Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

rozalin · Sekretar Član od: 24 Dec 2007 Komentari: 825

Narodno pozoriste Sarajevo

Narodno pozorište Sarajevo otvoreno je u novembru 1921. godine, a svečani čin otvaranja pripao je Branislavu Nušiću, tadašnjem načelniku Umjetničkog odjeljenja Ministarstva prosvjete. Tri večeri za redom izvođeni su muzičko-dramski programi i tako je ozvaničen početak rada kuće.
Devetog novembra 1946. započela je svoju umjetničku djelatnost Sarajevska opera, svečanom premijerom "Prodana nevjesta" B. Smetane. Time je učinjen veliki napredak u razvijanju muzičke kulture u Bosni i Hercegovini.
Sarajevski Balet osnovan je, takođe, 1946. godine, ali je svoju prvu samostalnu predstavu "Zetva" B. Papandopula izveo tek 25.05.1950., što je ujedno bio i početak njegovog pravog profesionalnog postojanja na sceni Narodnog pozorišta.

Sa više od 1600 dramskih, opernih i baletskih umjetnika, kao i drugih stručnih osoba vezanih za pozorišnu umjetnost, do 1996. godine (kada je obilježeno 75 godina rada Narodnog pozorišta Sarajevo) izvedeno je 1040 dramskih premijera, a realizovana su 264 operna i baletna projekta.

Za ovako sažetu ilustraciju o radu Narodnog pozorišta Sarajevo nije moguće pisati o velikom broju renomiranih stručnjaka (reditelji, koreografi, solisti, dirigenti, kostimografi, scenografi, upravnici) koji su ostavili svoj specifični umjetnički pečat na samo brojčano pomenutim projektima.
O uspjehu i napredovanju Narodnog pozorišta Sarajevo, najrečitije govore brojna učešća na festivalima i gostovanjima u zemlji i inostranstvu, te mnoge nagrade i priznanja koje su dobili njegovi umjetnici i ansambli za kvalitet svojih izvedbi.
Ova kuća je, takođe, ugostila veliki broj umjetničkih ansambla i renomiranih umjetnika iz cijelog svijeta i tako stvorila priliku da naša publika vidi nove i drugačije interpretacije umjetničkih djela. Između ostalih, u Narodnom pozorištu su gostovali i L. Pavaroti, H. Kareras, Z. Mehta, J. Menjuhin i mnogi drugi u svijetu priznati umjetnici.
_________________
MUSKARCI SU RODJENI ZA REVOLUCIONARE,
TIM VISE AKO IMAJU POTPORU U LJUBAVI ZENE

rozalin · Sekretar Član od: 24 Dec 2007 Komentari: 825

Narodno pozorište Tuzla osnovano je kao državna institucija kulture 1949. godine.
Pozorišna tradicija Bosne kao i ovog grada mnogo je starija i seže daleko u prošlost.
U Tuzli je osnovano "Prvo bosanskohercegovačko pozorište" 1898. godine.
I sarajevsko Narodno pozorište koje je osnovano 1920. godine, započelo je svoj rad u Tuzli.
U ovoj zgradi je Narodno pozorište Tuzla radilo od 30. marta 1949. do 29. maja 1953. godine.
Zgradu je 1912. sagradio Miško Jovanović ovdašnji trgovac, koji je 1915. obješen u Sarajevu kao učesnik u sarajevskom atentatu. Zgrada je građena za bioskop.
Nakon Drugog svjetskog rata u ovoj zgradi je jedno vrijeme bila Robna kuca "Granap", a potom pozorište. Nakon što je Narodno pozorište Tuzla u maju 1953. dobilo adekvatan prostor, u ovoj zgradi je ponovo otvoren bioskop (Kino "Centar"). U to vrijeme na drugom spratu su bili glumački stanovi.

Na mjestu, gdje je sada zgrada Narodnog pozorišta u Tuzli, bila je prije okupacije Bosne i Hercegovine od Austrougarske monarhije 1878. god. meraja na kojoj su se igrala djeca iz Kazan-mahale. Poslije okupacije sagradi tu veliku kuću Šemsibeg Tuzlić, bratić Tuzla-paše, poznatog iz ustanka Husein-kapetana Gradaščevića, kojeg je kasnije, 1850. god. Omer-paša zarobio i poslao svezana u Carigrad na kljusetu. I ovaj Šemsibeg je nosio naziv paša. To je posljednji paša u Bosni i Hercegovini. Ovdje, dakle, gdje je sada zgrada pozorišta, bio je njegov dvor. Zid oko dvora bio je visok tri metra. Poslije njegove smrti njegova žena Fatihahanuma H. Alibegovic-Gradaščević naslijedi tu kuću, jer nije imala sa Šemsibegom djece. Tu kuću je kasnije ona poklonila svome bratiću ćazim-begu Gradaščeviću, koji je poslije prvog svjetskog rata prodade Hrvatskom društvu "Napredak" u Tuzli. Ovo društvo dogradi toranj, proširi ulaz i napravi salu, u kojoj je davalo svoje priredbe. Iza oslobođenja Gradski narodni odbor adaptira ovu zgradu za Bioskop "Proleter". Uskoro, razvojem Narodnog pozorišta u Tuzli, koje je davalo svoje predstave na maloj i tijesnoj pozornici negdašnjeg kina "Koloseum", koju je u tu svrhu samo dogradilo, pojavi se potreba, da se tako razvijenom pozorištu izgradi nova reprezentativna zgrada.
Ahmed Muradbegović

Izgradnja projekta zgrade povjerena je beogradskom arhitekti i univerzitetskom profesoru Momčilu Belobrku, koji je prije toga sagradio i zgradu Jugoslovenskog narodnog pozorišta u Beogradu, kao i zgradu Narodnog pozorišta u Mostaru. Radovi su počeli u maju 1952, a okončani godinu dana poslije. Članovi kolektiva NPT su mjesec i po dana, svakodnevno, po osam sati, radili na izgradnji zgrade. Dali su 12.600 dobrovoljnih radnih časova.
_________________
MUSKARCI SU RODJENI ZA REVOLUCIONARE,
TIM VISE AKO IMAJU POTPORU U LJUBAVI ZENE

rozalin · Sekretar Član od: 24 Dec 2007 Komentari: 825

Svrzina kuca

Svrzina kuca je privatna kuca u Sarajevu izgradjena u tradicionalnom bosanskom stilu koja danas sluzi kao muzej bosanske arhitekture. Kuca je apsolutno cuvala intimu porodicnog zivota i pruzala uvid u zivot sokaka. Svrzina kuca je najljepsi ocuvani primjerak izuzetnosti sarajevskog stambenog graditeljstva u osmanskom periodu.

Svrzina kuca se navodi u mnogim arhitektonskim naucnim teorijama kao primjer bosanske arhitekture otomanskog perioda koja je i definirala bosanski arhitektonski sklop a koji se po mnogim teorijama sastoji iz slijedecih komponenata: ograda, koja je definirala ulicu, a koja je jasno odvajala privatni od javnog prostora, dvoriste, koje je obicno bilo oblozeno oblim kamenom radi lakseg odrzavanja, sadrvan, fontana ili cesma kao osnovni dio higijene prije ulaska u kucu, hajat, prizemlje ili poluprivatni prostor gdje se okupljala familija, te divanhana, prvi sprat koji je bio privatnog karaktera, a koristen je uglavnom za odmor i uzivanje carsijskog vidika ili pogleda u prirodu.

_________________
MUSKARCI SU RODJENI ZA REVOLUCIONARE,
TIM VISE AKO IMAJU POTPORU U LJUBAVI ZENE

milan · Upisano: 18 Jun 2008 14:32 Naslov komentara: KPGT

KAZALISTE POZORISTE GLEDALISCE TEATAR....hram Jugoslovenske kulture i umetnosti...BAS ZBOG TOGA uguseno, onemoguceno..*YU*

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Dobili su staru, napustenu zgradu secerane, u holu zgrade koja je camila 27 godin..izniklo je drvo bagrem, entuzijsta, levicar , reziser Ljubisa Ristic..osmislio je i stvorio pozoriste, tada je kultura imala pomoc drustva...a onda kada je objekat preuredjen...poceo sa radom...setili se pametnjakovici, neradnici..da naplacuju kiriju...naravno nikom nisu nista platili i odgovarali za 27 godina propadanja objekta...ziro racun u blokadi, povecanjem kirije hoce da ih nateraju da napuste objekat, a *oni* da ga privatizuju...bagra neradnicka...hohstapleri, niti dobri prizvodjaci, niti imaju bilo kakve veze sa kulturom, nikada nisu dosli kod *komsije*..besplatna pretstava, jer je to daleko od njih...nekoliko godina pritisaka cak i fizivkih pretnji....da to je hram jugoslovenskog duha kulture..Kazaliste Pozoriste Gldalisce Teatar...!

Jugosloveni, pisite o KPGT..o nasem YU teatru i YU kulturi !!!

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

http://www.youtube.com/watch?v=2FS04QA86WM

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Mermer i zvuci

Tamo gde su bile ruševine u blatu (stara beogradska šećerana) sada se uzdiže velelepan Međunarodni art centar pod budnim okom njegovog osnivača Ljubiše Ristića, jednog od glavnih političkih aktivista JUL-a

Nekada, dok je Ljubiša Ristić bio samo reditelj s velikim radijusom kretanja po onoj celoj a već i zaboravljenoj Jugoslaviji, mnogi su odlazili da gledaju njegove predstave. Rečju, voleli ga. Poslednje Ristićevo uporište bila je stara šećerana na obroncima Banovog brda pa su njegovi mnogobrojni fanovi i poštovaoci čak i dotle stizali, gacajući po blatu i kroz duboku tminu, sve da bi u toj, tada sasvim oronuloj, napuštenoj, ledenoj i ogromnoj zgradurini videli neku od predstava, ali se i prijatno družili uprkos obaveznom cvokotanju međ' prostranim, hladnim zidovima. To su (još) bili dani ponosa i neskrivene privrženosti čoveku koji je plenio svojom imaginativnom režijom ali i gerilskim otporom svemu što se zvalo laž, konvencija. I nije to bilo baš tako davno. Samo nas nekoliko godina od tada deli. U međuvremenu je, to već i deca znaju, Ljubiša Ristić postao jedan od čelnih ljudi JUL-a i, iskoristivši svoj visok položaj, kao i nesumnjivu moć, izgradio na tom istom prostoru zaista impresivno zdanje koje je vizionarski skromno nazvao Međunarodni art centar.

Opuštanje
Taj Međunarodni art centar se, dakle, nalazi u sredini ničega i do njega se stiže baš onako kao i pre: tapkanjem po kaldrmi i kroz mrkli mrak, s tim što je sada u tome vic. Jer, odjednom vam se, baš zato, to zdanje ukaže, onako ogromno i okupano u svetlosti, kao zimski dvorac iz bajke. Iznutra je to tek raj, mermer i zvuci. Kanarinci, kojih je na desetine po kavezima, cvrkuću, nešto kao pratnja tihoj muzici sa zvučnika koja pokriva čitav prostor a, hvala bogu, o rokenrolu je reč. Podrazumeva se i da je unutra udobno i toplo (podno grejanje, objasnili su nam), cveća je i zelenila posvuda, tu je i jedan ogroman, sav od crvenih cigala, ugrađeni kamin u koji se neštedimice ubacuju debla da se vatri nađu i drže visoki plamen, naravno da je sve čisto, umiveno i doterano do najsitnijih detalja, do poslednje saksije, a osoblje napadno ljubazno.
Bio bi to generalni pogled, onaj ovlašan, prvi utisak. Imala sam tu privilegiju (zarad, valjda, nekadašnjeg prijateljstva) da mi Ljubiša Ristić, kao najupućeniji ali i najstrastveniji vodič, pokaže svaki kutak, od dna do vrha, tog svog Međunarodnog art centra kojeg biju tolike glasine da je već otišao u legendu. I, šta reći posle svega? Razloga za hvalisanje Ristić zaista ima. Posetiocu pak istinski preostaju zgranutost i zadivljenost. To se mora videti, to u reči teško staje.
Elem, dole je jedno impozantno predvorje sa stubovima i slikama, dole su i restoran (gde će, čujem, biti uskoro servirana samo italijanska i indijska hrana), kao i ugodan kafić u kojem sedi neki mlad svet, uglavnom s mobilnim telefonima koji neprestano zuje. Iznad toga je ono do čega Ristić, prirodno, najviše drži: tri pozorišne dvorane i jedan veliki baletski studio, tu su garderobe i toaleti s kupatilima iz snova, onda separei s foteljama za odmor i povlačenje u malu privatnost, gore je i duga pasarela, sva u prozorčićima uokvirenim gipsanim radovima duž jedne strane dok je na drugoj, pod staklom i u čitavom nizu savršeno lepih komoda smeštena bogata biblioteka (Hegel, Hegel, Aristotel...) dok je na trećem nivou Ristićevo carstvo, njegov direktorski ofis koji čini jedan impozantan (po veličini) sto na kojem su samo telefoni, kompjuteri i knjige, tek poneki zalutali papirić. U stvari, u tom Međunarodnom art centru najviše od svega, čini se, ima kompjutera, broja im se ne zna, gde god se okrenete u jedan vam se pogled zakuca. Nije ni čudno, Ristić je oduvek bio zaljubljenik u elektroniku, prvi koji je u ovoj zemlji uopšte, još pre petnaestak godina, uneo tu spravicu kao neophodno sredstvo rada.
Sve u svemu, kad saberete kanarince, saksije sa cvećem, gipsane ukrase i izuzetno lepo oslikane zidove sa, recimo, baš tim silnim belim telefonima i belim kompjuterima, pomislite na kraju kako ste okruženi ekstravagantnom kombinacijom egzotičnog i modernog. Jasno i kičerskog, ali je tog kiča ipak sasvim malo i on je više tu u funkciji živosti, veselosti, nečeg duši milog. Ideja jeste, uostalom, da se posetilac tu opusti i zaboravi sve, od famozne neuzvraćene ljubavi do bede i dubokog poniženja u kojem već toliko dugo živi.

Megalomanija
Ali, avaj, nema mnogo posetilaca u Ristićevom Međunarodnom art centru. Svakako ih nije bilo te hladne januarske noći kada sam se prvi put tamo uputila, a i inače nam potvrđuju da nikada nema gužve. Sigurno ne one kada su ljudi u kolonama tu nekada dolazili ne pitajući za cenu neudobnosti. Danas se tamo slabije dolazi iako su cene više nego pristupačne: četrdeset dinara po predstavi, za đake i studente dvadeset, a za penzionere i nezaposlene ulaz je besplatan, naprosto im se veruje da nemaju ni žutu banku. Drugim rečima, ni toliki olakšavajući mamci ne predstavljaju dovoljan izazov da se u tu veličanstvenu zabit krene.
Taj cilj još manje postiže sam repertoar koji je, makar po naslovima, izvesno atraktivan. Neće ljudi da se otisnu na to putovanje, u to Ristićevo crveno, i za sada je džaba i pričati i pesme pevati Međunarodnom art centru. Kao prvo, onolike njegove kolege, svi oni silni glumci i reditelji koji su ga u stopu pratili, još tu nisu ni zavirili. Dalje, mnogi novinari, a naročito pozorišni kritičari, naprosto ignorišu šta se tamo zbiva. Oglase o pozorišnom repertoaru KPGT-a (kako Ristić uporno i sada zove svoje pozorište a da ta skraćenica nema veze sa stvarnošću pošto znači - kazalište, pozorište, gledališče, teatar) odbijaju da objave, kao nisu im stigli, tako objašnjavaju, jedino se mogu videti u državnim glasilima. Ona opoziciona povremeno pošalju nekog saradnika da opiše svu tu lepotu pri čemu je ironisanje tad najpreči domaći zadatak.
Ristić, međutim, želi da ostavi utisak čoveka kojeg to uopšte ne uzbuđuje. Uradio je šta je hteo, otvorio svoj Međunarodni art centar usred bombardovanja, aprila meseca, i sad izvol'te, ko hoće - hoće. On zna šta nudi. Izvanredan ambijent, petnaest predstava u kojima igraju prevashodno sasvim mladi i anonimni ljudi, dobro komponovan repertoar koji se oslanja na autorska imena kao što su Šekspir, Servantes, Andrić, Handke, Handke i Handke.
Osim toga, radi se tek o početku jedne zapravo megalomanske zamisli koja bi, u svom finalu, trebalo da na istom prostoru ima i operu i modni centar. Oba ta objekta su u fazi izgradnje, svaki će se širiti na po tri stotine kvadratnih metara i sve će to biti povezano novim pasarelama sa ovim ionako nepreglednim pozorišnim delom centra. U izgradnji je, takođe, i vrsta malog hotela za gostujuće trupe tako da budu tu, na radnom zadatku odmah, bez potucanja do udaljenih destinacija grada. Po Ristiću, reč je o bliskoj budućnosti završetka čitavog projekta, pominje kraj ove godine.

Finansijeri
Među ono malo poznatih ljudi iz kulturnog života Beograda koji su poželeli ili se pak usudili da dođu u, nazovimo je tako, Ristićevu zadužbinu, nalazi se Mirjana Karanović, od pre nekoliko godina profesor glume, čiji studenti tu igraju. Bez dvoumljenja i zazora kaže: "U principu, uvek imam dobro mišljenje o svakom mestu koje se bavi pozorištem. Vidim po naslovima da to Ljušino mesto ima ozbiljan repertoar iako većinu predstava nisam videla pošto mi je taksi skup, kola ne vozim, a taj centar je meni ipak daleko. Bila sam tamo nekoliko puta i mogu samo reći da je čitav taj prostor daleko manje raskošan nego što takve priče o njemu kruže. Cenim ljude koji ulažu u kulturu bez obzira na sve drugo, pa i na politički angažman. Čitav taj kompleks mogao bi dobro i zanimljivo da se razvija ma ko bio na njegovom čelu, odnosno ma u kom političkom pravcu se stvari dalje budu kretale u ovoj zemlji. Opstaće kao institucija kulture koju treba čuvati i negovati. Ne bismo smeli poistovećivati sam prostor u kome rade mladi i koji će mladima ostati sa onim čime se Ristić na drugi način bavi u svom životu. Jer, tamo se, ipak igraju predstave koje ni po čemu nisu banalno politički obojene. Toliko je jasno po nazivima i autorima. U tom smislu ljudi bi morali da se oslobode 'za' i 'protiv' samog Ristića."
Slično kaže, ali samo slično, i Jovan Ćirilov: "Sve što se u jednom periodu sagradi za kulturu, ostaje budućim generacijama i, nadam se, toj svrsi. Naravno, da bi se tako nešto izgradilo kao što je taj Međunarodni art centar, nešto drugo u ovom gradu nije sagrađeno. Između ostalog, Jugoslovensko dramsko pozorište. Međutim, da bih mogao o tome kvalifikovanije da govorim, ja bih morao da imam tačne informacije o izvorima finansiranja tog centra. Nemam ih. Van društvenog konteksta, rekao bih da je na mene najjači utisak ostavila ona najveća pozorišna dvorana nazvana 'Teatar Šerbedžija', a dopala mi se veoma i ideja da tamo bude izgrađen hotel za gostujuće glumce, igrače i pevače. Nažalost, celokupna naša situacija je toliko bedna da će ona, beda, sada prvi put, izgleda, bitno da pogodi samu pozorišnu umetnost. Ukoliko bi Ristićev privilegovan položaj značio ujedno i garanciju mesta na kojem će se dešavati velika umetnost, to bi onda već bio značajan dobitak. Kriza je, međutim, tolika da mi se čak i to čini nemogućim."

Politika
Miodrag-Brik Krivokapić, glumac iz nekadašnje Ristićeve garde i protagonista mnogih njegovih predstava istovremeno je i jedini koji danas igra u tom pozorištu, u "Don Kihotu", pošto se dobra, stara klapa odavno raspala. Otuda su zanimljivi razlozi njegove odanosti Ristiću: "Stvar je vrlo jednostavna. Prvo, reč je o reditelju kojeg nikada nisam odbio, koji me je, uostalom, uvek i pitao šta bih želeo da igram. Dakle, Ristić kod mene ima taj neki večiti kredit. Naravno, volim ja ponekad da se odmorim od Ristića, kao i on od mene. Dešavali su se nama i ranije prekidi, nije to sada bilo prvi put. I nije imalo niti ima veze s njegovom političkom pripadnošću. Uostalom, ja sam na tom prostoru igrao i dok je tamo bila prašina, bilo blato, bila azbestna vuna a sada sam, eto, baš poželeo da igram u normalnoj zgradi i na normalnoj sceni. Normalnoj, kad je o Ristiću reč. Nalazim, inače, da je taj prostor izuzetan, samo mi je uvek žao što Rade Šerbedžija nije danas pored mene kao Sančo Pansa. Sa Šerbedžijom bih igrao 'Don Kihota' bilo gde a kamoli sad u sali koja nosi njegovo ime. Za mene je Ristić bio i ostao samo reditelj a njegova politička angažovanost nije bitna, nije bar meni. Ako ništa drugo, on je makar ostao dosledan svojim idejama i svojoj ideologiji. Preko predstava u njegovom novom pozorištu najbolje ćemo videti o čemu se tu radi i šta taj mladi svet koji tamo igra danas hoće. Videćemo, rano je još..."

Šansa
Upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković je među čestim posetiocima Međunarodnog art centra a svakako jedan od retkih čelnih ljudi beogradskih pozorišta koji uopšte tamo odlazi. Sasvim određeno kaže: "Ljudi obično tvrde da sve to skupa Ljuša nikada ne bi mogao da uradi da nije to što jeste, vodeći čovek JUL-a. Priznajem da ja na tu stvar gledam drugačije. Najznačajnije u životu čoveka kao što je Ljubiša Ristić jeste ono što je dao i ostavio pozorištu. Pošto ga dugo znam, njegova razmišljanja su se najmanje menjala u godinama koje smo preturili preko glave, razmišljanja pre svega o zemlji u kojoj smo nekada živeli i koju je on veoma voleo i za nju svojski radio i stvarao. Od trenutka osnivanja KPGT-a njegova je ogromna želja bila da s glumcima i teatrima koji su egzistirali u toj zemlji kulturno objedini čitav ovaj naš južnoslovenski prostor. Očigledno je da se u poslednjim godinama Ristiću pružila prilika da realizuje želju o konačnom stvaranju svog pozorišta, ne samo na papiru kao što je KPGT to bio u svom osnivanju i kao takav šetao se po onoj nekada celoj zemlji, već da sada, na jednom mestu, ima centar tog i takvog dešavanja i onda s tog mesta ostvaruje svoje ideje umesto nekadašnjeg neprekidnog proputovanja.
Jasno, to što je on ovde sagradio nije nepoznato u svetu, to da se u nekoj staroj fabrici, centrali ili hangaru stvori institucija od kulturnog značaja. Ja neću ući u način kako je Ristić ovo izveo, neću jer i ne znam ništa o tome, ali znam nešto drugo: on nije sagradio kovnicu novca, niti fabriku oružja, niti privatnu dilersku banku, ne, on je sagradio pozorište. I to je jedino važno. Druga strana medalje je šta se tamo radi i igra. Ljudi su, opet, skloni da kažu, i to mahom na neviđeno, da sve to tamo ništa ne valja i da tamo nema kvalitetnih ljudi. Međutim, veoma je važno što Ljuša daje šansu izrazito mladima koji tu šansu ne bi dobili na drugom mestu a verovatno je ne zaslužuju i u njegovom pozorištu. On im je, ipak, daje. Svi su završili škole i fakultete i sada rade u idealnim uslovima. Na kraju bih rekao da ono što tom centru najviše nedostaje jeste upravo Ljubiša Ristić. Kada bi se vratio u isključivo pozorišne vode i u svoju pozorišnu imaginaciju, što nikada nije kasno, verujem da bismo imali prilike da opet gledamo neke sjajne predstave kao što su to bile 'Oslobođenje Skoplja', 'Karamazovi', 'Vojna tajna', 'Misa u A molu' pa i, zašto da ne, 'Buba u uhu'."
Tako, eto, govore pojedini ljudi o Međunarodnom art centru. Izabrali smo ih isključivo po tome što su tamo bili. Naravno, lista onih od imena i prezimena nije tim iscrpena, nije, znači, reč o knjizi koja je spala na tri-četiri slova. Istine radi, mišljenje smo potražili od mnogih ljudi koji jesu značajni za pozorišni život grada i zemlje. Odbijali su da išta kažu. Samo je, recimo, Dejan Mijač bio malo precizniji: "Tamo nisam bio, nemam znatiželju da odem, a i srce me nešto ne vuče na tu stranu."
Ristić pak, smatra da bi bivših prijatelja bilo mnogo više u Međunarodnom art centru ali se plaše da će ih on vratiti sa ulaza pošto baš nisu imali lepe reči za njega, ne samo u kuloarima nego, bogami, i u medijima. To kaže i, mada ubeđeni levičar za vjek i vjekova, zaprepašćeno se krsti proprativši svoj gest rečima: "Bože, da li su oni normalni!?"

JASMINA LEKIĆ

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

KPGT od aprila ne plaća komunalije

U halama Stare šećerane, poslednjih desetak godina nalaze se brojni zakupci, od kojih je najpoznatije alternativno pozorište KPGT koje je osnovao pozorišni reditelj Ljubiša Ristić, bivši predsednik JUL-a.
- Pozorište u Šećerani još radi, a bićemo tu dok možemo. Iz Agencije nam šalju ogromne račune za zakupninu i na taj način žele da nas isteraju. Nije njih briga ni za šta - rekao je, u kratkoj izjavi za „Blic“, Ljubiša Ristić.
U Agenciji za privatizaciju ističu da će zakup KPGT-u biti otkazan onog trenutka kad fabrika bude prodata, a ukoliko se ponovi nekoliko neuspešnih tendera, možda i pre prodaje.
- Od aprila ne plaćaju komunalije. Dug se gomila - kažu u Agenciji i napominju da će eventualna potraživanja KPGT za do sada uložena sredstva u renoviranje hala Šećerane koje koriste biti predmet rada Trgovinskog suda.

milan · Upisano: 14 Apr 2014 10:48 Naslov komentara: K.P.G.T Ljubisa Ristic

♦ Zašto Srbija nije spremna za jedno mesto kao što je KPGT?
- KPGT je posebna priča jer smo mi već 35 godina posebna grupa, izdvojena od institucionalnih pozorišta. Tokom tih godina nikad nismo primali nikakve dotacije od države, a desetak godina smo radili u saradnji s pozorištem iz Subotice. Tih godina bilo smo ne samo jugoslovenski nego i evropski pozorišni centar. U međuvremenu naša zemlja je nestala i naša borba za očuvanje jedinstvenog kulturnog prostora doživela je poraz. Ostali smo u Beogradu okruženi s mnogo neprijateljstva i odbacivanja zbog koncepta koji smo zastupali. Ratovi su prošli. Ljudi su videli da smo svi izgubili. Sad se ponovo obnavlja ideja zajedništva. To se samo drugačije zove - saradnja u regionu. Neobično mi je da u celoj priči nema mesta za nas koji smo osnivali KPGT, koji smo ih sve naučili da rade zajedno.

♦ Da li ste jugonostalgičar?
- Nisam. Ja sam Jugosloven. Dopalo se to nekom ili ne.

♦ Šerbedžija je i dalje vaš omiljeni glumac?
- Rade je jedan od retkih glumaca koji mi je ostao prijatelj čitavog života. Nekad smo se slagali više nego danas, ali to nema nikakvog značaja privatno.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

http://www.kpgtyu.org/pressarhiva/index.php?lang=serbian Cool

milan · Upisano: 20 Mar 2015 13:51 Naslov komentara: BITEF nekad i sad...?

ГРАЂАНСКО ПОЗОРИШТЕ У СЛУЖБИ ОКУПАТОРА
Овогодишњи Битеф показао је сву безидејност и устајалост савременог буржоаског друштва, па тако и његовог позоришта.

Манифестацију је отворила је представа „А где је револуција, стоко?“. Очигледна провокација за радничку класу, бучна, хистерична и неритмична представа, са претензијом „модерности“. Затим следи низ представа посвећених Првом светском рату, „рату уопште“, атентату на Франца Фердинанда и томе слично. Ове представе све личе једна на другу, разноврстност у приступу позоришту и самој теми је сведена на минимум. Све оне заударају пацифизмом, своде рат на неки религијски појам - рат као нека необјашњива сила која погађа човечанство. Затим релативизују везу између садашњих времена и тадашњих догађаја, сводећи их на пуко сећање и емоцију. Нигде се пажња не посвећује Октобарској револуцији, која је преломна тачка те епохе, која поменуте догађаје објашњава и распетљава. Поред тога што су углавном аисторијске, има и оних отворено ревизионистичких.

Поставка представе „Мали ми је овај гроб“, извикане списатељице Биљане Србљановић, која је овај текст сачинила по наруџбини аустријске владе (сиц!), поред тога што је банална, патетична, на тренутке „провокативна“ ван граница доброг укуса (сцена у којој глумци касапе огромне комаде свињског меса, што би ваљда требало да буде метафора за покољ (свиња) који је уследио након атентата у Сарајеву) – увредљива је и ревизионистичка. Она исмева Гаврила Принципа и његове другове, представљајући их као инфантилна деришта која врше атентате због неостварене љубави, и који због своје наивности дозвољавају неким тајним злочиначким удружењима да злоупотребе њихове праведне идеале. Драгутина Милутиновића Аписа представља као неког Аркана, прећуткујући да је контраверзни Апис имао запажену улогу у ослободилачком покрету југословенских народа како од окупатора, тако и од монархистичке диктатуре, да је он био велики непријатељ сваке краљевске лозе, да се залагао за републику - да је био српски Гарибалди, а не Коста Пећанац, Аркан и слични. Антисрпство и антијугословенство зраче, а све под маском јефтиног југоносталгичарског сентиментализма. Реченица која затвара представу, у патетичном тону каже: „3,6 милиона људи је изгубило своје животе у стварању Југославије“. У целом контексту то значи – нека шачица будала нас је терала да узалуд гинемо. Сами смо криви што нас је напао окупатор у оба светска рата, и што смо сами себе поубијали! Ова представа, у ствари, једино има за циљ да потврди полицијску тезу аустроугарског окупатора – да је Србија одговорна за атентат, и сама крива за рат! Затим да је крива за стварање Југославије, али је исто тако крива и за разбијање Југославије. У складу са сликом коју је стварала пропаганда како Аустроугарске, тако нацистичке Немачке и медијске машинерије данашњег окупатора НАТО солдатеске – требало је створити слику о Србима као свињском народу, са повременим инцидентима песника и романтичних бунтовника, који се не уклапају у околину. Ова представа се разликује од осталих, она је „политички ангажована“, она се не бави узалудним „малим човеком“, већ узалудним великим идејама, она не игнорише историју, већ је преправља, она не разбија везу између прошлости и садашњости, већ их повезује на изузетно креативан начин. Наиме, драги другови, по њима, метак Гаврила Принципа убио је и Зорана Ђинђића!

Поред тога што или жмури на једно око, или је отворено на страни агресора и окупатора, овогодишњи Битеф имао је и изражену антипозоришну тенденцију. Тенденцију која обесмишљава драму, драмску радњу, драмски сукоб, која „ослобођа“ позориште од „застарелих институција“ редитеља и глумца, која „разбија границе“ између гледалишта и сцене, која своди позориште на обичан перформанс, стављајући акценат на естетику (која треба да буде јефтина) и форму (за коју је, опет, „штос“ да не постоји јасно дефинисана, већ да је „слободна“), док садржај зврји празнином. Све то је ужасно досадно, без икаквог стварног живота, борбе! Фарсичност читавог догађаја заокружује слоган Битефа - „Нове позоришне тенденције“. Метузалем садашњег друштва – буржоазија, оптерећена виталношћу и младошћу са којом се трагично опростила још у Француској буржоаској револуцији - сада своју устајалост, и тај огроман корак у назад, убијање позоришта, представља као нешто „ново“ и „модерно“.

Као што је и до сада показао своју бригу за позориште и допринео му више него било која класа у историји, пролетаријат, истинска нова, млада снага постојећег друштва, ће и у новим таласима својих победа препородити умртвљено позориште, и повратити му његов еманципаторски карактер. Нарочито млади драмски уметници треба да буду тога свесни, како би своје снаге упрегли на праву страну ове историјске борбе, која се одиграва и у позоришту – борбе између пролатеријата и буржоазије, радничке класе и капиталиста, између сиромашних и богатих, тлачитеља и потлачених, између робова рада и оних ослобођених рада, између оних који немају ништа и оних који поседују све.

milan · Upisano: 04 Mar 2016 22:33 Naslov komentara: ....

www.srbin.info ljubisa ristic

milan · Upisano: 25 Apr 2016 09:02 Naslov komentara: Ljubisa Ristic

www.politika-ljubisa-ristic veliki um tetara

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli