 |
Klub SFRJ
Da se podsjetimo ili necem naucimo iz vremena SFRJ
|
| Vidi prethodnu temu :: Vidi sljedeću temu |
| Autor |
Poruka |
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
|
| Na vrh |
|
 |
Anti-Jenki
Legenda
Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264
|
 Upisano: 31 Jul 2009 15:15 Naslov komentara: |
 |
|
Tadićev izbor
Đorđe Vukadinović
U cara Trojana kozje uši! U Demokratskoj stranci nema saglasnosti oko statuta Vojvodine! Ta velika tajna demokratske Srbije za koju već mesecima znaju i vrapci sa grana konačno je ovih dana i javno potvrđena. Prošle nedelje je, naime, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković (a on bi se zaista teško mogao smatrati političkim avanturistom i slobodnim strelcem) glasno rekao da su pojedine odredbe Predloga statuta Vojvodine nesaglasne sa ustavom, da bi na tu njegovu izjavu već sutradan oštro reagovao pokrajinski odbor Demokratske stranke poručivši da jedino Ustavni sud (a ne „individualne impresije“) može da procenjuje ustavnost pravnih akata.
Dakle, nisu to više samo „medijske spekulacije“ i „neosnovana priželjkivanja“ opozicionih političara i zlobnih analitičara. Tikva je pukla, ili je pred samim pucanjem i verujem da čak ni marketinško-politički čarobnjaci sa Andrićevog venca više neće moći da je slepe i zakrpe.
Predlagačima statuta se mora odati priznanje da su zaista sve pokušali – sem, naravno, da odustanu od svog nauma – ukoliko je naum uopšte bio njihov. Posle neuspelog „blickriga“ prošle jeseni („sve je gotovo, sve je jasno, nema nikakvih problema, još samo da to republička skupština i formalno verifikuje, ali, eto, nikako da stigne zbog opstrukcije u parlamentu itd“), prešlo se na pozicioni rat i taktiku iscrpljivanja protivnika. Po principu toplo-hladno, naizmenično su se smenjivali pretnje i pritisci na predsednika Tadića (oštre izjave Nenada Čanka i čelnika mađarske koalicije, pretnje rušenjem vlade i internacionalizacijom slučaja) sa periodima konstruktivne tišine i pružanjem prilike predsedniku da „prelomi pametno“.
Ma, samo da ga mi usvojimo, tj. nekako proguramo kroz skupštinu, a posle, ako baš mora, neka se osporavaju i obaraju pojedine odredbe na Ustavnom sudu! Kao da je nekome bilo izuzetno stalo da se predlog statuta po svaku cenu usvoji u predloženom obliku, pa da se onda ima papir kojim se može mahati, na čije se neodređene odredbe prema potrebi može pozivati i koji u (ne)povoljnim okolnostima može poslužiti kao „pravni osnov“ različitim projektima za dalje destabilizovanje i cepanje Srbije.
Nije ovo nikakvo paranoisanje i „teorija zavere“, već stvar elementarne političke logike, iskustva i zdrave pameti. Zašto bi inače Jelko Kacin i Doris Pak, osvedočeni veliki prijatelji male i po mogućstvu što manje Srbije, toliko brinuli za sudbinu vojvođanskog statuta i u (ne)spremnosti vlasti da ga usvoji videli ni više ni manje nego test demokratičnosti i evropeizacije srpskog društva?
Nema nikakve sumnje da je kontroverzni Predlog statuta plod političke kuhinje u pokrajinskoj filijali Demokratske stranke – s tim da mu koreni leže u omnibus-zakonu iz 2002. i u kontroverznoj odluci Predsedništva DOS-a iz dvehiljadite, po kojoj je tzv. „autohtonim vojvođanskim strankama“ poklonjeno čak pedeset odsto mesta na zajedničkoj izbornoj listi. Ali mora se priznati da je i njegovo trenutno zaustavljanje prevashodno rezultat nesklonosti stranačkog vrha DS-a da i dalje (sa)učestvuju u ovom projektu urušavanja države. Jeste da su se o Predlogu statuta veoma oštro i nepovoljno izjasnili mnogi pravni stručnjaci, Srpska pravoslavna crkva, opozicija, brojna građanska udruženja i nacionalne organizacije. Jeste da su, sa malom zadrškom, svoj negativni stav prema statutu izneli i neki članovi vladajuće koalicije poput SPS-a i Jedinstvene Srbije. Ali očigledno je da je da stvar ipak ostala zaglavljena zbog otpora u centrali demokrata i u okruženju predsednika Tadića.
Ovaj statut, ali i čitava klima koja je oko njega stvorena u pokrajinskoj javnosti, predstavlja uvod u dalje labavljenje državnog jedinstva i zatezanje odnosa između Beograda i Novog Sada. On je prvi korak ka nekoj budućoj federalizaciji – i feudalizaciji – Srbije i otvaranju i internacionalizaciji „vojvođanskog pitanja“, sa perspektivom njegove „crnogorizacije“. A videli smo i na primeru velike (SFRJ) i „male“ Jugoslavije (SRJ) kako takve stvari – barem na Balkanu – po pravilu završavaju.
Hteo ne hteo, Boris Tadić će ovde morati da rešava svojevrsnu kvadraturu kruga u gotovo nemogućem pokušaju da ne rizikuje rascep u stranci i istovremeno ne postane direktno odgovoran za dalje institucionalno urušavanje države kojoj stoji na čelu i na očuvanje čije teritorijalne celovitosti se zakleo. Reklo bi se da to, u principu, ne bi smelo da predstavlja težak izbor i nerešivu dilemu. Ali ne i kada je reč o srpskoj politici i političarima i u situaciji kada vas da krenete u jednom smeru sirenski mame i diskretno guraju mnogi faktori, počev od „stranih prijatelja“, pa do površnih i/ili izlobiranih medija i sopstvene partijske nomenklature. (A pri tome vas, na drugoj strani, ionako već smatraju nepopravljivim izdajnikom.)
Sve u svemu, iz aktuelnog vojvođanskog ćorsokaka postoje samo dva čista izlaza. Ili da ustavni i zakonodavni odbor Skupštine Srbije zatraže prethodno mišljenje Ustavnog suda o Predlogu statuta i da se on, u slučaju gotovo izvesne nepovoljne ocene, vrati na doradu u pokrajinsku skupštinu, a odgovorni za njegovo donošenje pozovu na političku odgovornost. Ili da se Predlog, ovakav kakav je, konačno stavi na dnevni red skupštine i, shodno vladajućem raspoloženju i poslanika i građana, odbaci sa ubedljivom većinom. I da se onda krene u ozbiljnu decentralizaciju i, eventualno, pametnu regionalizaciju Srbije koja ne bi ugrožavala njenu državnu celovitost i funkcionalnost. Sve drugo, poput pominjane „pravno-tehničke redakture“ teksta statuta ili njegovog najavljenog „usaglašavanja sa tekstom pratećeg zakona“ i slične pravno-političke zavrzlame i akrobacije usmerene na „spasavanje Pajtićevog obraza“ i očuvanje privida stranačkog jedinstva samo će malo zamutiti vodu, prolongirati našu državnopravnu agoniju i nikome neće biti od koristi. |
|
| Na vrh |
|
|
Anti-Jenki
Legenda
Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264
|
| Upisano: 06 Sep 2009 12:54 Naslov komentara: |
|
|
Ko su današnji Nedići?
Slobodan Antonić
Nedavno je Đorđe Vukadinović, svojim tekstom "Crveni i crni" (Politika, 17. avgust)[1], u našoj javnosti pokrenuo još jedan krug rasprave o četnicima, partizanima i nedićevcima. On je ukazao da, kao što je propaganda KPJ, nakon 1944, četnike prikazivala u najgorem mogućem svetlu – kao zaklete izdajnike, zločince i seosku fukaru, tako i revizionistička publicistika, naročito nakon 2000, partizane prikazuje samo negativno – kao vagabunde i masovne ubice koje su istrebile bolju i pristojniju polovinu građanske Srbije.
Istina je, međutim, kaže Vukadinović, uvek znatno složenija. Zločina je bilo na obe strane, ali su partizani, kao pobednici i novi upravljači, jednostavno imali više prilika i sredstava za masovnu posleratnu represiju, nego ravnogorci. Da su ravnogorci pobedili, ni oni sigurno ne bi bili nežniji prema zarobljenim ustašama i domobranima, kao što, svakako, ne bi ostavili na miru ni nedićevce, ljotićevce i, naravno, same partizane. Sa druge strane, iako su se i partizani i četnici borili protiv Nemaca, ali i povremeno sa njima sarađivali, činjenica je, smatra Vukadinović, da je kod partizana bilo daleko više borbe, a mnogo manje taktičke saradnje sa okupatorima, nego što je to bio slučaj sa tzv. Jugoslovenskom vojskom u otadžbini.
Pitanje generala Nedića, po Vukadinoviću, takođe se kod nas često otvara u potpuno neodgovarajućem kontekstu. Vukadinović je kao primer naveo svečanu akademiju povodom deset godina od NATO bombardovanja, koju je upriličio DSS. U okviru nje je izveden odlomak iz predstave „General Milan Nedić“. Njen lajtmotiv - „ne može se s prutićem na vola“ – po, Vukadinoviću, "deluje kao prepisan iz nekog LDP saopštenja. Dakle, deset godina agresije na Srbiju i pokušaj otpora protiv najmoćnije vojne sile koju je svet video, srpske patriotske snage obeležavaju umetnički snažnim i potresnim monologom ostarelog generala-kolaboranta koji kritikuje `lude, lude Srbe` što su se usudili da ustanu protiv nadmoćnog neprijatelja!?".
Vukadinović ukazuje da ova konfuzija nije slučajna, i da je posledica teškog položaja u kome se današnja Srbija nalazi. Taj položaj neprestano generiše i aktuelizuje Nedićevu ideologiju "realizma", koja je u praksi, 1941-1944, zapravo značila kolaboraciju i kvislinštvo. Natruhe takve ideologije, u manjoj ili većoj meri, bile su prisutne u skoro svakoj postoktobarskoj vlasti. Zato Vukadinović pomalo zlobno dodaje da, ako bismo ista merila, zbog kojih smo Nedićevu sliku uklonili iz Vlade, primenili i na neke naše postoktobarske upravljače, onda bi se moglo dogoditi "da zid u vladi Srbije, sa portretima njenih prvih ljudi, ostane gotovo sablasno prazan".
Ipak, Vukadinović na kraju, uz svo razumevanje za težinu sadašnjeg srpskog položaja, napominje da nedićevski "realizam" nije i ne sme biti srpska sudbina, kao i to da celokupna naša tradicija jasno upućuje na patriotski otpor nasilju, zlu i državnom i nacionalnom zatiranju.
Reakcije na ovaj Vukadinovićev članak, na sajtu Politike i NSPM, uglavnom su bile pozitivne (premda, nije bilo malo ni onih čitaoca koji su Vukadinovića osuđivali što je, bilo četnike, bilo partizane, prikazao u isuviše lepom svetlu). Ipak, uredništvo "Politike" je, od svih reakcija, odabralo da štampa pismo Milenka Markovića, pod nazivom "Nema mesta izjednačavanju četnika i partizana" (Politika, 26. avgust)[2]. Marković je, kao nekadašnji visoki funkcioner CK SKS, iz doba Ivana Stambolića, i nakon odlaska s funkcije, u proteklih dvadeset godina, nastavio "borbu protiv srpskog nacionalizma" i tako postao jedan od omiljenijih gostiju drugosrbijanskih medija. On je, kao neko ko nastoji da baštini partizanski pokret, protestovao zbog, navodnog, Vukadinovićevog izjednačavanja četnika i partizana. Naglasio je, pri tom, da partizanska tradicija predstavlja nešto što danas ubrzava integraciju Srbije u EU. "Ne radi se više o borbama sledbenika četnika i partizana. Ta je faza iza nas. (...) Sukob je mnogo širi i to između jedne konzervativne srpske vertikale i otvorene proevropske opcije okrenute ka budućnosti". Sledbenici te "konzervativne srpske vertikale" bili bi, valjda, ravnogorci i današnje patriotske snage u Srbiji, a sledbenici "otvorene proevropske opcije okrenute ka budućnosti" bili bi, izgleda, partizani i današnji borci za "evroatlantske integracije".
Na neki način, ova je diskusija omogućila da se jasnije sagledaju podele koje postoje kod baštinika partizanskog, odnosno ravnogorskog pokreta u današnjoj Srbiji. Već je uočeno da među ravnogorcima postoji jedna "NATO frakcija", koja preko "čičadražinskog" i "domaćinsko-konzervativnog" diskursa pokušava da nas uveri da je jedini spas tradicionalne Srbije ulazak u NATO i potpuna integracija sa transnacionalnim strukturama. Najpoznatiji predstavnik te frakcije danas svakako je Vuk Drašković. On neprestano podseća na "tradicionalno dobre odnose" ravnogorskog pokreta sa SAD, zalažući se da Srbija što pre uđe u NATO, kako bi se konačno oslobodila komunističke prošlosti i opsesije "Moskvom" i "tim nesvrstanim" (Jagodina, 19. jun)[3]. Srbija će, po njemu, uskoro biti potpuno okružena NATO zemljama, njen put u EU mora da vodi preko NATO, i zato je ideja da Srbija ostane izvan NATO "realno neostvariva" (Beograd, 1. juli)[4].
Drašković uopšte ne primećuje da je sa svojom retorikom "realizma" zapravo napustio jednu (ravnogorsku) i ušao u drugu (Nedićevu) političku tradiciju od pre šest decenija. Naime, današnji vojni, politički i ekonomski pandan Trećeg Rajha upravo je američka Imperija – kako globalnu strukturu dominacije SAD nazivaju mnogi savremeni teoretičari. Ta imperija je, kao nekada Treći Rajh, razdrobila Jugoslaviju i Srbiji uzela Kosovo. (Istina, Srem i Bačka su, za razliku od nedićevske Srbije, još nominalno pod srpskom jurisdikcijom, ali po pitanju naših granica izgleda da Imperija još uvek nije rekla svoju poslednju reč). I kao što je nekada Nedić upozoravao da je Srbija okružena zemljama Trojnog pakta i da je bilo kakav otpor nerealan, tako nas danas i Drašković upozorava da je NATO u svim zemljama oko nas i da je zamisao da Srbija, makar na simboličkom nivou, pruži otpor Imperiji i ne uđe u NATO "realno neostvariva".
Međutim, pored ovih, tzv. NATO četnika, očigledno da i kod baštinika partizanskog pokreta postoji jedna frakcija koju bismo, takođe pojednostavljeno, mogli da nazovemo "NATO partizanima". Oni, poput Milenka Markovića, prvenstveno naglašavaju nadnacionalni karakter komunističkog pokreta, a u nacionalnoj politici vođenoj u SFRJ, naročito posle 1974, vide preteču današnje EU prakse "multikulturalnosti" i EU diskursa "političke korektnosti". Naši "NATO partizani", međutim, zanemaruju nacionalno oslobodilački karakter partizanskog pokreta, kao što zaboravljaju da je partizanska borba protiv fašizma uključivala i borbu protiv kapitalističkih, ekonomsko-eksploatatorskih struktura tadašnjeg Carstva (koje su čitavu istočnu i južnu Evropu pretvorile u koloniju centra kontinentalnog kapitalističkog sistema).
Veoma je važno da se razume da je današnjoj Srbiji neophodno oslanjanje na svaku patriotsku tradiciju, kako onu sa socijalne levice, tako i onu sa tradicionalne desnice. Još važnije, Srbiji je neophodno oslanjanje na svaku antifašističku tradiciju, kako onu republikanskih revolucionara, tako i onu monarhističkih lojalista. Srbija ne sme da postane žrtva klevete o fašizmu kao "dominantnoj karakteristici" srpske politike, preko koje se Srbija hoće staviti pod nekakvu novu komesarsku upravu (vidi moj tekst "Istorijski revizionizam Druge Srbije")[5].
Stoga je izuzetno pogrešno kada se, iz površnosti i političke netrpeljivosti, u današnjoj Srbiji zanemaruju istorijska obeležja koja nas podsećaju na primere iskrenog patriotizma i samožrtvovanja srpskih antifašista-levičara. Takođe, kada desna ili tradicionalistička Srbija odbacuje levi antifašizam samo zato što je bio "komunistički", ona time beskrajno olakšava posao Drugoj Srbiji koja se u poslednje vreme javlja kao jedini baštinik NOB-a. Jer, Druga Srbija takođe vrši jednu vrstu istorijske revizije, sistematski čisteći partizansku baštinu od svakog patriotizma i svodeći je na "politički korektan", "multi-kulti" i "anti-fa" "projekat".
Isto tako, kod nekih baštinika NOB-a još uvek nalazimo na prilično kontraproduktivno istrajavanje u negiranju antifašističkog i oslobodilačkog karaktera ravnogorskog pokreta. Tačno je da su četnici, zbog straha od nemačke odmazde nad civilnim stanovništvom, izbegavali veće oružane akcije protiv Vermahta. Ali, ni ono što su četnici činili – poput sabotaža na pruzi za Solun, 1942.[6] – nije baš za odbacivanje. Takve akcije ipak prevazilaze ono čime bi se mogli pohvaliti antifašistički pokreti u Danskoj ili Holandiji, na primer. Zato se ne treba olako odricati ni tog dela srpskog borbenog antifašizma.
Konačno, treba reći da je Vukadinovićeva paralela između nedićevske argumentacije i drugosrbijanske ideologije veoma važna i da ona treba da bude mnogo prisutnija u našoj javnosti. Neke sličnosti između onoga što je govorio Nedić i što danas govori Druga Srbija zaista su upadljive. "Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru", upozoravao je Milan Nedić Srbe, "nemoj da se mešamo u tuđe stvari" i "gledajmo svoje interese" (General Milan Nedić, "Deklaracija srpskom narodu", Beograd 2. septembar 1941[7]). Jer, politika, kako nas je podučavao Nedić, ne treba da bude "izraz osećaja i izliv `čuvstva`", već "najkrući izraz stvarnosti i razuma "("Nova Srbija", Beograd 25. mart 1942). A "stvarnost" nam govori da je uzaludno pružati otpor nadmoćnom protivniku i da je bolje sarađivati.
Srbi, po Nediću, treba da prestanu da se koprcaju i treba da uzmu "jedinstveno i slobodno učešće u budućem mirnom izgrađivanju nove Evrope, zajedničke domovine, koja ima da pruži svakom narodu široke mogućnosti za slobodan razvoj njegovih snaga na dobro celine" ("Deklaracija"). "Srpski narode", poručivao je Nedić ("Nova Srbija"), "samo od tebe zavisi da li ćeš opet postati faktor na Balkanu i u Novoj Evropi. (...) Mi moramo saobraziti naš budući život Novoj Evropi koja se rađa pod vođstvom silnog Nemačkog Rajha" (isto). Tom projektu mirne i ujedinjene Evrope protive se samo "razni avanturisti", "ljudi bez morala" i "skrhavani političari koji strahuju za svoje položaje i boje se novoga doba i Nove Evrope" (isto).
"Veliki Nemački Rajh, iako pobednik u ratu, nije neprijatelj srpskog naroda", ublažavao je srpski gnev prema okupatoru Milan Nedić ("Deklaracija"). Nemački Rajh "koji je pobedio sve vojske Evrope" zapravo je "pokazao neobičnu širokogrudost prema nama" (Nedić, "Poziv seljacima", Beograd 12. oktobar 1941), a "ono što smo doživeli, (...) ruku na srce i priznajmo, zaslužili smo"! (Nedić, "Poruka srpskom narodu", Beograd 4. decembra 1941). Uopšte, bilo je Nedićevo stanovište, Nemci su nam zapravo prijatelji, "njihov osećaj pravičnosti je vrlo blizak našem. Treba samo da pokažemo dobru volju i gotovost u pogledu zavođenja reda i rada na našoj obnovi. Uveren sam da tada Veliki Nemački Rajh neće nam uskratiti mogućnost da i mi damo svoj prilog novom evropskom poretku. Nemačka nije bila naš neprijatelj. Ona to nije ni danas, i zavisi od nas da ne bude ni sutra" ("Poruka srpskom narodu", 4. decembar 1941).
Ako u gornjim redovima zamenite reč "Nemačka" rečju "Amerika", dobićete u dlaku isto ono što nam danas govore naši NATO lobisti. Jer, ne kažu li nam i oni – "Amerika nije srpski neprijatelj, NATO nije neprijatelj Srbije, jeste da su nas bombardovali, jeste da su nam uzeli Kosovo, ali, ruku na srce, sami smo to i zaslužili. Ali sada, ako samo prihvatimo evroatlantske vrednosti i ako se samo integrišemo u evroatlantske strukture, videćemo koliko su naši prijatelji velikodušni: sve će nam oprostiti, sve će nam dati, i mi ćemo opet postati faktor na Balkanu i u Evropi". Takvo zavaravanje zaista podseća na naivnu veru Nedića da i za Srbe može da ima mesta u Hitlerovoj viziji Novog evropskog poretka.
Nedićevci su znali za odvratnost Srba prema projektu Nove Evrope ali su, baš kao i danas Druga Srbija, bili spremni i silom da ga uvedu u Carstvo sreće. Zato je Velibor Jonić, ministar prosvete i vera u Nedićevoj vladi, u predavanju nastavnicima beogradskih škola na Kolarčevom narodnom univerzitetu, oktobra 1941, poručio: "Spasićemo mi srpski narod, ako treba i protiv njegove volje!". Iz tog razloga je, valjda, i obrazovan logor na Banjici, čije je formiranje podržao i sam Nedić ("Iz zapisnika sa saslušanja generala Milana Nedića")[8]. Kroz banjički logor prošlo je 250.000 građana Srbije, kako partizani i njihove pristalice, tako i ravnogorci i njihovi simpatizeri, od koji je 30.000 njih streljano.
U današnjoj Srbiji, "koja će biti moderna, sa Srbima ili bez njih", kako reče jedan od glasnogovornika Druge Srbije, još uvek, na sreću, nemamo logore preko kojih bi se Srbi nasilno uterivali u Carstvo sreće. Ali, imamo raširenu ideologiju kolaboracije, napuštanja oslobodilačkih tradicija i oportunističkog prihvatanja logike i prava sile. Iako se istorijske analogije nikada ne mogu potpuno primeniti na savremene političke prilike, one nekada mogu poslužiti i kao zgodni orijentiri u političkom snalaženju. Ravnogorci, partizani i nedićevci, na neki način, opet su tu. I samo od nas zavisi koju ćemo tradiciju slediti i koja ćemo iskustva preuzeti iz naše tradicije, kako bismo pomogli svojoj zemlji i svom narodu. |
|
| Na vrh |
|
|
Anti-Jenki
Legenda
Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264
|
| Upisano: 03 Maj 2010 16:50 Naslov komentara: |
|
|
Kratak izvod iz teksta Slobodana Antonica gde se govori o tome kako danasnji srpski "evro-atlantisti" ("drugosrbijanci" kako ih on naziva) shvataju demokratiju...
"Govoreći na komemoraciji povodom smrti Biljane Kovačević Vučo, u Skupštini grada Beograda, 21. aprila 2010, Svetlana Lukić je rekla: „Jednog dana, kada neki predsednik Srbije za Biljanu kaže, kao što je Obama rekao za Doroti Hejt, da je majka civilnog pokreta i heroj stotina hiljada građana Srbije, znaćemo da je ova Srbija zaslužila da je zovemo našom zemljom“[1].
„Ova Srbija“, izgleda, još dugo neće zaslužiti da joj građanistička elita ukaže tu čast da je prizna za svoju zemlju. Za običnog čoveka za to su prvenstveno zaslužni naši građanisti, pa i „branitelji i braniteljke ljudskih prava“ iz njihovih redova. Jer, ako išta smeta kod njih, to je stanovište parcijalnosti, selektivna primena određenih načela, zavisno od ideološke pripadnosti ljudi o kojima se radi. Recimo, ako „Drugoj Srbiji“ neko uputi ružne reči, onda je to užasno, vulgarno, uvredljivo, „govor mržnje“... Ako, pak, „Druga Srbija“ takve iste reči upotrebi u napadu na svoje istomišljenike, onda je to sasvim opravdano. Jer, kako nas je podučila Svetlana Lukić istom prilikom: „A koje su to reči adekvatne i nisu preterane kada treba govoriti o smrti, klanju, genocidu, atentatu, homofobiji, šovinizmu i fašizmu?“[2].
Jednako se „Druga Srbija“ odnosi i prema ljudskim pravima. Svi ti silni samozvani branioci ljudskih prava ustaće kao jedan, ako se samo dodirne vlas kose nekog njihovog ideološkog istomišljenika. Ali, ako je posredi neko ko ne misli kao oni, e onda se takvima može i glava odseći. Ljudskopravaši će se praviti kao da se ništa bitno ne događa. Tako nije bilo sa izvornim braniteljima ljudskih prava u Srbiji, iz osamdesetih. Premda optuživani da su liberali i srpski nacionalisti, oni su sa jednakim uverenjem branili ljudska prava i autoritaraca, poput albanskih secesionista, kao i hrvatskih ili muslimanskih nacionalista, poput Parage ili Izetbegovića[3]. Kršenje ljudskih prava jednostavno je kršenje, ma o kome da je reč".
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite". |
|
| Na vrh |
|
|
Anti-Jenki
Legenda
Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264
|
| Upisano: 11 Maj 2010 03:46 Naslov komentara: |
|
|
IZMEĐU OHAJA I CRVENOG TRGA
Da li je u pitanju efekat ekonomske krize ili je nastupio privremeni zamor besomučne EU propagande, ali stvari kao da polako dolaze na svoje mesto.
Tako je, imam utisak, čak i u Srbiji konačno raščišćena dilema oko reda prioriteta i odnosa između dva datuma koji se obeležavaju 9. maja –Dana pobede i Dana Evrope. Prvi je svakako najvažniji datum u istoriji dvadesetog veka. Drugi delimično proizilazi iz prvog i predstavlja važnu prekretnicu u istorijatu, pre svega, nemačko-francuskih odnosa i zemalja koje su se priključile ovoj francusko-nemačkoj osovini. Ni simbolički, ni politički ne može se porediti sovjetska zastava na vrhu zgrade Rajhstaga sa deklaracijom ministra Šumana, niti dan pobede nad najvećom pošašću dvadesetog veka, i jedan relativno uspešan ekonomsko-politički koncept, kojim su vodeće evropske zemlje, stešnjene između Moskve i Vašingtona, pokušale da nađu svoje mesto pod globalnim suncem. Konačno, i nacistička Nemačka je imala svoju viziju „ujedinjene Evrope”, samo što je u toj viziji za neke (na primer, Slovene) bio predviđen podređeni položaj, dok za neke druge (Jevreje, Rome) uopšte nije bilo mesta.
Ne potcenjujem značaj projekta Evropske unije i sa interesovanjem pratim njegovu evoluciju i izazove sa kojima se suočava. Uostalom, to je projekt koji je, kako je u svom pomalo dramatičnom apelu povodom šezdesetogodišnjice Šumanove deklaracije istakao predsednik saveta EU Herman van Rompaj, „svojom privlačnom silom ubrzao pad komunizma i kraj hladnog rata”. Ali delim mišljenje onih koji veruju da će ovaj aktuelni EU koncept, na kraju, ili propasti (otprilike po modelu nekadašnje SFRJ) ili će morati da evoluira u pravcu neke više-manje „prave” države. Ali kakva god bila budućnost EU, teško je razumeti spremnost dela ovdašnjeg medijskog i političkog establišmenta da se uvek iznova raduje i veseli tuđem slavlju.
Bilo kako bilo, nesumnjivo glavni svetski događaj ovog 9. maja ipak se zbio na moskovskom Crvenom trgu, mada su, što iz saobraćajnih, što iz unutrašnjopolitičkih razloga, na svečanoj tribini izostali šefovi država zapadnih saveznika (SAD, Britanija, Francuska). Pre pet ili deset godina takav izostanak delovao bi mnogo dramatičnije nego danas. Tim pre što su prisutni bili Angela Merkel i predsednik NR Kine Hu Đintao, pa se – uz dužno poštovanje Obami – izostanak Brauna i Sarkozija gotovo i nije primećivao.
Srbiju su u Moskvi predstavljali predsednik Tadić i ministar spoljnih poslova Jeremić. Što je svakako napredak, s obzirom na to da pre pet godina, prilikom obeležavanja šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom, tamo nismo imali nikoga (postojala je SCG, Svetozar Marović je imao preča posla), te da je od svih iz bivše Jugoslavije bio je prisutan samo Stjepan Mesić.
Ipak, na domaćem terenu glavna tema svih ovih dana bio je izostanak ruskog poziva predstavnicima Vojske Srbije da učestvuju na svečanoj paradi na Crvenom trgu. Ministar odbrane Šutanovac je svoj bol zbog izostanka još nekako vojnički, diplomatski i muški podnosio, mada se videlo da mu nije lako. Ali su zato bivši ministar odbrane Zoran Stanković i pojedini vojni analitičari bili naprosto ogorčeni. Da ne kažem, onako šojićevski „iznenađeni i uvređeni”. Stanković je izjavio da to što naša vojska nije pozvana na paradu jeste „bezobrazan potez Rusije”, dok je analitičar Aleksandar Radić rekao kako taj čin Rusije simbolično govori gde i kako se Srbija kotira kada je reč o odnosima sa Rusijom (Pres, 7. maja 2010).
Dnevnik „Blic” je krupnim slovima objavio da je „srpska vojska nepoželjna u Moskvi”. TV B92 je tome posvetila nekoliko svojih priloga. Zbilja, kako je moguće da su zbog činjenice da se pripadnici VS neće naći na paradi povodom Dana pobede najviše brinuli i tugovali baš oni mediji, analitičari i političari koji u principu nemaju mnogo lepih reči za Rusiju i na svaki način pokušavaju da predstave kako za Srbiju postoji samo jedan put – onaj ka EU i NATO, ka Briselu i Vašingtonu.
Već sam na ovim stranicama nekoliko puta pledirao za parolu: „U se, i u svoje kljuse”, i da nam ni dolari, ni rublje ni evri neće sami od sebe padati sa neba. Ali sam takođe i protiv stalne zamene teza i licemerju vezi sa pitanjem naših spoljnopolitičkih orijentacija i prioriteta. A više je nego jasno da je Vojska Srbije već deset godina, pod različitim izgovorima, okrenuta, vođena ili gurana ka zapadu, standardima NATO-a i kaNATO-u, tako da bi se, shodno aktivnostima poslednjih godina, mnogo pre moglo očekivati njeno prisustvo na smotri Nacionalne garde Ohaja nego na paradi pobede na Crvenom trgu. I da li je neko mislio da se to u Moskvi ne primećuje i da ne smeta?
Naravno da nam to niko neće tako otvoreno reći. Naravno da je, formalno gledano, sve u redu, s obzirom na to da je Vojska Srbije samo jedna od šest potencijalnih naslednica nekadašnje JNA, koja je bila ratni saveznik Crvene armije. Ali put do Crvenog trga i Moskve definitivno ne vodi preko Ohaja. Naravno i obrnuto. I zaista mi je čudno ako to još uvek nekoga može da začudi.
Đorđe Vukadinović
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite". |
|
| Na vrh |
|
|
Anti-Jenki
Legenda
Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264
|
| Upisano: 30 Aug 2010 04:38 Naslov komentara: |
|
|
АНАЛОГИЈА ТИМА ЏУДЕ ЈЕ ПОГРЕШНА, СРПСКИ ДЕ ГОЛ НЕ НАПУШТА АЛЗАС-ЛОРЕН!
Ив Батај
Србији никада не дају да буде у праву, чак и када она то у стварности јесте. То је утисак који се стиче после става међународног суда у Хагу, који је некада сматран озбиљном институцијом. Али, ово време је очигледно завршено. Једностраност судија у косовском конфликту оставила је од интегритета ове институције још само пуки мит.
Ако проучите профил тих четрнаест судија који чине суд, не можете а да не успоставите везу између њихове националности и политичке оријентације њихових земаља у конфликту око Косова. У ствари, постоји јасна циркуларност: све судије међународног суда које су у својој пресуди одобриле крађу Косова и Метохије од Србије, сами управо припадају државама које су признале лажну независност Косова и Метохије. Изузетак је једино марокански судија, вероватно зато јер је добио упутства да не угрожава интересе Марока у бившем „Рио де Оро“ (западна Сахара), коју потражује Мауританија, а на коју је бацио око и Алжир. Што се тиче десет судија који су гласали против Србије, може се приметити да су то искључиво елементи који директно потичу из англосаксонског света (као што су британски и новозеландски судија, затим „америчке“ судије) или „француски“ судија рођен у Братислави или Александрији, а затим англоамеричке мекушне играчке којима се лако управља из Сијера Леонеа и Сомалије, земаља које уопште немају свој правни систем. Једно је извесно, све судије које су заузеле став против Србије, добро су процеђене кроз институције Вашингтона и Лондона, градова у којима се студирало или пролазило кроз „стажеве“, а потом су од Англоамериканаца стизале повластице и напредовања. Што се тиче мексичког судије,он је човек Фондације Рокфелер.
Чим је Србија објавила да ће политичку ствар око Косова подићи на ниво међународног Суда, брже боље направљене су измене у саставу судства. Такође, будући да је крајем јуна замењена, судија Кинескиња (став њене земље о Косову добро је познат !) , тобоже случајно, није могла да гласа.
Будући да је Тим Џуда, човек који је представљен као експерт за Балкан, у свом интервју Радио Слободној Европи, направио погрешну аналогију са Де Головом политиком поменувши север Африке, ја, пре свега као Деголиста, а затим и као Француз који је живео у Алжиру, осећам обавезу да на декларације и поређења овог човека јавно одговорим и покажем зашто су она потпуно погрешна.
Наиме, Тим Џуда у свом интервјуу тврди да би интерес Србије био да пронађе свога Де Гола и призна независно Косово.
Као дете француског судије, од свог раног детињства па све до независности Алжира живео сам у њему и ситуацију око Алжира познајем једнако добро као и ону око српског Косова и Метохије. Познајем је једнако добро као што познајем историју Француске и историју Србије.
Зато пођимо редом.
Мој први став поводом изјава Тима Џуде јесте: СРБИЈА ЈЕ ОКУПИРАНА, А ДЕ ГОЛ ЈЕ ОСКРНАВЉЕН.
Име нашег великог генерала Де Гола често се у последње време на различите начине злоупотребљава и зато сам дужан да неке ствари историјски објасним. Чудно је чути једног Енглеза који до сада баш и није показивао неко велико познавање српске историје, како одједном на Балкану прижељкује појаву неког „српског Де Гола“ који би решио проблем Косова. ПОЗИВАЊЕ НА ГЕНЕРАЛА ДЕ ГОЛА У ОВОМ СЛУЧАЈУ ЈЕ ИСТОРИЈСКИ ПОГРЕШНО И ПОЛИТИЧКИ НЕПОШТЕНО. Такође није случајно што те изјаве преноси баш Радио „Слободна Европа“, радио који је давно у Прагу основала ЦИА и који , поред америчког Конгреса, и даље финансирају америчке фондације , типа фондације Сорош.
Изјаве Тима Џуде и поређење ситуације око Алжира са проблемом Косова, неодрживе су из више разлога. Навешћу у том смислу неколико аргумената, колико логичких, толико и историјских, правних и политичких.
1. Први аргумент против онога што Тим Џуда изјављује о Косову и Метохији тиче се географије. Између Француске и Алжира налази се Средоземно море. Иако Алжир није много удаљен од Француске, он се ипак налази на једном другом континенту. Оно основно што треба знати, то је да АЛЖИР ЈЕСТЕ БИО ФРАНЦУСКИ, АЛИ ОН НИКАД НИЈЕ БИО ФРАНЦУСКА.За разлику од тога, Косово је увек имало територијални континуитет са Србијом, јер је КОСОВО БИЛО И ЈЕСТЕ СРБИЈА.
2. Други аргумент наставља се на први и тиче се историје која је Англосаксонцима обично мање важна. И поред тога што су различити режими и различите администрације уцртавали своје границе, КОСОВО ИПАК ПРИПАДА СРБИЈИ ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА. За разлику од тога , Француска се у Алжиру настанила тек од 1830. године. Ово је време последњих колонијализација, које су царства давала већини европских земаља. Ми у Француској обично кажемо да су Француску створили Капесијански краљеви (краљеви из династије Капета). НАЦИОНАЛНИ НЕКРОПОЉ КРАЉЕВА ФРАНЦУСКЕ НАЛАЗИ СЕ У САН ДЕНИЈУ ПОРЕД ПАРИЗА, А НЕ У АЛЖИРУ. НАСУПРОТ ТОМЕ , СРБИ СУ ОДУВЕК НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, И РЕЛИКВИЈЕ РАНИХ СРПСКИХ КРАЉЕВА ВЕЗАНЕ СУ ЗА КОСОВО, ШТО СВЕДОЧИ О КОСОВУ КАО О ПРАВОЈ ИСТОРИЈСКОЈ КОЛЕВЦИ СРПСКОГ НАРОДА. Алжир то у односу на Француску- никада није био.
3. Трећи аргумент је аргумент историјске мањине и већине. Французи су у Алжиру увек били мањина, а европска популација око 1960. године, заједно са француском војском тамо није премашивала 1.400.000 становника. ЗА РАЗЛИКУ ОД ТОГА, НА КОСОВУ СУ СРБИ ДУГО БИЛИ УПРАВО ВЕЋИНА. Међутим, страна освајања, етничка чишћења и егзодуси, као и неконтролисано усељавање популације са високим наталитетом, временом су изменили етничку структуру косовске регије у корист албанске популације. МЕЂУТИМ, СРБИ ЗА ОВАКВУ ЕВОЛУЦИЈУ ДОГАЂАЈА НИСУ НИ ОДГОВОРНИ НИ КРИВИ. Француски Деголиста Андре Малро, бивши министар културе, Југословенима , односно Србима већ 1975. године био је ставио до знања да нешто код њих није у реду . Малро у то време каже: „ Ваше границе су порозне , а данас је једина за имигранте отворена граница у Европи управо граница са Албанијом. Ви сте луди и срљате у катастрофу, имаћете ваш Алжир у близини вашег Орлеана.“ То су биле речи Малроа којима је хтео да каже да је за нас Французе Алжир далеко од Париза (историјски гледано- Орлеана), али да ће вама проблем Косова бити итекако близу Београда. Малроово поређење са Алжиром било је техничке природе, али он је већ тада увидео неприродну демографску опасност која се над том српском регијом надвијала.
4. Четврти аргумент је аргумент територијалног интегритета, односно разбијања државе. Аналогија Тима Џуде је логички потпуно погрешна, јер и ако је генерал Де Гол дао независност Алжиру као КАО БИВШЕМ ФРАНЦУСКОМ ПОСЕДУ, он је увек бранио интегритет националне територије. 1940. Де Гол се склања у Лондон јер је француска територија по ко зна који пут окупирана од стране Немаца. Де Гол у Лондону не организује колаборацију, већ отпор. Убрзо затим, управо Енглези и Американци постављају му препреке. Зато је политички веома тешко замислити неког „српског Де Гола“ који би сада , како то Тим Џуда схвата , требало да постане послушник управо сила које су разбиле бившу Југославију и Србију од 1991 године до данас: европска унија под капом АМЕРИКЕ, НАТО-а и УСА ИМПЕРИЈАЛИЗМА.
Укратко, КОСОВО И МЕТОХИЈА НИСУ АЛЖИР, НЕГО СРПСКИ АЛЗАС И ЛОРЕН, А ЊЕГА ДЕ ГОЛ НИКАДА НЕ БИ ДАО НЕМАЧКОМ ОКУПАТОРУ! ТО ЈЕ ПРАВА АНАЛОГИЈА А НЕ ОНА КОЈУ ПРАВИ ТИМ ЏУДА! Уосталом, чувено је Де Голово супротстављање НАТО-у . Када Де Гол Француску повлачи из удружене команде Нато снага 1966. године, он овај чин од огромног историјског значаја објашњава жељом да Француску извуче из АНГЛОСАКСОНСКЕ , ПРЕ СВЕГА АМЕРИЧКЕ ВОЈНЕ КОМАНДЕ. У истом правцу била је и Де Голова жеља да Француска поседује нуклеарну енергију.
Чак и ако не кажемо да би у овом последњем балканском рату, генерал Де Гол геополитички свакако стао на страну Срба, може се слободно рећи да он Француској војсци не би дозволио да учествује у агресији против Југославије и Србије под командом Нато , а вођене америчко-енглеским империјализмом и немачком осветом за други светски рат. Реално је претпоставити да би генерал Де Гол у том случају у потпуности употребио снагу и тежину пете по реду нуклеарне силе на свету ДА БИ ТАКАВ РАТ СПРЕЧИО и нашао начин да ОЧУВА НЕЗАВИСНОСТ И ИНТЕГРИТЕТ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБИЈЕ.
5. Пети аргумент односи се на спољну политику и геополитичку визију Француске и спољну политику данашње Србије. Генерал Де Гол није тек тако дао независност бившем поседу Алжиру. Познато је да су му и Французи из Алжира и они из Метрополе ово замерали, а зна се и какаве је проблеме имао и са командом француске војске. Али, генерал је овај чин сам објаснио: требало је створити јаку државу која ће почивати на нуклеарној дисуазивној снази и јаким институцијама Пете Републике. Де Гол је желео унитарну државу, крај доларске хегемоније, као и француски културни и дипломатски успон. Управо због тога њега су федералистички и атлантистички кругови представљали као „националисту“ старе школе . Али , све је то било смишљено да би се дискредитовао његов пројекат који је огромне бриге задавао Вашингтону и Лондону. Де Голова Европа није била само зона просте слободне трговине као што је то данашња бриселска Европа, нити је била америчка колонијална зона, већ је то била једна велика геополитичка идеја окупљања највеће могуће уједињене Европе народа и нација. Таква Европа, велика Европа са Русијом, требало је према визији Де Гола да се простире од Атлантика до Урала.
Спољна политика Француске требало је да почива на француско-немачком помирењу и на сарадњи са Русијом.
Такође је била важна визија међусобних интереса са арапским светом, независно од америчко-израелске политике. УПРАВО У ТОМ КОНТЕКСТУ ДЕ ГОЛ ВРАЋА НЕЗАВИСНОСТ БИВШЕМ ФРАНЦУСКОМ ПОСЕДУ АЛЖИРУ.
Као Француз који је своје детињство провео у Алжиру, сам припадам једној генерацији која је генералу замерала што нас је вратио у Француску. Ако је Француска себи приближила Гвијану, могла је свакако и Алжир. Ми смо у Алжиру живели пријатељски са тим народом, који и данас у огромном броју хрли у Француску. Као и стотине хиљада мојих земљака, и ја сам на палуби једног брода детињим сузним очима гледао напуштање севера Африке где смо имали много пријатеља. Оставили смо све: кућу, природу, пријатеље и афричко сунце и са једним кофером преко мора дошли назад у Француску. Зато знам шта значи бити избеглица у било ком правцу, знам шта значи бити онај ко губи земљу и пејзаж свог детињства.
Али, ја сам такође, живећи касније у Канади присуствовао генераловом историјском узвику: "Живео слободни Квебек!", који није био охрабривање сепаратистичког покрета, јер је Квебек већ одавно био француски. Овај чин тражења слободе за француски Квебек био је само тражење правде историје.
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite". |
|
| Na vrh |
|
|
Lolek i Bolek
Patriota
Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471
|
|
| Na vrh |
|
|
Anti-Jenki
Legenda
Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264
|
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 06 Sep 2011 16:16 Naslov komentara: Jos malo pa nema pobljeeema, |
|
|
Први светски рат биће званично окончан у недељу!
Није шала јер ће 92 године пошто је оружје утихнуло Немачка дотле исплатити последњу рату ратне одштете коју су јој, као побеђеној страни у сукобу, силе Антанте наметнуле кроз споразум у Версају.
Последњи чин једног од највећих сукоба у историји човечанства – Првог светског или такозваног Великог рата – догодиће се у недељу, 3. октобра, готово један век пошто је испаљен последњи метак, подсећа лондонски „Телеграф”.
Тог дана, истовремено и на 20. годишњицу уједињења Западне и Источне Немачке, Берлин ће платити последњу рату репарација у износу од скоро 70 милиона евра, чиме ће у потпуности бити отписан дуг који је „висио” над Немачком још од 1919. од тренутка када је озваничен Версајски мировни споразум.
„У недељу, последњи дуг биће плаћен и Први светски рат биће коначно, у финансијском погледу, окончан за Немачку”, пише најтиражнији немачки лист „Билд”.
Немачка је после пораза била приморана да плати изузетно високу репарацију у виду „компензација за ратом уништене Белгију и Француску”, али и као покриће трошкова вођења рата које су имале земље Антанте.
Силе победнице, предвођене Француском и Британијом, наметнуле су пораженом Царству да плати 226 милијарди златних марака, да би тај износ током наредне деценије био смањен на 132 милијарде (око 300 милијарди евра у данашњем износу) које је требало да буду исплаћене у наредних 59 година.
Показало се да је сума била превисока за „изнурену нацију” која је била додатно иритирана инсистирањем савезника да Немачка буде та која ће на себе преузети сву одговорност за избијање Првог светског рата и за сва разарања која су се догодила током четворогодишњег сукоба, наводи „Шпигл”.
„То је, у крајњем случају, довело нацисте на власт”, сматра немачки историчар Герд Крумајх. „Кључни фактор у позадини Хитлеровог освајања власти је његово обећање да ће на крају он победити у новом рату, да ће исправити сву неправду и поништити овај споразум. Познато је да је у Немачкој двадесетих година прошлог века преовладавало осећање фрустрације – сукоб који је однео два милиона живота... чинио се као узалудан и ми смо за све то били криви?
Исплате репарација све су додатно закомпликовале. Не само да је Немачка сносила моралну кривицу, већ је требала да плати огромну суму, која је за многе људе биле нечувена”, истакао је Крумајх.
Коначно, Вајмарска република, настала на развалинама пораженог Немачког царства, престала је 1931. да плаћа одштету због тешке кризе у којој се држава нашла услед Велике депресије. Након што су Адолф Хитлер и нацисти дошли на власт јануара 1933. исплата је потпуно обустављена.
Таква ситуација одржала се све до 1953, до тренутка када је канцелар Конрад Аденауер на међународној конференцији у Лондону у име Западне Немачке пристао да измири све обавезе државе из времена пре Другог светског рата.
У складу са тадашњим договором, Немачкој је било дозвољено да око 125 милиона евра приспелих камата исплати тек пошто се уједини. И заиста, након што је Берлински зид срушен, а две Немачке уједињене 3. октобра 1990, заједничка држава почела је са исплатом дуга, да би последња рата управо сада доспела на наплату. |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 16 Sep 2011 08:30 Naslov komentara: Drumovi ce pozeljet YU, al je vise biti nece, |
|
|
Nema zemlje za Makedonce
Pompezno obeležena godišnjica nezavisnosti i slavlje posle pobede njihovih košarkaša protiv „mrske" Grčke nisu uspeli da zamagle koliko je Makedonija, u stvari, nesrećna država i koliko je pogrešila što je okrenula leđa Srbiji
Dvadesetogodišnjica nezavisnosti Makedonije pompezno je proslavljena u četvrtak na gradskom trgu u Skoplju, sa sve otkrivanjem najvećeg spomenika Aleksandru Makedonskom na planeti Zemlji (doduše, zvanično se, tek da ne bude previše frke sa južnim susedima, spomenik zove „Ratnik na konju", ali retki su oni koji u potonjoj figuri nisu videli Bukefala), ali gde se ova jedva punoletna država nalazi dve decenije po napuštanju jugoslovenskog gnezda - odnosno, u kojoj je meri zaista nezavisna - mnogo se bolje videlo nekoliko dana ranije na Evropskom prvenstvu u košarci, kada je nacionalna selekcija naših južnih suseda ostvarila „istorijsku" pobedu nad reprezentacijom Grčke.
Dok je tamnoputi plejmejker, usvojeno momče Makedonče, Lester Bo Mekejleb do ludila dovodio protivničku odbranu (u maniru direktnog potomka pomenutog Aleksandra Velikog), manje politički ostrašćeni gledaoci grčke televizije mogli su steći utisak da zapravo gube od nekakve bele fleke, budući da je grafika na malim ekranima prikazivala ime samo jednog tima.
Dve enciklopedije - Istorijsko dokazivanje
Koliko besmislenog truda vlast u Makedoniji ulaže u novu naučnu disciplinu „tumačenje istorije slobodnim stilom" videlo se i pre dve godine, kada su gotovo istovremeno objavljene dve potpuno suprotstavljene enciklopedije, makedonska i albanska. U jednoj su Makedonci predstavljeni kao „narod najstariji", dok se za Albance tvrdilo da su tu došli u 16. veku, a u drugoj da je Aleksandar Veliki u stvari bio Albanac, te da o njegovom poreklu mogu da raspravljaju isključivo Albanci i Grci. Makedonska akademija nauka i umetnosti ubrzo je povukla sporno izdanje, a tom prilikom je najavljen novi projekat, koji bi zajedno napisali makedonski i albanski istoričari.
- I te enciklopedije su u principu samo plod frustriranih nacionalista, što je uobičajeno, pogotovo za narode koji moraju da se iznova dokazuju u istoriji, poput Makedonaca i Albanaca - kaže naš poznati istoričar.
Drugo je, jelte, bilo zamagljeno usled dobro poznatog sukoba između Grčke i Makedonije, a koji se tiče prava na korišćenje imena koje se Makedoniji spori od njenog osamostaljenja. Ruku na srce, sve i da Grci ne misle da imaju monopol na taj naziv, teško da bi na  u bilo mesta za puno ime ove nadasve nezavisne države - Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (nešto kao „Umetnik, nekada poznat kao Princ"). To je, moglo bi da se kaže, jedina zemlja na svetu koja je bivša, a i dalje postoji...
Zlobnu šalu na stranu, Makedonija se 20 godina po osnivanju nalazi u zaista nezavidnom položaju - delom svojom krivicom, a delom i zbog licemerja međunarodne zajednice.
O nagomilanim problemima koji pritiskaju ovu zemlju, o tome kako je do njih došlo i šta bi moglo da se uradi da bi se oni rešili razgovarali smo sa našim uglednim istoričarem Predragom J. Markovićem, a zaključak do kojeg smo došli - kako to obično biva - možda bi korisnije bilo objaviti u nekom makedonskom, nego u srpskom magazinu.
- Makedonija je jedna jako nesrećna država, zato što je ona najmanje dobila u ovom tranzicionom periodu, a zapravo je bila izuzetno kooperativna. To je istovremeno i opomena svim ostalim državama, odnosno jasan pokazatelj koliko je u stvari Međunarodna zajednica neprincipijelna. Ako uporedite Srbiju i Makedoniju, videćete da Makedonija nije mnogo bolje prošla od nas, a bila je daleko kooperativnija od Srbije. Možda je i bolje poređenje između Makedonije i Hrvatske, jer su ove države bile podjednako poslušne i spremne na saradnju sa međunarodnim faktorima, ali je Hrvatska dobila mnogo, a Makedonija gotovo nije ništa - objašnjava naš sagovornik.
Nakon šizofrenog tumačenja prošlosti od strane tamošnjih istoričara, te apsurdnog rabljenja lika i dela Aleksandra Makedonskog, i ono malo podrške koju je Makedoniji pružala međunarodna zajednica stavljeno je pod znak pitanja. Najveće probleme, naravno, Makedonija ima sa Grcima, Bugarima i Albancima, a profesor Marković nedvosmisleno ukazuje na to da će naši susedi teško opstati ukoliko se pod hitno ne okrenu Srbiji, jedinoj državi u svom susedstvu koja nema nikakvih pretenzija na teritorijalni i kulturni integritet Makedonaca.
- Njihov problem je što na polovini teritorije stanovništvo nema osećaj pripadnosti naciji. U stvari, možda je to najbolje formulisati na sledeći način: jedni im ne priznaju ime (Grci), drugi jezik (Bugari), a treći teritoriju (Albanci). Jedini njihovi susedi koji nemaju nikakve pretenzije jesu upravo Srbi, i što pre postanu svesni te činjenice, to bolje za njih. Trenutni odnosi između ove dve zemlje više idu na štetu Makedonije nego Srbije - kaže Predrag Marković.
Osim makedonskog priznanja Kosova, za koje će dobronamerni reći da je pre rezultat međunarodnih pritisaka nego zlobe i kratkovidosti tamošnjih političara, Marković ističe još dva problema koji opterećuju odnose ove dve zemlje, a čije rešavanje zavisi pre svega od Makedonije i njene sposobnosti da odredi ciljeve koji nisu u sukobu sa realnošću.
- Prvi je problem srpske manjine u Makedoniji, a drugi Makedonske pravoslavne crkve i odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom. A treba biti realan i reći da Makedonci nikada neće dobiti patrijaršiju, odnosno da nema te pravoslavne crkve u svetu koja će ih priznati na taj način. Iako je SPC imala nekoliko vrlo konstruktivnih rešenja za ovaj problem, svi su glatko odbijeni i interesantno je da su Makedonci u tom smislu potpuno izgubili vezu sa realnošću - naglašava naš poznati istoričar.
U urušavanju odnosa između Srbije i Makedonije nemalu ulogu igraju i spomenici srednjovekovne srpske kulture na teritoriji Makedonije, o kojima mi ne vodimo dovoljno računa, dok se naši susedi prema njima odnose još gore. Jedan od poslednjih incidenata koji se s tim u vezi dogodio jeste i veliki Dušanov most u Skoplju, koji Makedonci u novije vreme zovu Kameni. Ivan Stoilković, predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji, nazvao je ovaj most „starim" imenom i u Sobranju, a reakcija je bila veoma oštra. Poslanik Radmila Šekerinska osula je paljbu po jedinom predstavniku srpske manjine u makedonskom parlamentu, i pritom uspela da izvređa sve Srbe koji žive unutar granica - ako su granice uopšte jasne - makedonske države.
- Most se zove Kameni, a ne Dušanov. Takve stvari možete da govorite samo u Beogradu, ali ne i ovde u Makedoniji! Ovde to ne sme da se radi! Bolje bi vam bilo da se iselite iz Makedonije i da odete na Kosovo - gotovo da je vrištala Šekerinska.
S druge strane, Srbiju i Makedoniju povezuje najmanje jedna nevolja, a to je agresivna politika Albanaca koja je prouzrokovala jako mnogo nesreće u obe države. Mada se oružani sukob iz 2001. godine završio Ohridskim sporazumom, kada je sklopljeno primirje između albanske paravojne formacije „Oslobodilačka nacionalna armija" i makedonskih snaga bezbednosti, situacija „na terenu" i dalje je daleko od idealne. Srbija bi, prema rečima Markovića, mogla to da iskoristi.
- U našem je interesu da jačamo svoje pozicije u Makedoniji, jer se u toj državi najbolje videlo da su Albanci narod koji ima izuzetno agresivnu politiku. Makedonci imaju vrlo sličan problem sa Albancima kao i mi, samo što u Makedoniji nikad nije bilo Slobodana Miloševića i „represivnog režima", na koji su se Albanci pozivali zahtevajući nezavisno Kosovo i NATO agresiju na Jugoslaviju. Dakle, trebalo bi iskoristiti situaciju u Makedoniji da bismo svetu pokazali da nije sve bilo baš tako kako su oni tvrdili, odnosno da ljudi najzad shvate koliko je albanska politika agresivna - zaključuje Marković.
I glasačko telo u Makedoniji takođe pokazuje paradoksalni karakter, budući da su istraživanja pokazala da bi većinski deo javnosti više voleo da se država okrene ekonomiji, a ne maštovitom tumačenju istorije. S druge strane, vladajuća VMRO-DPMNE, koja od 2006. godine forsira Aleksandra Makedonskog i pogoršava odnose sa susedima, i dalje ima većinsku podršku, pa nikome nije jasno šta u stvari prosečan Makedonac hoće.
Aleksa Jovanović |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 02 Feb 2012 14:43 Naslov komentara: Ratko Krsmanovic |
|
|
Аутор: Ратко Крсмановић, професор
Данас наши министри (овог пута без ватромета) славе препоруку Европске комисије за статус кандидата за чланство Србије у ЕУ, прећуткујући гомилу уцена; Цена улазнице у ЕУ, јесте признање Косова; То је јасно речено и написано и то је цена европских интеграција; На нама је да бирамо између ЕУ и целовите Србије.
Наши министри славе западну цивилизацију, јер тамо све савршено функционише. Задуживање и програмирани колонијализам нарочито. Ред, рад, развој, право, закони, судови, све је укалупљено и постројено под будним оком глобалног тутора. Та цивилизација моћног Запада, уредила је своје стандарде сагласно својим интересима уз тенденцију да се стално шири на начин како су агресори туђих земаља и народа правили своје освајачке легије од покорених народа. Такво „окрупњавање“ се одвија и под шињелом ЕУ. Себи су сами дали за право да оцењују, уцењују, условљавају, награђују, кажњавају… Званично, они само „хуманитарно“ интервенишу „милосрдним“ крстарећим ракетама и пројектилима обогаћеним са осиромашеним уранијумом као и оним касетним које угрожавају углавном цивилно становништво. И све то, за ради успостављања демократије!?
Они нису шкрти на плаћању стварних и потенцијалних следбеника, наоружавању и дресури своје пете колоне. Своје интересе не саопштавају, али никада не пропуштају да зграбе плен из колонизованих земаља и кажњеног народа.
Када би њихов главни мото о потреби ширења демократије као система владавине народа био тачан, поставља се питање: Шта ће то онда лидерима неколико моћних земаља света и ЕУ, што себе излажу опасностима и трошковима да би интервенисали час у Авганистану, Србији, Ираку, Либији..? Зар само зато да би успоставили власт народа у тим земљама? Владају ли данас Ираком Ирачани, хоће ли, рецимо у Либији, након НАТО интервенције владати Либијци или неки Саркози? Шта је са правима, слободама и заштитом имовине оних које глобални тутор у својим интервенцијама лишава живота или трајно обогаљује а животну средину непоправљиво загађеном и разореном?
И данас наши министри (овог пута без ватромета) славе препоруку Европске комисије за статус кандидата за чланство Србије у ЕУ, прећуткујући гомилу уцена садржаних у овој препоруци и другим документима ове уније где водећу улогу има само неколико земаља чланица. Тешко је измерити које је зло горе. Оно које покушава да наметне колонијална решења под плаштом демократије или зло у виду њихових следбеника, залуђених паликућа плаћених да раде у корист својих ментора и донатора а на штету сопствене земље и народа. Њихова упорност и фанатична загриженост у самозаблуде и ужасне манипулације, надилази све познате облике политичке самодеструкције. Себичност коју носе у себи већа је од свих досадашњих егоизама забележених у историји српског народа.
Прича о тобожњој статусној неутралности поменуте препоруке Европске комисије за статус кандидата за чланство у ЕУ и својеврсном „позитивном кораку“ Србије, неодољиво асоцира на вољну еутаназију, односно убијство некога ко то жели. Тако би се могло закључити из понашања наших властодржаца заљубљеника у немачку Европу, расположену да уништи Србију а сходно вољи владајуће олигархије. Јер, услов те и такве Европе, за улазак у ЕУ, јесте признање Косова. То се за почетак пакује у обланде „нормализације“ односа са Косовом, позивања на већ изнуђене резолуције и једностране акте сецесије…То је јасно речено и написано и то је цена европских интеграција. На ту цену, која никоме није испостављена осим Србији, може пристати само самоубица. На нама је да бирамо између ЕУ и целовите Србије. Србија је једина земља од које се тражи да своју улазницу у ЕУ плати својом територијом. Чак и када би неким случајем, овако уборисовљавана Србија, пристала на такву цену, уследиће нова, овог пута од северног суседа. Ни ту није крај черупања Србије. |
|
| Na vrh |
|
|
Lolek i Bolek
Patriota
Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471
|
| Upisano: 18 Nov 2012 01:09 Naslov komentara: Gori,gor,gori... |
|
|
_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!"
Lolek i Bolek: komentar modifikovan dana: 24 Mar 2013 13:53; prepravljeno ukupno 2 puta |
|
| Na vrh |
|
|
Lolek i Bolek
Patriota
Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471
|
| Upisano: 04 Jan 2013 15:39 Naslov komentara: Oni dobijaju,narod vraća... |
|
|
_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!"
Lolek i Bolek: komentar modifikovan dana: 24 Mar 2013 13:54; prepravljeno ukupno 1 puta |
|
| Na vrh |
|
|
Lolek i Bolek
Patriota
Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471
|
| Upisano: 24 Mar 2013 13:25 Naslov komentara: Posljednja EU večera... |
|
|
_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!" |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 30 Mar 2013 12:24 Naslov komentara: Anti jenki i ostale "legende" |
|
|
Princ Aleksandar Karađorđević, u trenucima mokrogorske lucidnosti, imenovao je filmskog reditelja i velikog Srbina Emira Kusturicu za člana Krunskog saveta! Sad je sve lakše!
"Velika mi je čast i zadovoljstvo da i formalno potvrdim Vaše imenovanje za člana Krunskog saveta. Veoma me raduje što ćemo imati prilike da zajednički radimo za dobro našeg naroda u godinama koje su pred nama", istakao je princ Aleksandar u dirljivom pismu Nemanji Kusturici.
Emir Nemanja Kusturica je 15. član Krunskog saveta, jednog od pet savetodavnih tela dvora Karađorđevića.
Članovi Krunskog saveta su i istoričar Čedomir Antić, književnik Matija Bećković, dramski pisac Dušan Kovačević, književnik Predrag Marković, stručnjak za strana ulaganja Milan Parivodić i književnica Svetlana Velmar Janković. Tu su i profesori univerziteta Miroslav Gašić, Dragoljub Kavran, Nikola Moravčević, Pavle Nikolić, Predrag Palavestra, Slobodan Perović, Bogoljub Šijaković i Dragomir Vitorović.
  |
|
| Na vrh |
|
|
|
|
Ne možete ostavljati nove komentare u ovom forumu
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
Ne možete prepraviti vlastite poruke
Ne možete obrisati vlastite komentare u ovom forumu
Ne možete glasati u anketama foruma
|
|
Kako koristiti ovaj Forum?
Traži
Lista članova
Grupe korisnika
RSS Feed
Registracija
Profil
Provjeri privatne poruke
Login
