Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Kralj Hrvatske: „Ne zanima me kruna"

Veljko Miladinović je u italijanskom gradiću Arecu pronašao princa Amedea od Savoje, sina Tomislava Drugog, kojeg je Ante Pavelić proglasio za hrvatskog kralja tokom NDH mada se ovaj nikada nije pojavio u Zagrebu. Princ Amedeo, inače veliki prijatelj srpske dinastije Karađorđević, za Nedeljnik govori o svom ocu, Zagrebu, Srbiji, Kosovu, Drugom svetskom ratu, Berluskoniju, krizi u EU...
Rodio se 1943. kao hrvatski kraljević. Princ Amedeo od Savoje i vojvoda od Aoste na rođenju je dobio i ime Zvonimir Drugi. Čak su retki i Hrvati koji znaju za njega, a Nedeljnik ga je pronašao u italijanskom gradiću Arecu, gde se danas bavi proizvodnjom vina. Pre nekoliko godina se proglasio i glavom porodice dinastije Savoja, iako pripada bočnoj dinastičkoj liniji, jer se direktni potomak kralja Vitorija Emanuela oglušio o porodično pravo - oženio se bez kraljevske dozvole, čime je izgubio sva nasledna prava.
Malo je poznata istorijska činjenica da je Pavelićeva NDH od 1941. do 1943. bila monarhija, pošto je italijanski kralj Vitorio Emanuele, na zahtev Ante Pavelića, „Tomislavovu krunu" dodelio Ajmoneu Savoju, vojvodi od Aoste, čime je ovaj italijanski plemić dobio ime kralj Tomislav Drugi. Iako je Tomislav Drugi nosio hrvatsku krunu, nikada nije posetio „svoju" zemlju. Nije došao čak ni na krunisanje koje mu je pripremljeno u Tomislavgradu, zbog tadašnjih sukoba Hrvatske i Italije oko Dalmacije.
Kada se Italija povukla iz Drugog svetskog rata, Tomislav II je abdicirao sa hrvatskog prestola. Ali samo mesec dana pre abdikacije rodio mu se sin Zvonimir Drugi, današnji vojvoda od Aoste i princ Savoje. Posle abdikacije njegovog oca, Nemci su ušli u Italiju i mladog Amedea Zvonimira zatvorili u sabirni logor u Austriji.
Na početku razgovora, princ Amedeo se izvinjava što na na srpskom jeziku zna da kaže samo „dobar dan", „do viđenja" i „hvala". Kaže nam i da može da prati religijsku službu u našim crkvama, pošto je sa majkom, grčkom princezom Irenom, često išao u pravoslavnu crkvu. Bez obzira na animozitete na Balkanu i to što mu je po rođenju Hrvatska dodeljena kao „njegova država", kaže da je posebno vezan za Srbiju, pre svega zbog bliskih rođačkih veza sa Karađorđevićima. Iako je NDH bila međunarodno nepriznata država, u porodičnim dokumentima se i dalje može naći da je ime grofa: Amedeo Umberto Kostantino Đorđo Paolo Elena Maria Fiorenco - Zvonimir.
Onda mi Amedeo priča anegdotu koja baš pokazuje kako je kratko istorijsko pamćenje na Balkanu:
„Sreo sam kod mene u Arecu na benzinskoj pumpi momka koji tamo radi i po lošem italijanskom akcentu sam primetio da je stranac. Pitao sam dečaka odakle je, on je odgovorio: 'Iz Hrvatske'. Rekao sam: 'Jel' znaš ti da sam ja tvoj kralj'. A bio sam obučen za šetnju, pa me je gledao kao da sam pobegao iz ludnice. Posle nedelju dana opet sam ga sreo, zaustavio me je i pitao da li se zovem Amedeo. Kaže: 'Pitao sam oca i stvarno mi je rekao da ste kralj.' Poklonio mi je zastavu Hrvatske, danas se uvek pozdravimo kad dođem i tako mogu da kažem da imam prijatelja Hrvata", smeje se hrvatski prestolonaslednik.

Kako, dakle, gledate na pitanje vašeg prava na hrvatsku krunu?
Rođen sam 1943. godine, a kako se rat zaoštravao, od tada se više nije govorilo o Kraljevini Hrvatskoj. Moj otac Ajmone je bio proglašen kraljem Hrvatske, ali je uvek govorio: „Ja ne znam taj jezik, ne znam unutrašnje odnose i imam previše poštovanja prema hrvatskom narodu da bih postao kralj zemlje koju ne poznajem." Ipak, morao je da posluša, jer su Hitler i Musolini imali tu ideju. Kralj Italije je rekao: „U redu, poslaćemo im vojvodu Ajmonea i on će biti kralj Hrvatske." U našoj porodici se poštuju naređenja, ali moj otac je bio protiv toga. U nekim porodičnim spisima za mene stoji ime Zvonimir, ali to mi danas nije zvanično ime. I ne polažem pravo ni na šta u Hrvatskoj.

Spomenik Ajmoneu Aosti, ocu Amedea od Savoje, koji je uspeo da odbije i Hitlera i Musolinija i održao obećanje da nikada neće stupiti na tlo Nezavisne Države Hrvatske zbog krvavih zločina koje je činila ta ustaška tvorevina

Zašto vaš otac nikada nije posetio Hrvatsku?
Trebalo je da ode, ali nikada nije otišao. Nadao se da će prestati da pričaju o Hrvatskoj kao njegovoj kraljevini. On je bio šef italijanske mornarice i nije napuštao komandu.

Kako objašnjavate da je Ante Pavelić tražio od Italije da postavi hrvatskog kralja, a skoro smo otkrili da su u isto vreme italijanski vojnici ulazili u sukob sa Ustašama i organizovali odbranu ugroženih srpskih civila?
To je zaista kontradikcija i jedan od razloga što moj otac nije išao u Hrvatsku. To ima veze sa Musolinijem, a mogo je toga o tom čoveku što je i danas ostalo nerazjašnjeno.

A da li ste vi nekad bili u Hrvatskoj?
Nisam bio nikada, a želeo sam. Plašio sam se da neki ljudi ne pomisle da idem tamo da bih polagao pravo na presto. Planiram da idem u martu i voleo bih da posetim hrvatskog predsednika. Već sam razgovarao o tome sa italijanskim ambasadorom u Hrvatskoj. Planiram da sa svojom suprugom posetim Josipovića i da mu odamo poštovanje. Nadam se da će to biti u martu.

Kakva je bila uloga vašeg oca kao kralja Hrvatske tokom Drugog svetskog rata?
Moj otac i moj stric Amedeo, koji je bio vicekralj Istočne Afrike, upozoravali su na katastrofalan završetak rata. Moja strana porodice nije bila naklonjena Musoliniju, a on nije imao predstavu da će na kraju Nemačka biti poražena ne samo od Britanca, nego prvenstveno zbog kasnijeg uključivanja Amerike u rat. Moja porodica je to videla od početka. Bili su protiv rata, ne samo zato što su videli krajnji ishod, već su moj otac i stric obrazovani u Engleskoj i imali su posebno divljenje prema toj zemlji. Ali kada su morali da se bore, borili su se. I moj stric se borio protiv Engleza i poginuo u zarobljeništvu.

Da li ste bili u Srbiji?
Bio sam pre godinu dana. Bili smo nekoliko dana za vreme pozorišnog festivala na poziv Filipa Ceptera. Vrlo sam dobar prijatelj sa srpskim kraljem Aleksandrom Drugim. Kao mlađi sam dobro poznavao princa Pavla Karađorđevića. Bio je šarmantan i vrlo inteligentan čovek. I znao je mnogo. Nikada nisam upoznao kralja Petra Drugog, ali njegova supruga, kraljica Aleksandra, bila je moja prva rođaka. Ona je ćerka grčkog kralja Aleksandra, brata moje majke Irene. Tako smo Aleksandar i ja zapravo rođaci. Posebno cenim Pavlovu ćerku, princezu Jelisavetu, znam da je uveliko proslavila 70. rođendan, a izgleda kao da ima 50. Predivna žena.

Udario brat na brata
Dvorske intrige

Objasnite nam prirodu sukoba u okviru dinastije Savoja i prilike koje su dovele do vašeg proglašenja za glavu kraljevske kuće.
Kada se moj rođak Vitorio Emanuele oženio, nije tražio dozvolu svog oca, koji nije bio samo kralj, već i glava porodice. U našoj kraljevskoj porodici postoji pravilo da je pre braka neophodno dobiti dozvolu glave porodice. Tako je i u Španiji i Engleskoj. Ne znam da li bi mu otac dao dozvolu, ali on je nije tražio. Zato je isključen iz prava na nasledstvo trona. Ja se nisam proglasio glavom porodice, ja to jesam. Imam dovoljno dokumenata koji to dokazuju, to je naše porodično pravo koje traje više od dva veka. Postoje pisma njegovog oca koja to dokazuju.

Verujete li u mogućnost povratka monarhije u zemljama koje su posle Drugog svetskog rata postale republike?
Neki političari govore o monarhiji kao državi koja nije demokratskog uređenja. To nije tačno, monarhija može da bude garant demokratije. Prijatelj sam i sa Simeonom, bugarskim prestolonaslednikom koji se odrekao krune i na izborima postao premijer. Monarhija još ima jake protivnike, iako verujem da oni nisu većina. Narod uvek voli svoje kraljeve. Na ulici vašeg glavnog grada sam čuo da kada ljudi pričaju o Aleksandru, oni pričaju „o kralju".

Želite, dakle, da vratite monarhističko uređenje u Italiju...
Monarhija se sigurno neće vratiti sutra ujutru. Ali može da postane alternativa ako stvari nastave da se razvijaju u pogrešnom pravcu.

Da li biste podržali povratak monarhije u Srbiju?
Naravno. Posebno zbog mog rođaka Aleksandra.

Kako kao „hrvatski prestolonaslednik" posmatrate raspad Jugoslavije devedesetih?
Teško je uopšte bilo okupiti toliko različitih delova u jednu državu. To je nešto što su hteli Britanci i još neke zemlje. Tito je uspevao da održi tu zemlju, ali ne može se reći da je ona bila demokratska. Moj deda, grčki kralj Konstantin, uvek je govorio da je teško održavati takvu zemlju. On je govorio samo o Srbiji.

U poslednje vreme sve češće govorite o političkim prilikama u Italiji i Evropi. Šta je razlog ekonomske krize i krize opstanka EU?
Nemoguće je posmatrati krizu evra nezavisno od političkih odnosa, jer je političko jedinstvo Evrope zasnovano na evru. Zabrinut sam posebno zbog Grčke, jer sam po majci Grk. Ne bih mogao da kažem da li bih mogao bolje da sam ja na čelu te države. To je kao da me pitate kako na Balkanu držati ljude zajedno.

Kako ocenjujete period vladavine Silvija Berluskonija?
Počeo je vrlo dobro. Industrija je počela da radi. Najvažnija tekovina njegove vladavine je što je uspeo da smanji broj partija. Umesto 32 razjedinjene stranke dobili smo jasniju sliku sa jednom vladajućom, a jednom opozicionom partijom. Ne bih zauzimao pozicije protiv njega. Opozicija je protiv njega zbog privatnog života. Privatni život ne treba da ima veze sa politikom, ali on jeste preterivao.

Kako gledate na problem Kosova i Metohije?
Čini mi se da je predsednik Tadić uradio dosta toga da unapredi situaciju. Kfor takođe čini dobru stvar. Sada je u svakom slučaju mnogo bolje nego što je bilo ranije, bar se ljudi ne ubijaju.

Kako mislite da je normalizovan život ako sukob na severu Kosova visi u vazduhu?
Tako mi čitamo u novinama, ali ako vi to kažete, onda je to samo moja pusta želja. Iskreno, ne znam dovoljno o toj situaciji. Sreo sam jednog momka, rekao mi je da je iz Albanije. Pitao sam ga da li je musliman ili pravoslavac. Otac mu je musliman, a majka pravoslavka i zato sa ocem petkom ide u džamiju, a sa majkom nedeljom u pravoslavnu crkvu. Ta priča, negde, otvara oči.

Veljko Miladinović

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Vašington – Veteran američke diplomatije koji „dugo pamti“ (rođen je 1928. u Varšavi), teoretičar i praktičar spoljne politike (savetnik za nacionalnu bezbednost DžimijaKartera), veliki strateg koji je mnogo toga predvideo ali i prevideo (raspad Sovjetskog Saveza), Zbignjev Bžežinski je danas profesor međunarodnih odnosa na uglednom „Džon Hopkins“ univerzitetu, aktivan istraživač u vašingtonskom Centru za međunarodne i strateške studije, uticajan spoljni savetnik Baraka Obame – i reklo bi se dežurni evidentičar opadanja američke moći.

Njegova najnovija knjiga „Strateška vizija – Amerika i kriza globalne moći“, objavljene prošlog meseca, u spoljnopolitičkim krugovima ovde tema je dana, a on je tim povodom u poslednje dve nedelje čest gost na vašingtonskim tribinama, gde objašnjava svoje glavne teze i odgovara na pitanja.

Slušao sam ga na tribini Ženskog nacionalnog demokratskog kluba, gde je za 60 minuta izneo svoju dijagnozu onoga gde je Amerika danas i gde bi morala da bude sutra.

Po Bžežinskom, poslednjih pet vekova „naše kolektivne istorije“, protekli su u borbi za globalnu moć i dominaciju. Posle raspada Sovjetskog Saveza, Amerika je iznenada postala jedina globalna supersila. „Mi smo tada bili uvereni da će to biti i glavna odlika 21. veka.

To su nam, na različite načine, poručivali i naši predsednici. Bil Klinton na svoj način, a Džordž Buš sa emocijama, govoreći da su ’SAD odabrane od Boga i angažovane od strane istorije da budu model za svet’”.

A gde je Amerika danas, za 20 godina i nešto kasnije?

„Tu smo gde smo. Ne više tako superiorno dominantni u svetu. Ne više tako preeminentni. Ne rastemo više brže od drugih. U svom govoru o stanju nacije predsednik nam je pre neki dan rekao da mi ne nazadujemo i bio je u pravu: mi ne nazadujemo. Rastemo oko dva odsto godišnje. Mi smo kao neko ko u svojim osamdesetim ne korača tako brzo kao u dvadesetim, ali ne ide unazad, kreće se napred“.

„Ali problem je što drugi koračaju brže, naročito jedna sila – Kina, koja će nas u nekim važnim aspektima uskoro preteći, možda za deceniju ili nešto više. Imaće veći BNP, a sa tim i vojni budžet veliki kao naš. A naš je danas, kao što svi znamo, koliko i svi vojni budžeti ostatka sveta uzeti zajedno“.

„Sve ovo simbol je osnovne stvari na globalnoj sceni: nema više jednog hegemona. Mi smo još daleko najuticajnije, ali smo ograničeni sa najmanje dve okolnosti. Prva je da su duga vojna angažovanja koja smo preduzeli u poslednjoj deceniji i po bila faktor koji nas je oslabio.

Doprinela su našoj prezaduženosti. Druga je činjenica da u jednom broju ključnih oblasti, naše društvo stagnira. Stagnira u smislu da ne drži korak sa drugima“.

Bžežinski je ovu stagnaciju slikovito objasnio svojim iskustvima – u putovanju železnicom.
„Da bih iz Pariza stigao do Londona, sedam u superbrzi voz, veoma elegantan i udoban, koji ide ispod Lamanša i stiže za manje od dva sata. (Distanca je 495 kilometara – prim. a.)”

„Isto je i kad putujem od Pariza do Brisela, ili od Tokija do Kjota, ili od Pekinga do Šangaja.
„Iz Vašingtona u Njujork (328 kilometara) putujem tri i po sata ’Aćelom’ koja se reklamira kao ’američki brzi voz’. Zaista je brz jer juri i do 105 kilometara na sat! To osećate, jer se veoma trese, ne možete ništa da pišete. Možda, ako su vam oči još dobre, možete da čitate. To je naš najbrži voz“.

„Ako gledate kroz prozor, najvećim delom puta vidite urbane slamove. To nije znak društva koje hita ka budućnosti“.

„Problem je“ – nastavlja Bžežinski – „što naše društvo pored infrastrukturnih ima i mnogo drugih ozbiljnih nedostataka i sistemskih problema. Naš finansijski sistem, na primer. Njime dominiraju špekulanti. Imamo ogromne razlike između onih na vrhu i proseka svih drugih, a taj jaz se stalno povećava. U 1990, plata na vrhu je bila 17 puta veća od prosečne američke plate.

Danas je 325 puta veća. A špekulantstvo kao način bogaćenja nije mnogo društveno produktivno. Ne stvara radna mesta“.

„Imamo i ozbiljan politički problem. Politički sistem je blokiran i sve više je zavisan od novca. Stigli smo dotle da u našoj demokratiji izborni ishod u sve većoj meri može da bude kupljen“.

„Naš obrazovni sistem je savršen na vrhu, naši najbolji univerziteti su najbolji i u svetu. Ali na srednjem i nižem obrazovnom nivou, naš sistem teško može da se nosi sa onima trećeg sveta“.

„Mi smo u protekloj dekadi ušli u dva rata, od kojih je jedan bio potpuno nepotreban i sa lažnim opravdanjem. Ne verujem onima koji govori da su naši lideri bili obmanuti. Naprotiv, bili su izuzetno vešti u predočavanju obaveštajnoj zajednici šta žele da im se servira. Bilo je naime veoma pouzdanih dokaza da su nepouzdani i fabrikovani dokazi kojima je opravdavana odluka da se zarati“.

„Mi se, dakle, suočavamo sa višestrukom krizom: sa krizom globalne moći, sa krajem zapadne supremacije na globalnoj sceni, sa rastom Istoka, sa sopstvenim političkim slabljenjem i našim unutrašnjim problemima“.

Šta onda da Amerika, kada prestaje da bude svetski hegemon, treba da radi? Odgovarajući na ovo pitanje, Bžežinski kaže da je njegova globalna vizija američka obnova „na dva nivoa“.

„Na unutrašnjem, to je ’kapitalizam sa ljudskim licem’. To znači kapitalizam zasnovan na slobodnom preduzetništvu i konkurenciji, ali koji je moralno odgovoran. Amerikanci veruju u sticanje bogatstva, u zgrtanje para, ali imaju i poseban osećaj moralne obaveze – da njihov boljitak doprinosi i boljitku drugih. Kapitalizam ne sme da bude ’igra nultog zbira’ u kojoj kad jedan dobija, drugi obavezno gubi. U obzir mora da se uzme i kolektivni interes“.

Na međunarodnom nivou, Amerika treba da se izbori za najbolju poziciju u započetom procesu „redistribucije globalne moći“.

U tome, treba da zadrži i ojača svoje veze sa Evropom sa kojom „delimo zajedničke vrednosti za koje verujem da su još najbolje koje ima neki sistem: ljudska prava, vladavina ustava, odgovornost pred zakonom, sloboda govora i izbora“.

Ali da bi te vrednosti prihvatio i ostatak sveta, „potrebna nam je ne samo veća američko-evropska saradnja, nego i revitalizujuće proširenje Zapada“.

Pod tim proširenjem Bžežinski podrazumeva integrisanje u Zapad „promenjene Turske“ i „usisavanje Rusije“. Turska je, po njemu, živi primer mogućnosti transformacije jednog veoma islamizovanog društva u modernu svetovnu državu, bez odbacivanja njegovih islamskih tradicija, već njihovog asimilovanja u demokratski okvir“.

Integrisanje Rusije neće se po njemu dogoditi u bliskoj budućnosti, a pogotovo ne pod Putinom, ali „ne treba previđati da se i Rusija menja, niti potceniti stepen tih promena. Svedoci smo da se tamo po prvi put pojavljuje građansko društvo koje je u nekim aspektima naprednije od populističkih pokreta u arapskom svetu. To je pokret koji stremi autentičnoj građanskoj demokratiji kao cilju, a ne samo da nekog svrgne“.

Najzad, na Istoku, Amerika treba da ostane pacifička sila, ali ovoga puta svesna promenjenih realnosti u tom delu sveta. A glavna nova realnost jeste stasavanje Kine u veliku silu. U suočavanju s njom, Amerika treba da se kloni nekoliko zamki.

„Treba da izbegnemo demonizovanje Kine kao izvora naših problema, svakako da ne učestvujemo u kineskom demonizovanju nas. Mi smo međuzavisni i moramo da uvažimo tu realnost. Ako oni gube, gubimo i mi, ako mi trpimo, trpeće i oni“.

Zaključio je poukom: „Da bismo se suočavali sa onim danas, moramo imati jasnu viziju šta će biti sutra, ali da bi se spremno dočekalo to sutra, mora se nazreti i ono prekosutra“.

Pouka koja nije relevantna samo za Ameriku.
Milan Mišić

milan · Upisano: 17 Apr 2012 12:28 Naslov komentara: dokle...?

У обрту пуном ироније на рубу гротеске, један од кључних људи новог, прозападног режима у Либији тужи своје добротворе – британску државу, и тражи милионску одштету због директног учешћа британске владе и њених шпијунских служби у његовом изручењу Гадафијевим властима, и потоњој тортури коју је искусио у злогласном затвору „Абу Салим“.
Абделхаким Белхадз, вођа такозване Либијске исламске борбене групе, а тренутно висока фигура у врху новог либијског режима, захваљује и своју позицију у власти и мучење кроз које је прошао, управо Британији.

„ПОКРШТАВАЊЕ“ ГАДАФИЈА
Прича о Белхадзу, донедавно гурана под тепих, сада је поново узбуркала духове на Темзи и прети да избаци на површину нове количине прљавог веша из тамних коридора у Вајтхолу, а на тему „рат против терора“.
Почетком марта 2004. године, у Лондону (и Вашингтону) је био спакован цели сценарио за „историјско помирење“ Гордог Албиона са пуковником Гадафијем и његовом нафтом. У том тренутку Абделхаким Белхадз, џихадиста и љути противник Моамер Гадафија, налазио се у избеглиштву у Малезији.
Сусрет под шатром у Гадафијевом триполитанском комплексу „Баб ел Азизија“ између Тонија Блера и „брата лидера“, заказан за 25. март, био је програмиран да буде посластица за камере и блицеве, звездани тренутак Блерове дипломатске магије да Гадафија изведе из мрака изолације у светлост цивилизованог Запада, пошто је пуковник пристао да се одрекне свог хемијско-биолошког арсенала и, последично, отвори широм врата либијских нафтних поља за западне интересе.
Да се „историја“ одигра управо под Гадафијевим шатором у „Баб ел Азизији“ стриктно је тражио Тони Блер, зато што ће се – како је депешом јављено у Триполију – „то свидети многобројним новинарима“. Медијски циркус – 60 репортера само из Британије – био је до ситних детаља дизајниран да високим тоновима истовремено прослави Блерову наполеонску грандоманију и „Гадафијев раскид са прошлошћу“. Уистину, Гадафи је већ био препариран за прилику, и у Лондону и у Вашингтону већ пројектован за савезника у такозваном рату против терора.
У коридорима тајне дипломатије спектакуларно „покрштавање“ Гадафија било је у Лондону оперативно извођено, преко једне незаобилазне фигуре, високог официра контраобавештајне службе (МИ6), сера Марака Алена, арабисте и човека у блиским односима са Гадафијем и његовим шефом спољне обавештајне службе Мусом Кусом.
Догађај под шатром води се у Лондону као резултат филигранског „теренског“ рада МИ6 и као звездани тренутак каријере самог агента Марка Алена. У тој супертајној акцији Гадафи је, између осталог, био пристао, а у замену за излазак из западног изопштења, да Британцима уручи цео досије о својевременој испоруци 286 тона тешког наоружања – у четири бродска терета – Ирској републиканској армији. МИ6 је, тако, добио у руке екстрабонус, ризницу информација о именима националиста у Северној Ирској, посебно директно умешаних у аферу дотурања оружја и муниције на обале Ирског мора.
Али, агент МИ6, сер Ален, није могао да предвиди политичку олују коју ће на Острву изазвати откриће једне тајне поруке коју је лично послао свом пријатељу и парњаку у Триполију Муси Куси, само седам дана пре него што ће Блер пасти у загрљај Гадафију под шатором у Триполију. Док Ален шаље речену поруку Куси, Форин офис и МИ6 имају већ доста знакова да је Гадафи, заиста, спреман да притекне у помоћ новим, западним пријатељима у борби против Ал каиде и исламског екстремизма.
Аленова тајна депеша изашла је из Лондона 19. марта 2004. године. У њој Британац сугерише либијском врху о чему би Блер желео да разговара са пуковником, али на крају поруке исписани су и редови због којих ће се МИ6 и Вајтхол касније горко кајати. Ти редови, ево, прете да сада, осам година касније, загаде атмосферу између нових пријатеља, а на површину избаце нове, компромитујуће факте о дуплом лицу демократије и „људских права“ у земљи Магана Карте. Сер Ален на крају депеше Муси Куси, који ће, узгред, побећи на Запад и издати Гадафија на самом почетку либијске кризе, честита у Триполију на „терету“ који је „безбедно стигао“ у Либију. „Терет“ је Абделхаким Белхадз.

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli