milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
 Upisano: 07 Apr 2013 13:38 Naslov komentara: Dnevnici koje slabo ko objavljuje...? |
 |
|
Bizarnost Nenada Čanka
Čitav serijal "Bilo je to 1991" smišljen je na takav način, da se za ratove na jugozapadu Balkana optuži Srbija. I ne samo da se optuži, nego da se njena uloga nekakvog "razbijača" Jugoslavije čvrsto utisne u svest gledalaca (javnosti).Kroz svaku epizodu pomenute "istorijsko-dokumentarne" serije , na veoma perfidan način poteže se i provlači pitanje Velike Srbije, koju je, navodno, Slobodan Milošević želeo da stvori. Za takav cilj, naravno, po Ramaču i RTV Vojvodina, korišćena je JNA, kojom nisu komandovali oficiri te vojske, već, kako nam se konstantno sugeriše – Slobodan Milošević lično. Naravno, teško je sa sigurnošću reći da li je Milošević uopšte imao mogućnost da utiče na odluke JNA, a i ako je imao, nije moguće utvrditi u kom stepenu je imao. Zapravo, ne postoji nikakav konkretan dokaz da je Milošević imao bilo kakav vid kontrole nad ondašnjom Jugoslovenskom narodnom armijom. Ali, oni koji su krenuli u propagandni rat u kome treba izgraditi predstavu u glavama ljudi da su Srbi izvor sveg zla na balkanskim prostorima, nisu ni tragali za dokazima. Jednostavno, odlučili su da se posluže prostom, ali još uvek efikasnom (gebelsovskom) metodom neprestanog ponavljanja laži. Naime, samouvereno i konstantno se tvrdi da je Srbija kriva za rat ili da je JNA bila angažovana u pokušaju ostvarivanja srpskih nacionalističkih ili šovinističkih ciljeva. To se želi postaviti kao neupitna istina, koja se ni po kakvu cenu ne sme dovoditi u pitanje. Zapravo, to je "istina" koju ne treba nikome objašnjavati, onako kako, na primer, ne treba objašnjavati ljudima da dan počinje kada se sunce pomoli na horizontu. Stalnim ponavljanjem laži, pogotovo ako se takva laž perpetuirano lansira preko centralnih državnih medija, vremenom, rezultat neće izostati. Ako ništa drugo, ljudi će se ozbiljno uzdrmati u svojim uverenjima; to jeste, počeće postepeno da sumnjaju u moć vlastitog rasuđivanja. Kritičko mišljenje se na takav način masovno suzbija, posebno kod mlađih generacija, koje su odrasle nakon rata ili su stasavale u doba rata. U ovom smislu veoma je indikativno pojavljivanje Nenada Čanka, koji u serijalu "Bilo je to 1991", nastavlja priču Vesne Pešić, utvrđujući srpsku "krivicu" za rat. On nam saopštava: "Nekoliko meseci,po raznim destinacijama u bivšoj Jugoslaviji su se nalazili šest predsednika republika… šest republika; koje su bile šest republika Socijalističke federativne republike Jugoslavije. To me uvek podsećalo na onu pesmicu iz osnovne škole: "Šest buktinja plamte/ i pričaju svima/ da šest republika/ domovina ima/". E, nisu plamtele samo buktinje, već su i sela počela da plamte i bukte, a oni su se okupljali iako je to bilo potpuno bizarno. Bizarno iz sledećeg razloga: Milošević je imao jasan plan, što je nevešti Veljko Kadijević, general pukovnik ili je general armije već bio, načelnik Generalštaba JNA izrekao time da će se JNA povući na granice buduće države; što je bilo potpuno čudnovato, kakve buduće države, ko je odredio te granice? Na šta se ko povlači… čime je on praktično i rekao da je cela Miloševićeva priča, priča o pravljenju Velike Srbije, koja bi za… praktično stala na granicama Jugoslavije, bez nekih delova Hrvatske, bez Slovenije i bez možda dela Bosne, ali to nije tako bitno. dakle, to je bila ideja te nove, kako je Šešelj u to vreme nazivao nazvao, skraćene Jugoslavije – praktično Velike Srbije."Dakle, Čanak nam govori kako su sastanci predsednika bivših jugoslovenskih republika bili "bizarni". Svakako, to je teško osporiti, jer ti sastanci su služili, manje više, samo kupovini vremena, koje je bilo potrebno, u to vreme prvenstveno Sloveniji i Hrvtskoj, da bi izbegle vojni puč i da ne bi bile vraćene na one pozicije na kojima su bile pre devedesetih. Mora se reći da su u to doba neodlučnost Jugoslovenske narodne armije veoma vešto koristili Slovenci i Hrvati, koji su uspeli da sasvim otupe njenu oštricu i svedu je na sirote vojnike koji gladni i žedni skapavaju u kasarnama na području njihovih republika. Dok su sprečavali doturanje hrane, vode i isključivali struju u kasarnama, namerno provocirajući jedinu zakonitu vojsku na tlu ondašnje države, s druge strane širili su priču o "agresoru" i "srbočetnicima" u liku JNA. Naravno, tu se, na nesreću JNA i države Jugoslavije, uključila i "međunarodna zajednica" sa neskrivenom željom da izbrišu Jugoslaviju s karte Evrope. A u takav plan sasvim se lepo uklapala priča o Srbima kao "agresorima" (jer su oni branili opstanak legalne države) i žrtvama koje su unapred viđene u svim onim "dobrim momcima", koji su težili ka nasilnom razbijanju jedne suverene zemlje, članice Ujedinjenih nacija. Da bi sebe prikazao kao nekakvog mirotvorca, Čanak nadalje priča u Ramačovu kameru, da je on bio organizator nekakvog antiratnog mitinga u Novom Sadu u septembru 1991 : "Tako da rat smo zapravo shvatili… istinski da se događa, teka kada su prvi rezervisti počeli da se vraćaju. A to je bilo negde septembra meseca i tada smo i počeli organizaciju, u Novom Sadu, antiratnih protesta, 18 septembra ispred zgrade Izvršnog veća Vojvodine. Ti protesti su trajali nekoliko dana i koincidirali su i sa akcijom Nezavisnog društva novinara Vojvodine "Prozor", gde se sa druge strane pokušalo da se sa prozora Nezavisnog društva novinara u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu odigravaju nekakvi uživo dnevnici da bi se govorilo o onome o čemu niko u medijima nije hteo ili nije smeo da govori. Tako da sam antiratni pokret je počeo da niče, što bismo rekli, iz zemlje, septembra meseca devedesetprve. I to je bilo, kažem, od 18-23 septembra. To su bile te prve ulične demonstracije; 23 su… pošto sam zajedno sa još nekoliko ljudi to organizovao, mene su i Vladu Kranjčevića uhapsili 23. septembra, zadržali nas neko vreme i jasno nam predočili da, ako ne budemo hitno prestali sa tim uličnim događanjima da će se izazvati incidenti gde će sasvim sigurno biti povređenih. Nismo bili spremni da na to pristanemo, pa smo onda, jednostavno to, na neki način, prekinuli."Mada je teško proveriti ovu priču, koju Čanak iznosi kao istinitu, ipak je svima onima koji se sećaju tog septembra 1991, jasno da je tada u Srbiji vladalo, maltene, jedinstveno raspoloženje javnog mnjenja, da se Jugoslavija mora braniti po svaku cenu. Da je to tako bilo, delimično, iako nesvesno, potvrđuje i sam Čanak kada u istu RTV kameru kaže:"Mobilizacija je bilo sve više i više, ljudi su sve više i više bežali iz Vojvodine. neke cifre toga vremena kažu da je do 1. marta 1992. godine, ukupno, a najveće mobilizacije su bile, znači, devedesetprve godine 106.824 rezervista mobilisano na teritoriji Vojvodine i odvedeno na slavonsko ratište. U Vojvodini je bio veliki odziv na mobilizaciju, 95-96 posto, ljudi su se odazivali… u početku. Zato što u Vojvodini, za razliku od ostatka Srbije, postojao visok nivo građanske svesti. I obaveza prema državi se tada smatrala kao nešto protiv čega se jednostavno ne može. Često smo posle pitali ljude, pa dobro, što ste išli? A odgovor je bio, pa kako da ne idem kad su me zvali."Jednostavno, u Novom Sadu se u to vreme nisu nikako mogle organizovati nikakve demonstracije, a da to ne bi dovelo do sukoba. Otuda, sigurno je da nije policija bila ta kojoj je bilo potrebno da nešto "organizuje" (kako Čanak to želi da prikaže i u svemu svoju "mirotvoračku" ulogu digne do epskih visina). Isto tako, Čanak preuveličava "demonstracije" u Senti u jesen 1991. U vezi s tim, on govori:"U Senti su se održale velike demonstracije koje su trajale dva dana, neprekidno, koje su se završile smenom opštinskog rukovodstva i odlukom opštinske Skupštine da se na teritoriji opštine Senta raspiše referendum o učešću u ratu. Što danas može zvučati naivno, ali to je za vreme Miloševićeve vladavine bilo prvi put, da bilo koji organ vlasti, institucionalni organ, u ovom slučaju Skupština opštine Senta, odreaguje potpuno suprotno odlukama centralnog rukovodstva." Protesti u Senti zapravo su se sveli na odluku gradske Skupštine da se raspiše referendum "o miru". A koliko je predsednik Srbije tada bio autokrata pokazuje i činjenica da pomenuti skupštinski odbornici za svoj čin nisu snosili nikakve posledice. Ali, ovde se nameće pitanje, da li u svetu postoji ijedna zemlja, koja bi dopustila nekakav "pluralizam mišljenja", kada se zemlja nalazi pred ratnom opasnosti? Jasno, ne postoji. A i kad bi takva zemlja postojala, nakon rata nje ne bi bilo. Ratno doba nije vreme za jednostrano pričanje o miru. O miru se mora razgovarati s neprijateljem, a ne sa samim sobom. A onaj ko sa samim sobom stupa u diskurs o miru, taj će iz svakog rata sigurno izaći kao poražen. Na kraju, Nenad Čanak nije ispustio priliku da ukaže na progon Hrvata iz njihovih naselja:"I onda su me odveli u vojnu policiju, odakle sam prebačen u kasarnu iz koje su me odvezli na front. Bio sam u Iloku, gde je nekoliko dana pre toga bila prva, u stvari, velika akcija proterivanja stanovništva. Kada je oko 7.000 ljudi stavljeno na kamione i… je li… proterano odatle… meštana. I to je bilo zaista zaprepašćujuće iskustvo za mene u to vreme, da patroliramo po čitavoj toj varoši, koja je bila potpuno prazna. Tek tu i tamo u nekoj kući je bilo nekoga… prazne kuće, prazne ulice, nigde nikoga. Mi smo tu uglavnom imali taj policijski deo posla. Nismo mi imali neke vojne okršaje, i održavali smo red u smislu da smo hvatali ove pljačkaše koji su po noći prelazili Dunav, upadali u prazne kuće i pljačkali. I dok smo mi bili tamo (novembar i decembar '91), zaista, to sam svojim očima video, ne da nije bilo nekakvog pljačkanja, nego naprotiv. Svi oni koji su se pojavljivali su bili, ako se i uhvate, bili su odmah hapšeni i predavani policiji." Najpre, prema hrvatskim izvorima, oko 5.000 stanovnika napustilo je Ilok, a u samom mestu ostalo je preko 1.000 stanovnika. Otuda, sasvim je neosnovano tvrditi da je JNA te Hrvate proterala. To je gnusna laž, a vidimo da Čanak čak više laže i od samih Hrvata, koji su svaki egzodus njihovog "pučanstva" maksimalno naduvavali. Prava je istina da JNA nikoga nigde nije proterivala, ali je tačno da je izlazila u susret željama meštana koji su želeli da odu iz te ratne zone na sigurniju lokaciju. Oni koji su ostali u Iloku tretirani su korektno, doturana im je hrana, lekovi i ni po čemu JNA se prema njima nije ophodila kao prema pripadnicima neprijateljskog naroda. Uostalom, u to vreme u JNA nalazio se veliki broj oficira i vojnika Hrvata, a Jugoslovenska armija se nije mogla drugačije ponašati sem da poštuje sve narode zemlje koja se još uvek zvala Jugoslavija. Uostalom, i sam Čanak tvrdi da je u Iloku bilo stanovnika ("Tek tu i tamo u nekoj kući je bilo nekoga") koji nisu bili proterani. A zašto nisu bili proterani ako je JNA rešila da ih sve protera? Prirodno je da ljudi, u ratnim uslovima, ne napuštaju svoju kuću bez velike potrebe. To je i razlog zašto je Ilok delovao pust i prazan. Konačno, vidimo da se i Čanak malo "zaleteo", pa je priznao da je vojna policija tamo čuvala red i mir ("ne da nije bilo nekakvog pljačkanja, nego naprotiv"), a da su oni koji bi došli u Ilok u pljačku bili hapšeni i predavani policiji. Takvo Čankovo "priznanje" jasno pokazuje da je JNA poštovala sva ratna pravila, Ženevsku konvenciju i ponašala se u skladu sa osnovnim ratnim etičkim postulatima.
Lazar Janićijević |
|
Kako koristiti ovaj Forum?
Traži
Lista članova
Grupe korisnika
RSS Feed
Registracija
Profil
Provjeri privatne poruke
Login
