ukidanje carina značilo je pojeftinjenje evropske robe i dalje smanjenje prodaje domaćih proizvoda. Koliki je tačno udarac time nanesen domaćoj privredi teško je reći, zbog opšte privredne krize. Ipak, sigurno je da 68 miliona evra godišnjeg gubitka nije ni približno cifra koja govori o šteti koju smo pretrpeli.

Drugo, ako neko misli da je 68 miliona evra mali gubitak, neka to kaže penzionerima, pogotovo njima 400.000 koji ne primaju više od 110 evra mesečne penzije. Simbolički gest dobre volje treba da ima simboličku cenu. Sedamdesetak miliona evra direktne štete nije simbolička cena. Još koji tako skup gest evroentuzijazma, i Srbija će teško moći da sačeka 2032. ili već koju drugu godinu "konačnog prijema Srbije u punopravno članstvo EU".

I treće, onaj ko ne vidi da se ova stvar sa priključenjem Srbije EU opasno zaglavila, ima ozbiljan poblem sa percepcijom realnosti. Eventulno dobijanje "belog šengena", do kraja ove godine, ovde se računa kao vrhunski uspeh "evropskog puta Srbije". Pri tome se, sudeći po Bramercovom izveštaju, ni do toga neće tako lako doći. Naša štampa je ovih dana slavodobitno pisala da se beli šengen može očekivati već od jula. Međutim, kako nas je obavestila Aleksandra Stiglmajer, odluku o tome najpre treba da donese Evropska komisija, pa Evropski parlament, pa sve zemlje članice. To u najboljem slučaju znači da ćemo nešto konkretno moći imati tek u novembru. Pri tome, pomenuta nas je zvančinica upozorila, da Srbija ne sme da pogreši ni u najmanjoj sitnici, ako hoće čak i tada da dobije "beli šengen". "Ukoliko Evropska komisija ubrzo i usvoji predlog o ukidanju viza za građane Srbije", objasnila nam je ona, "ministri unutrašnjih poslova EU mogli bi već na jesen da glasaju protiv toga ako vlasti u Beogradu u međuvremenu ne naprave dodatni napredak. Srbija u svakoj fazi procesa ukidanja viza mora da iskazuje jasnu političku i praktičnu volju da će ispuniti sve postavljene zahteve, da će primenjivati sve nove zakone i strategije u potpunosti i usvojiti one koji su još preostali". Za sada još ne traže da, pri tome, moramo sve vreme da pevamo i igramo od radosti. Ali, možda se to podrazumeva?

Što je najlepše, toliko žuđeni "beli šengen" je za većinu građana Srbije više psihološki (simbolički), nego stvarni dobitak. Naime, u Srbiji pasoš ima svega milion njenih građana, a u inostranstvo ne putuje više od 200.000 njih. Raelnu korist od "belog šengena", dakle, imaće samo tanki sloj više i više srednje klase, kao i mlađi ljudi koji imaju ambiciju da u te klase uđu. Ogromna većina ljudi u Srbiji neće od toga imati ništa, a ako svemu dodamo i onih 68 miliona evra koliko će ta većina morati da dodatno izdvoji za srpski budžet, onda trenutno, kako stvari stoje, "evropski put Srbije" više nam šteti, nego što koristi.

U tom smislu je u pravu ekonomista Saša Đogović, iz Instituta za tržišna istraživanja, koji kaže: "Ako ne dođe do odmrzavanja SSP u junu, ne vidim nijedan razlog zašto bi Srbija nastavila da do kraja godine jednostrano sprovodi ovaj sporazum". I zaista, da bi dobila beli šengen od Srbije se očekuje da neprestano i sa sve većin intenzitetom dokazuje evroatlantski entuzijazam. Sa druge strane, Srbija upravo zbog tog "entuzijazma" ima mnogo troškova. U okolnostima velike ekonomske krize, međutim, naši evropski prijatelji moraće razumeti da mi neke troškove jednostavno treba da smanjimo. Jednostrana primena SSP još uvek nije zvaničan zahtev EU, već samo rezulat srpskog evroentuzijazma "preko granica dužnosti". Zato će naši evropski prijatelji svakako razumeti da ukidanje jednostane primene SSP nije posledica manjka evroentuzijazma u Srba, već manjka novca u državnoj kasi.

Naravno, zamisliti Cvetkovićevu vladu kako suspenduje odluku o jednostranoj primeni SSP isto je što i zamisliti hodžu kako se krsti u crkvi. Ipak, ono što čudi jeste mlako držanje opozicije po ovom pitanju. Ona neprestano najavljuju povezivanje kroz zajedničke akcije, ali od tih akcija, nekako, još uvek nema ni traga ni glasa. Zašto se opozicija oko ovog pitanja ne bi složila i zajednički nastupila? Zar ovo nije minimalni pokazatelj ozbiljnosti i odgovornosti opozicije, ono što bi čak i najlojalnija opozicija u svakoj drugoj zemlji uradila u parlametu? Ali, naša opozicija se, kako stvari trenutno stoje, radije zabavlja lokalnim izborima, nego što se zanima za nacionalne teme. Ona će, izgleda, tim temama početi da se bavi tek pred nacionalne izbore, 2011. godine. Dotle Srbija možda i dobije "beli šengen". Ali, ne dobije li dotle Srbija pravu opoziciju, cena tog "uspeha" biće daleko veća od onih 200 miliona evra, koliko ćemo dotad potrošiti na budžetsko dotiranje jedne nacionalne ludosti.

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

SPOLJNOPOLITIČKA BAJKA

Djordje Vukadinovic

Nakon serije loših vesti, negativnih ekonomskih pokazatelja i sve žešćih unutrašnjih sukoba, zaključno sa (ne)očekivanim nokdaunom na nedavnim lokalnim izborima, najzad je i članove vladajuće koalicije, tačnije, vladajuće stranke malo ogrejalo sunce.

Kada bi se moglo zaustaviti vreme, odnosno barem do narednih parlamentarnih izbora zamrznuti jedan istorijski trenutak, verujem da bi se stratezi DS-a odlučiliza prethodnu nedelju, u kojoj Boris Tadić, u ulozi regionalnog lidera, po Novom Sadu srdačno gosti tuce evropskih predsednika, Vuk Jeremić u Njujorku gorljivo brani srpsku kosovsku politiku, a Boža Đelić iz Brisela donosi vesti o ukidanju viza do kraja 2009. godine. I sve to paralelno, u isti mah i kao gotovo „matematički” dokaz da predizborna priča o „paralelnim procesima” i ravnopravnim političkim prioritetima nije bila samo marketinška bajka.

Bez obzira na više puta prekoračene rokove i neophodnu dozu opreza koji treba po tom pitanju zadržati, čini se da bedemi šengenske tvrđave polako popuštaju i počinje da se nazire kraj ponižavajućim redovima za vize pred stranim ambasadama. Rečeno je već da, kada je o Srbiji reč, značaj stavljanja na „belu” šengensku listu daleko prevazilazi puki tehničko-saobraćajni i administrativni aspekt i ima dublje simboličko i psihološko značenje. Za većinu građana Srbije, bez obzira na to da li uopšte imaju pasoš, dovoljno novca ili nameru da bilo gde putuju, već sama mogućnost da se, u principu, ponovo može slobodno ići preko „grane” na zapad predstavlja znak političke normalizacije i mentalnog povratka u „bolju prošlost”. To je Evropa koja je ostala u srpskom kolektivnom pamćenju još iz Titovih vremena, Evropa „države blagostanja”, koja ima miris šuškavaca, zavesa i farmerki iz Trsta. Naravno da te Evrope već odavno nema i da ju je zamenila Evropa megakorporacija, briselske birokratije i socijalne nesigurnosti. Ali dok se Srblji u to ne uvere, a, rekosmo, većina nema pasoš i neće uopšte nigde putovati, možda će se moći odraditi barem još jedan izborni ciklus – a budućnost dalja od prvih narednih parlamentarnih izbora ionako nikoga više ne zanima.

E, sad, druga je stvar što se, po mom skromnom mišljenju, tu negde sa „belim” šengenom „evropski put Srbije” uglavnom i završava. Bilo zato što mi nećemo moći, umeti ili hteti da ispunimo sve postavljene uslove, bilo zato što se možda naprosto neće povoljno rasplesti klupko uzukrštanih spoljnih i unutrašnjih interesa koji određuju politiku Evropske unije. Uprkos uveravanjima dežurnih optimista, ložača i EU-foričara sa naše ili briselske strane, činjenica je da EU trenutno ima mnogo većih problema i važnijih tema nego što je to „puna integracija zapadnog Balkana”.

Kako sve tromije i sve birokratskije EU institucije učiniti efikasnijim? Kakav stav zauzeti prema evropskim aspiracijama Turske i Ukrajine? Kako se postaviti prema Moskvi i Vašingtonu? Da li razvijati sopstvene odbrambene snage? Kako odgovoriti na izazove svetske ekonomske krize? Kako rešiti problem snabdevanja energentima? Kako izaći na kraj sa sve očiglednijim demokratskim deficitom, apatijom i nezadovoljstvom sopstvenih građana? Sve su to pitanja koja muče Uniju i koja će i u narednom periodu zaokupljati pažnju njenih članica i njenih lidera. U takvoj konstelaciji „zapadni Balkan” teško da može računati na mnogo više od uloge kolateralne teme i fakultativnog „predjela” na EU-trpezi, na nekom od redovnih okupljanja evropske političke oligarhije. Zato bih preporučio srpskim političarima i ekspertima da što pre počnu proučavati pojedine aspekte i moguće oblike „privilegovanog partnerstva” umesto da svoje vreme i nacionalnu energiju troše na snove o „punopravnom članstvu”.

Dobre vesti treba uvek pozdraviti, ali se ne treba zavaravati. Ukratko, plašim se da prošlonedeljna srpska spoljnopolitička saga teško može potrajati mnogo duže od onog Pepeljuginog bala, gde se, tamo iza ponoći, čarolija raspada, kočije pretvaraju u bundevu, konji u miševe, a njena predivna haljina u sirotinjske rite.

U svakom slučaju, imam utisak da bi srpsko spoljnopolitičko otrežnjenje moglo biti prilično bolno i – za razliku od bajki – bez odgovarajućeg hepienda.

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Razvejavanje EU mitova

Slobodan Antonić

Prikaz knjige: Dejan Mirović, "Argumenti protiv Evropske unije".

U ovoj opsežnoj knjizi razmatraju se razlozi zbog kojih Srbija ne bi trebalo da pristupi EU. Prvi razlog je taj što je EU danas skupa i krajnje birokratizovana superdržava, u kojoj postoji samo privid demokratije. Reč je o tzv. faks-demokratiji, koja podrazumeva da se glavne odluke u EU donose u Briselu, da ih donose tela koja su nisu demokratski izabrana (kao što je Evropska komisija, koja obavlja funkciju EU vlade), a da se, onda, te odluke faksom prosleđuju u parlamente država članica, radi usvajanja.

Kao što je nedavno obznanjeno[1], čak oko 70 odsto odluka EU donosi se na zatvorenim sednicama oko 300 "radnih grupa" u Briselu. I sama Evropska komisija zaseda iza zatvorenih vrata, a sa tih sastanaka nema zvanične dokumentacije, niti ono o čemu se tamo razgovara može biti izloženo javnoj raspravi. "Članovi nacionalnih delegacija", obaveštava nas Politika (22. juni 2009), "ne mogu čak da sede u istoj sobi gde su njihovi lideri. Postoji sistem zvan `antići` (po jednom italijanskom diplomati) po kojem dvojica birokrata EU izlaze svakih 20 minuta i informišu nacionalne delegacije o tome šta se priča iza zatvorenih vrata. Ali, i to što kažu je „no paper” i ne može biti korišćeno kao zvaničan dokument".

Drugi problem te ogromne i nekontrolisana EU birokratija jeste što je ona veoma skupa. Kao što piše Mirović (str. 317), u ustanovama EU, početkom 2007, radilo je 36.000 zaposlenih. Sekretarice, pomoćno osoblje i službenici-pripravnici primaju mesečno 4,5 hiljade evra, prevodioci, pomoćnici i niži službenici 6,7 hiljada, srednji službenici 10,4 hiljade, a viši činovnici (šefovi i direktori) preko 16 hiljada evra mesečne plate. Samo za poslanike Parlamenta EU, koji zapravo ni o čemu stvarno ne odlučuju, godišnje se izdvaja 140 miliona evra iz EU budžeta. Svaki poslanik, uz platu, ima budžet od 17.000 evra mesečno za troškove svoje kancelarije. Ukupni troškovi zasedanja Evropskog parlamenta godišnje dostižu cifru od 200 miliona evra. Pošto se sednice drže u Strazburu, samo za prevoz materijala, koji se šalju iz Brisela, potrebno je 7 velikih kamiona (343).[2]

A te materijale briselska birokratija proizvodi na veliko. Zapravo, zahvaljujući EU činovništvu, Evropska unija je danas jedna prenormirana birokratizovana država. Propisi postoje o svemu. Tačno su određene razmere kaveza za piliće i veličina boksova za telad (direktive 88/166 i 91/629; 17), oblik i izgled kokošaka, petlića, pataka, gusaka i ćuraka (1 Cool

, veličina jajeta (pačije jaje, recimo, ne sme biti manje od 5 cm; 1 Cool

. Detaljno je regulisan čak i način na koji se gaje životinje, pa je, recimo, propisano postojanje "igračaka za svinje" (297) i druga slična birokratska čudesa. Takođe je tačno definisan izgled i veličina trešnje, jagode, zrna grožđa, jabuke (više uredbi), kruške, breskve, kajsije, južnog voća (više uredbi), pasulja, graška, paradajza, luka, belog luka, kupusa, tikvica (više uredbi) itd. (20-21). Recimo, uredba 2257/94 određuje da banana koja se prodaje u EU, mora da bude "13,97 centimetara dugačka i 2,69 debela, bez nenormalnih devijacija". Takođe, breskve ne smeju biti manje od 5,6 centimetara, krastavci kraći od 10 cm itd.

Slične iscrpne uredbe postoje i za industrijsku robu. Recimo, uredba 548/89 određuje "noćnu košulju" (spavaćicu), kao "košulju koja pada do sredine stegna, a namenjena je pokrivanju gornjeg dela tela, kratkih je rukava i ima otvore za vrat". Druga uredba propisuje da se "noćna košulja može nositi samo noću", a treća da "noćna košulja može biti korišćena samo u krevetu" (32). Postoje i iscrpne uredbe (poput 89/552) koje se tiču televizijskog programa, udela evropskih emisija u programu, satnice emisija, dužine reklama, sponzora i tome slično (110).

Ovakva prenormiranost dovodi do toga da se praktično o svemu mora pregovarati sa Briselom. Pogotovo to važi za zemlje koje tek pristupaju EU. Vino u EU može biti u prometu samo ako potiče iz vinograda koji imaju tzv. pravo sađenja. Naime, u EU postoji zabrana novih zasada vinograda[3], a nove članice dobijaju svoju kvotu vinograda. To znači da se, u pregovorima sa Briselom, treba izboriti za što bolju kvotu. Ali, to nikada nije lako. Mađarska je, recimo, u pregovorima oko kvota, dobila samo 25 posto tražene količine hrane za stoku koju može da proizvede, 41 posto tražene količine paradajza, 39 posto grla goveda, itd (24-5). Zbog ovih i drugih mera, navodi Mirović, poljoprivredna proizvodnja u zemljama koje pristupaju EU značajno pada. Uz Mađarsku ili Poljsku, dobar primer je i Bugarska, koja je nekada bila najveći istočnoevropski proizvođač povrća, dok danas mora da uvozi krastavce i krompir iz EU (29). U Bugarskoj su i najveći otpori, recimo, briselskoj regulaciji proizvodnje rakije u domaćoj radinosti. Tamošnji seljaci naročito se bune protiv tzv. evropske takse za proizvodnju rakije, koja iznosi 1,1 evro po litri (do 30 litara proizvedene rakije, dok preko toga taksa po litri raste; 161).

Srbija, kojoj je poljoprivreda jedan od najvažnijih resursa, po Miroviću, jednostavno neće moći da izađe na kraj sa ovakvom prenormiranom regulativom poljoprivrede. To je zbog toga što su se naši pregovarači sa Briselom već pokazali kao nesposobni da zaštite vitalne nacionalne interese. Ovo se najbolje vidi po sadržini SSP (koji jednostrano promenjujemo od početka ove godine), pogotovo u onim delovima koji se odnose na poljoprivredu. U Prelaznom sporazumu o trgovini, recimo, koji je sastavni deo SSP, predviđeno je da će "Srbija ukinuti sva količinska ograničenja i mere koje imaju dejstvo na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU" (čl 26; 287). Takođe je u ovim sporazumima određeno da će Srbija carinu na poljoprivredne proizvode koji se uvoze iz EU smanjiti ili sasvim ukinuti u roku od 6 godina. To znači da će se srpski poljoprivredni proizvođači veoma brzo suočiti sa konkurencijom koja je izrazito dotirana. Naime, kako navodi Mirović, čak polovina budžeta EU[4] ide za dotacije u poljoprivredi, kao i za razvoj seoskih područja. Pri tome treba imati u vidu da najveći deo potpore ide u "stare članice EU", pre svih u Španiju, Francusku i Italiju. Recimo, 2004. iz budžeta EU 10 novih članica EU dobilo je manje para za poljoprivredu od Španije (78-9). Samo 20 posto subvencija odlazi običnim poljoprivrednicima, dok lavovski deo od 80 posto dobijaju veleproizvođači i veliki koncerni (poput Nestlea i Unilevera; 293). Ako znamo da samo francuski poljoprivredni proizvođači i francusko selo iz budžeta EU godišnje dobijaju 10 milijardi evra subvencija, dok se Srbija iz budžeta izdvaja samo 250 miliona evra za poljoprivredu (295-6), onda je jasno koliko će biti teško srpskim agrarnim proizvođačima da opstanu pored takve konkurencije.

Međutim, ako srpska poljoprivreda kakvim čudom i uspe da ugrozi dotirane prozvođače iz EU, njen pristup tržištu EU ograničava član 33 SSP, koji kaže: "U slučaju da kumulativni izvoz proizvoda poreklom iz Srbije poraste za 30 posto u obimu u toku kalendarske godine, u poređenju sa prosečnim izvozom mernim za prethodne tri kalendarske godine, EU može da suspenduje preferencijalni tretman koji se primenjuje na proizvode koji su doveli do porasta izvoza" (290). Dakle, srpski političari tako su "uspešno" ispregovarali SSP, da Srbija mora da ukine gotovo svaku carinsku zaštitu od dotirane robe iz EU, dok, naprotiv, EU zadržava pravo da srpskoj robi stavlja dodatna ograničenja, samo ukoliko se pokaže da ta roba isuviše dobro prolazi na evropskom tržištu.

Zapravo, upozorava Mirović, čitava ekonomska politika EU prema kandidatima za članstvo sastoji se samo u tome da se maksimalno podstakne uvoz robe iz EU i preuzmu najprofitabilnija domaća preduzeća. U tu svrhu se od kandidata najpre zahteva da se uklone sve carine prema EU, kao što se, istovremeno, podstiče zaduživanje zemlje kandidata, kako bi se uvećala trenutna kupovna moć stanovništva i tako dao posao firmama iz EU. Zbog takve politike, recimo, Poljska, koja je 1991. imala spoljnotrgovinski suficit 2 milijarde dolara, do 2000. godine je došla do deficita od 13 milijardi dolara, a Mađarska, koja je 1990. imala suficit od 350 miliona, do 2000. godine je došla do deficita od 2 milijarde dolara (56). Poljska, Češka i Mađarska, zemlje koje se slave kao lideri evro-tranzicije, danas su među najzaduženijim zemljama Evrope. Samo Mađarski spoljni dug iznosi 62 milijarde evra. Slično je i sa Srbijom. Spoljni dug Srbije se, od 2000, kada je zvanično počelo približavanje Srbije EU, do danas udvostručio (sa 10 na 20 milijardi dolara), dok je spoljnotrgovinski deficit porastao sa 1,1 milijardi dolara (2000) na 7,2 milijardi (2004), da bi do 2008. narastao na čak 8,1 milijardi evra.

Deficit i prezaduženost zemalja koje ulaze u EU, ili su kandidati za priključivanje, u direktnoj su vezi sa "mitom o stranim investicijama". Po tom mitu, privredi neke tranzicione zemlje je bolje što ima više stranih investicija. Međutim, Mirović se poziva na slovenačkog ekonomistu Jožeta Mencingera koji je, analizom osam zemalja (1994-2003) utvrdio da "strane investicije nisu doprinele, nego odmogle rast". Naime, pokazala je Mencingerova analiza, zemlje koja imaju najviše stranih investicija ujedno imaju i najveći deficit (poput Češke ili Estonije; 103). Razlog tome je što su u zemljama kandidatima strane investicije po pravilu akvizicije, tj. kupovina već postojećih preduzeća po izuzetno povoljnim cenama. Tako preuzeto preduzeće zatim biva istrgnuto iz mreže nacionalne privrede, čiji je sastavni deo, i postaje deo reproduktivnog lanca multinacionalne kompanije koja je to preduzeće kupila. Ono više ne daje posao privredi oko sebe, već drugim delovima multinacionalke kojoj pripada. Rezultat je slabljenje nacionalne privrede i jačanje transnacionalnih privrednih struktura. Nacionalna država sada služi samo tome da uzima kredite kako bi domaće stanovništvo imalo kakvu-takvu kupovnu moć i moglo da troši stranu robu.

Priča o izlasku domaćih proizvođača na EU tržište takođe je običan mit, upozorava Mirović. EU tržište je već odavno zaposednuto i tamošnji moćni proizvođači imaju na njemu tako jake pozicije da ih slabe novajlije jednostavno ne mogu istisnuti. To važi ne samo za srpsku, već i za češku ili poljsku robu (osim ako proizvođač već nije vlasništvo neke evropske firme). Mirović navodi reči Jana Veleba, iz češke Poljoprivredne komore, koji je, procenjujući izglede Češke da se probije na tržište EU rekao: "Na zapadnim tržištima nemamo mnogo šansi, tamo retko koga sa strane puštaju" (299). Zato se preduzeća iz Slovenije, Češke ili Poljske, umesto ka nemačkom ili francuskom, okreću ka srpskom, ruskom ili ukrajinskom tržištu. Šta tek, onda, mogu da očekuju srpska preduzeća, koja u mnogo čemu zaostaju čak i za slovenačkim ili hrvatskim firmama? Zar neko stvarno misli da samostalna srpska preduzeća imaju izglede da se ozbiljnije probiju na švedsko ili nemačko tržište?

Treći mit je onaj o evropskim platama u firmama koje su kupili Evropljani. Tako se i 1996. godine, piše Mirović, kada je Folksvagen kupio 70 posto akcija Škode, 24.000 čeških radnika ponadalo da će ubrzo imati platu od više hiljada evra. Za dve godine Folksvagen je povratio uložena sredstva, a godišnja zarada Folksvagena od Škode dostigla je 100 miliona evra. Međutim, radnici u Škodi nastavili su da zarađuju tri puta manje od nemačkih radnika na istim poslovima! Tek posle velikih štrajkova radnici Škode uspeli su da poprave svoj položaj, ali je on i dalje veoma daleko od materijalnog položaja folksvagenovih radnika u Nemačkoj (91).

Četvrti mit je da ulazak u EU znači zaustavljanje iseljavanja obrazovane i mlađe radne snage, jer se sad može naći posao i kod kuće. Naprotiv, priključenje neke istočnoevropske zemlje EU po pravilu je do sada povlačilo još masovniju emigraciju. Prema više procena iznetim u međunarodnoj i poljskoj javnosti, na koje se poziva Mirović, iz Poljske je, nakon ulaska ove zemlje u EU 2004, emigriralo oko dva miliona ljudi.[5] Slično stoji stvar i sa Bugarskom, iz koje je, tokom priključenja EU (odn. nakon stavljanja na "belu šengensku listu"), emigriralo preko milion stanovnika. Isto je bilo i sa Rumunijom, koju je napustilo dva miliona radno sposobnih ljudi (158; 165). Dakle, sve priče o tome da je jedini način da Srbija zadrži mlade taj da što pre uđe u EU su najobičnija magla. Naprotiv, to je siguran način da se još više ubrza iseljavanje iz Srbije.

Peti mit je da proces pristupanja EU podrazumeva dobijanje gomile novca iz evropskih fondova. Koliko je ovaj mit kod nas razvijen vidi se, recimo, iz izjave Božidara Đelića, datoj u predizbornoj kampanji 2008, da će "do kraja mandata naredne vlade Srbija iz evropskog budžeta umesto sadašnjih 200 miliona evra dobijati milijardu evra godišnje"[6]. Mirović objašnjava da se, najpre, pomoć iz EU pre meri milionima, nego milijardama evra, i da je ona namenjena prvenstveno jačanju "prijateljskih" institucija, medija i organizacija. Kada je reč o privredi, međutim, najveći deo EU pomoći zapravo na kraju završi na računima evropskih firmi. Tako je, recimo, iz programa FAR najviše sredstava otišlo za logističku podršku investicijama Folksvagena u Češkoj i Fijata u Poljskoj (92). Portugalski general Raul Kunja, iz UNMIK-a, iskreno je objasnio: "EU je na Kosovu potrošila četiri milijarde evra. Čak 80 posto tih investicija potrošeno je na konsultantske usluge i `izgradnju kapaciteta` koji nisu ni izgrađeni. Tih 80 posto, ili 3,2 milijarde, vraćeno je u Uniju" (231). Evropska komisije je u Hrvatskoj dodelila 227 ugovora za konsultantske usluge u vrednosti od 86 miliona evra, a više od 97 posto tog iznosa opet su dobile firme iz EU (231).

Čak i krediti koji stižu iz EU zapravo služe samo tome da firme iz EU dođu do posla. Za most preko Ade Ciganlije, piše Mirović, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) dala je Srbiji kredit[7]. Ali, EBRD je uz kredit dao i uslove: izvođač mora da ima obrt od 200 miliona evra u poslednjih pet godina, a u poslednjih deset morao je sagraditi tri slična mosta. Takve uslove, naravno, nije ispunjavalo ni jedno srpsko preduzeće. Tako je posao dobila austrijska firma Por (323). Slično je bilo i prilikom rekonstrukcije mosta kod Beške. Opet je EBRD dao iste, za naša preduzeća neispunjive, uslove. Posao je dobila austrijska Alpina, iako je njena ponuda bila dva miliona evra skuplja od srpske Mostogradnje (koja je taj most svojevremeno i napravila). A onda je Alpina jednostavno angažovala Mostogradnju kao svog podizvođača radova (324-5). Srbi su dobili posao koji donosi malo novca, Austrijanci mnogo novca sa malo posla, a građani Srbije još jedan kredit koji moraju da vraćaju.

Gde su novac i birokratija, tu je i korupcija. "U EU, navodno, nema korupcije", piše Mirović, "institucije su bez mana, ljudi su savršeni kao Ničeov natčovek. U EU se vrednuju samo rad i obrazovanje, tržište određuje ko će dobiti posao, zakoni su idealni, kao kod Platona" (51). Stvarnost je, međutim, potpuno drugačija (47-56). Briselska birokratija je jedna od najkorumpiranijih upravnih struktura u svetu. Upravo zbog korupcije je cela Evropska komisija (vlada) podnela ostavku 1999. godine. Evropska agencija za borbu protiv korupcije (OLAF)[8] je za prvu petogodišnjicu svog delovanja (2008) podnela izveštaj o otkrivenom iznosu prevara i korupcije većem od pet milijardi evra. Tako je član Evropske komisije (dakle EU ministar), Đankarlo Coti, nameštao tendere za iznajmljivanje i opremanje zgrada za delegaciju EU u Indiji i Albaniji. Smatra se da se slično desilo i sa izgradnjom zgrada delegacije Evropske komisije u Francuskoj, Italiji i Luksemburgu. Pošto se veliki deo poslova završava uz pomoć korupcije, velike firme, kao što je to Simens, imaju posebne fondove za podmićivanje (Simensov iznosi čak oko 200 miliona evra; 49). Jedan deo Simensovog fonda bio je iskorišćen i kako bi se podmitio Dejvid Vilijams, iz Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj, koji je Simensu namestio posao vredan 50 miliona evra za remont trećeg bloka obrenovačke termoelektrane Nikola Tesla. Postoje procene, koje navodi Mirović (52) da iz velikih fondova EU u Briselu, kakvi su pristupni fondovi, godišnje "nestane" i po nekoliko stotina miliona evra.

Zbog svega toga, upozorava Mirović, Srbija treba dobro da razmisli da li joj je EU uopšte potrebna. Ali, Srbija o tome ne može da misli jer je zaglušena bogatom i bezobzirnom EU propagandom. Upravo zbog te propagande kao da je cela Srbija izgubi zdrav razum čim se pomene EU. Tako, pripadnici srpske elite misle da, kad im se obrati neki EU birokrata, to lično govori EU i da stoga jedina srpska politika treba da bude bezuslovno sprovođenje rečenog. Srpska srednja klasa, pak, impresionirana je EU frazeologijom, prepunom nepoznatih složenica kakve su "aki komuniter", "randevu klauzula" ili "evropska sinergija", verujući da svakodnevno ponavljanje tih savremenih vudu-vradžbina mora dovesti do toga da njihova plata poraste na 5.000 evra, da njihov stan postane kuća na Dedinju, a da se njihov rečni čamac pretvori u jahtu u Atini. A srpski radnici, čim čuju engleski, taj glavni jezik EU birokratije, kao srednjovekovni seljaci pred latinskim, odmah gube samopouzdanje, zdrav razum i volju za otporom, i nemo posmatraju kako im EU birokrate i EU kapitalisti uništavaju njihova preduzeća, njihove škole i bolnice, njihovu zemlju (340-1).

I zato, poručuje Mirović, "u ekonomskom, ali i u duhovnom smislu, EU za Srbiju predstavlja veću opasnost nego NATO. Kao projekat i ideja, EU je suptilnija i opasnija od NATO-a. Ona je zavodljivija. Iza nje se ne vidi jasno lice Vašingtona, kao što je to slučaj sa NATO-om" (350). Zato je zadatak svih mislećih ljudi u Srbiji, veli Mirović, da se suprotstave EU propagandi, da razobličuju EU mitove i da pomognu ovom narodu da racionalno sagleda svoj položaj, svoje interese i stvarne puteve narodnog boljitka.

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Zanimljiv pogled na EU...

http://video.google.com/videoplay?docid=2962041616414853362

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Film (vidi gornji post) ima za cilj pokazati totalitarnu i nedemokratsku prirodu EU i u tome u potpunosti i uspeva. Osnovna definicija koja se prozima kroz film da je EU totalitarna i nedemokratska tvorevina kojom vlada nikom odgovorna grupa briselskih birokrata se tesko moze osporiti. Svi manje-vise znamo da briselska birokratija namece narodima Evrope odluke bez ikakvih konsultacija sa njima (sto pokazuje nedemokratsku prirodu EU) i svi manje-vise znamo a to se vidi i na filmu da Evropom vlada "politicka korektnost" gde se oni koji izrazavaju sumnje u nepogresivost Evrokrata nazivaju ludacima. To pokazuje totalitarnu prirodu EU-sistema gde se oni koji nisu na "liniji" smesta obelezavaju, etiketiraju i zahvaljujuci dobro kontrolisanim medijima bacaju na margine politickog i drustvenog zivota.

Prica o referendumu na izvanredan nacin pokazuje kako EU birokratija zeli izglasavanje svojih odluka i "sporazuma" bez ikakvog ucesca naroda dakle na jedan potpuno nelegitiman nacin. Evrokratiju ne zanimaju takve "gluposti" kao sto su legitimitet ili narodna volja a kada im neko prebaci da to i nije bas u redu onda ga ucutkaju optuzbama da je ludak. Za mene je najbolja scena u filmu kada danski poslanik prebacuje svojim kolegama to sto su glasali za jedan dokument koji cak nisu ni procitali a oni cute jer znaju da je covek rekao istinu. I onda valjda takvi poslanici treba da samostalno, bez narodnog referenduma, odlucuju o tako sudbinski vaznom pitanju kao sto je Lisabonski sporazum...

Poredjenje sa SSSR-om je sjajno i ja ga tu i tamo i sam koristim. Jedina zamerka mi je da su autori zaboravili da uporede centralno sovjetsko planiranje sa ovim danasnjim "evropskim". Tu recimo ima dosta materijala za kritiku Evrokratije i za njihovo poredjenje sa birokratama i "planerima" iz Staljinovih i Breznjevljevih vremena.

Inace, kao sto se filmu porede EU i SSSR tako i mnogi Balkanci pate od poredjenja EU i SFRJ i koriscenja jugoslovenske tragedije kao kljucnog argumenta u odbrani EU i ideje o evropskoj "super-drzavi" (koja bi naravno sprecila da se "jugoslovenski slucaj" preslika na Evropu). Za mene veoma slab argument a evo i zasto: cinjenica da se Jugoslavija raspala uz ogromne ljudske i materijalne zrtve ne znaci da ce se danas-sutra i ta famozna EU raspasti na isti nacin ukoliko i u njoj preterano zaskripi kao sto panicno upozoravaju zabrinuti Balkanci. Jugoslavija je bila drzava koja je dva puta u krvi stvarana dok je EU stvorena dogovorom drzava clanica (Rimski sporazum iz 1957). U Jugoslaviji Drugi svetski rat trajao je (barem u glavama mnogih njenih stanovnika) nekoliko decenija (sve do novog rata) dok to u Zapadnoj Evropi nije bio slucaj, tamo su se vrlo brzo i sto je mozda i vaznije iskreno pomirili. I naravno, EU za razliku od druge Jugoslavije nema neresena pitanja "administrativnih granica" tako da u slucaju raspada nema razloga ni za stvaranje nekakvih evro-krajina ni za nekakve evro-oluje. Ako se Unija jednog dana i raspadne ucinice to na miran nacin, bez preteranih trzavica i povisenih tenzija.

Postoji jos jedna fundamentalna razlika izmedju danasnje EU i druge Jugoslavije. Danasnjoj Evrokratiji cilj je stvoriti super-drzavu gde ce svi nacionalni identiteti i sve nacionalne kulture biti zamenjene sa jednim "evropskim" nacionalnim identitetom i jednom "evropskom" kulturom. U drugoj Jugoslaviji nikome normalnom nije padalo na pamet da ponistava nacionalne identitete i nacionalne kulture zarad nekakvog "jugoslovenskog" identiteta i nekakve "jugoslovenske" kulture. Ko je hteo mogao je da se izjasnjava kao Jugosloven ali to svoje jugoslovenstvo nije mogao da na silu namece drugima kao sto briselska birokratija danas prakticno na silu namece nekakav "evropeizam" koristeci za to nikad precizno definisane "evropske vrednosti". Dakle u tom nacionalno-kulturnom pogledu SFRJ je i pored toga sto je bila komunisticka drzava bila daleko demokraticnija od EU sa kojom pojedinci toliko vole da je uporedjuju.

Ima naravno i slicnosti izmedju EU i SFRJ a najveca je po meni samozivost i samodovoljnost glomazne i osione birokratije. Jugo-birokratija bila je jedan od razloga propasti SFRJ, videcemo da li ce Evrokratija odigrati slicnu ulogu u svojoj "tvorevini". Kako stvari stoje, vrlo moguce...

I za kraj moram da se osvrnem na tezu koja projevava kroz film da ce mocna evropska nad-drzava biti nekakva protivteza Americi. Ta teza kod mene ne pije vodu iz prostog razloga sto vecina evropskih politicara nema nikakvu zelju da bude nekakva protivteza Americi vec naprotiv, 99 posto ima zelju da Americi kao i do sada verno sluzi. Od evropskih naroda niti jedan osim francuskog nema tradiciju anti-amerikanizma i ja ne vidim ko bi to od "Evropljana" mogao da podrzi nekakvo suprotstavljanje Americi. Licno mislim da bi Amerikanci imali vise problema sa nezavisnim nacionalnim drzavama nego sa nekakvom evropskom nad-drzavom gde svi duvaju u istu tikvu, onu americku razume se...

Vuk · Administrator foruma Član od: 23 Dec 2007 Komentari: 1528

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Sve sto morate znati o EU...

http://www.youtube.com/watch?v=8sEqQbZQzBo&feature=PlayList&p=9C07B9BD5D6A8374&index=0

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Nisam ja rekao da je Francuska najveci neprijatelj SAD vec da je jedina evropska zemlja koja ima tradiciju anti-amerikanizma. Poznato je De Golovo suprotstavljanje americkoj dominaciji i NATO paktu. Pa cak je i onaj idiot Zak Shirak (inace lazni degolista) morao da se usprotivi americkoj agresiji na Irak jer je javno mnjenje bilo izuzetno protiv tog varvarskog cina.

E sad, tradicija anti-amerikanizma olicena u bogatom degolistickom nasledju je tu sto naravno ne znaci da je danas Francuska nekakav protivnik Amerike ili nesto slicno. Naprotiv, odnosi sa Amerikom su bolji nego ikada i to prvenstveno zahvaljujuci otvorenom pro-Amerikancu Sarkoziju. Ali cak ni Sarkozi ne moze u potpunosti da ugusi anti-amerikanizam kod Francuza iako se, mora priznati, svojski trudi...

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Iako nevoljno, moram priznati da meni neke stvari u vezi nas i EU nisu jasne. Recimo nije mi jasno kako to da Hrvati koji su tisucu godina sanjali o nezavisnoj drzavi i koji su se 70 godina na razne nacine borili protiv "beogradske hegemonije" danas trce u EU gde ce biti sve samo ne nezavisni i gde ce hegemonija Brisela biti jaca i surovija nego ona beogradska ( Zmago Jelincic tvrdi da je beogradska tutela bila pesma prema briselskoj a on valjda zna posto danas zivi u EU a seca se i Jugoslavije).

Pa zar su se zato borili hrvatski domoljubi u ovom poslednjem ratu zar su ginuli i krvarili za utapanje Hrvatske u nekakvu evro-federaciju gde se recimo hrvatski Sabor kao najvisa instanca suverenosti hrvatskog naroda nece pitati apsolutno ni za sta?

Ja to ne mogu da razumem. Jasni su mi Srbi jer su tokom citave svoje istorije patili od nekakvih ujedinjavanja, federacija, ulazaka u saveze sa drugim drzavama i narodima ali ponosni Hrvati koji su tisucu godina samo sanjali o tome kako da odjebu sve narode oko sebe i konacno jednom za svagda postanu svoji na svome...E oni me stvarno zbunjuju!

Ja sam svojevremeno mislio da ce suverenisticki anti-EU i anti-NATO pokret biti bas najjaci u ponosnih Hrvata. "Dodjavola-razmisljao sam tada naivno-Hrvati su jos 1971 u vreme komunisticke diktature i Titove neprikosnovene vladavine imali muda da viknu "Hrvatska Hrvatima", "Hrvatska lisnica u hrvatskom dzepu i hrvatska strojnica o hrvatskom ramenu". Dok su svi drugi narodi cutali, poslusno izvrsavali partijske direktive i seruckali o bratstvu-jedinstvu Hrvati su hrabro i otvoreno izrazavali svoje nezadovoljstvo. Godine 1991 udarili su na daleko mocniju JNA jer su radije bili spremni svi izginuti nego i dalje trpeti direktive iz Beograda. Takav narod nece dozvoliti da im tamo nekakav Brisel komanduje. Hrvati ce biti predvodnici suverenistickog pokreta na Balkanu, avangarda u borbi protiv briselske birokratije i EU-okupacije".

E tako sam ja naivan mislio kad ono malo sutra, ispade da vise evroskeptika ima kod Srba koji su tradicionalno otvoreni za udruzivanja i slicne gluposti dok Hrvati koji su tradicionalno za razdruzivanje skoro da nemaju protivnika EU osim grupice ustasa okupljenih u Hrvatskom pravaskom pokretu. Stoga mozete zamisliti koliko sam se razocarao...

Doduse, kad malo bolje razmislim mozda razlog hrvatske ljubavi prema EU lezi u istoriji. Cinjenica je da su stotinama godinama Hrvati zbog istorijskih okolnosti a i religije bili pro-zapadno orijentisani dok su Srbi vise poglede upucivali prema Moskvi (iako je ta Moskva itekako znala da ih prevari). Mozda u tom grmu lezi zec mada mi opet nije jasan tako miran pristanak ponosnih Hrvata na EU i NATO okupaciju. Dobro rece onaj ekonomista iz Nedeljom u dva: "Hrvatska lisnica je danas u tudjem dzepu a hrvatska strojnica o americkom ramenu". Plasim se samo da ne budu opet Srbi dezurni krivci...

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli