 |
Klub SFRJ
Da se podsjetimo ili necem naucimo iz vremena SFRJ
|
| Vidi prethodnu temu :: Vidi sljedeću temu |
| Autor |
Poruka |
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
 Upisano: 24 Sep 2011 11:13 Naslov komentara: Ljubisa Ristic reziser |
 |
|
SEĆATE LI SE LJUBIŠE RISTIĆA?
„Mene krive što sam se bavio politikom na način koji se njima ne dopada, ali ja ću se mučiti i boriti dok još mogu. Nemam nameru da idem iz svoje zemlje“, kaže za Dojče vele Ljubiša Ristić
ljubisa-ristic-001U Beogradu od 25. avgusta do 15. septembra traje pozorišni festival „Junak našeg doba“. Publika u Šećerani ima priliku da odgleda više obnovljenih predstava: „Psovanje publike“, „Koriolana“, „Ričarda III“. Biće izvedene i nove predstave koje govore o današnjim junacima u Srbiji, o svetu mode, advertajzinga, rijaliti šoua, glamura, korupcije u svakom smislu... U režiji Filipa Gajića, Saše Gabrića, Igora Simonovića i… Ljubiše Ristića.
Publika
Na premijeri „Psovanja publike“ pojavilo se oko 400 gledalaca, bez obzira na činjenicu da u medijima nije bilo najave.
Ljubiša Ristić: „Pa to je naša normalna publika koja je i ranijih godina dolazila na naše predstave. Tu sada im mnogo mladog sveta koji je čuo za KPGT, ali pošto mi dve-tri godine nismo igrali, oni nisu gledali naše predstave. Mi sada polako gradimo kontakt sa našom publikom i nadamo se da će to uskoro biti kao nekad. Publika uglavnom govori o tome da su naše predstave drugačije od predstava u drugim pozorištima. Mi to znamo i to nije slučajno.“
Glumci
„Ja se uvek šalim i kažem da većina mladih glumaca misli da sam ja već odavno umro, negde u vreme Sterije i Nušića. Ova sezona je naravno za mnoge od njih prilika da prođu kroz školu KPGT-a, kroz jedno iskustvo koje je drugačije nego u drugim pozorištima.
Situacija kod nas je trenutno veoma specifična, zato što je naše društvo u najvećoj meri politizovano: na kulturu i kulturnu situaciju. Kulturna politika je takva, da za one koji ne pripadaju raznim političkim grupama i nisu aktivisti raznih političkih partija među umetnicima, posla nema. Trenutno nemaju mogućnosti da dođu do sredstava, do fondova, do zaposlenja, do uloga na televiziji i na filmu, tako da veliki broj talentovanih, mladih i neiskusnih umetnika, ne samo u pozorištu, traži posao na svaki mogući način. Traže svaki mogući način da se povežu i da nešto rade.
Kao rezultat takve situacije, na našu sasvim malu informaciju objavljenu u petak na internetu, gde smo napisali da imamo kasting za našu sezonu ’Junak našeg doba’, u ponedeljak se pojavilo 150 ljudi! To su sve mladi glumci, neki još studenti, neki tek završili, sa raznih akademija, koji već dva meseca bez ikakvog napora i roptanja rade i evo, napravili smo osam novih predstava. Od toga su tri obnovljene sa gvozdenog repertoara KPGT-a, sa sasvim novom podelom: ’Ričard III’, ’Koriolan’ i ’Psovanje publike’ i pet novih predstava, koje čine našu sezonu ’Junak našeg doba’.“
„Mene krive što sam se bavio politikom na način koji se njima ne dopada. Bio sam predsednik JUL-a i zalagao sam se za jugoslovenske, levičarske ideje koje u anti komunističkoj, anti jugoslovenskoj, nacionalističkoj histeriji, koja je sredinom devedesetih godina ovde vladala, nisu bile popularne ni kod medija ni kod ljudi na ulici. Prošle su godine iza toga i ispostavilo se da sve ono što se tada događalo, danas izgleda drugačije. Većina ljudi koji su onda mislili jedno, danas misli drugo. Međutim, ostala je ta neka stigma koju forsiraju uglavnom ljudi iz pozorišta, manje političari, a više ljudi koji su prigrabili pozorišta, fondove, budžet, pozicije, privilegije i koji se mene plaše. Ne znam zašto.
Ja nikada nisam i nemam nameru da ometam to njihovo posedovanje i svojinu u pozorištu. Ja sam uvek radio svoj posao odvojeno od njih. Moje pozorište nikad nije imalo dotacije, ni u to vreme kad sam ja kao bio na vlasti. Uvek smo prodavali karte i publika nas je izdržavala.
Čudno je da nakon svih tih godina ponovo prolaze meseci i godine u kojima izgleda kao da je to pitanje života i smrti za ljude koji vode nekakvu kulturnu politiku i naše kulturne institucije. Ja ne znam zašto, ja to ne doživljavam tako. Već sam dovoljno star i dovoljno stvari imam iza sebe i dovoljno sam uradio da meni uopšte više nije interesantno da se sa nekim takmičim, niti da se sa nekim otimam oko nečega.
Međutim, činjenica je da svih tih godina, u vreme, kako je danas moderno govoriti, komunističke diktature, pa u vreme diktature Slobodana Miloševića, svi su ti ljudi sa različitim političkim uverenjima imali mogućnost da rade. Imali su mogućnost da se bore za svoja umetnička, ideološka i politička uverenja. Pa i ja među njima. Svih tih godina smo se borili sa ideološkim cenzorima, pobeđivali, dobijali batine, ali bila je normalna situacija.
Danas, kada je došla nekakva demokratija, nema više slobode stvaralaštva. Najveći broj ljudi uopšte ne može da radi, sredstva za kulturu su potpuno ograničena, a i to malo sredstava je pod potpunom partijskom kontrolom. To nikada nije bilo, a to se sada događa. Mislim da je glavna posledica takozvane demokratizacije društva i uvođenja demokratskih odnosa u kulturi zapravo raspad svih sistema vrednosti.“
Da li će doći vreme da se Ljubiša Ristić slobodno i bez problema bavi svojim poslom?
„Ne, neće doći, ja to neću doživeti. Imam već toliko godina da, kad gledam oko sebe i pred sebe, vidim da je tome kraj. Ja ću se mučiti i boriti dok još mogu. Nemam nameru da idem iz svoje zemlje. Nisam to hteo ni onda kada su me vukli na sve strane, od Amerike, preko Evrope do Australije, pa neću ni sada.“
Stanje u pozorištu
„Veoma je teška situacija. Ima mnogo agresivnih, netalentovanih ljudi koji uz pomoć strogo kontrolisane štampe promovišu lažne vrednosti i prave uglavnom, potpuno nezanimljivo pozorište bez stvarne strasti, sa mnogo spakovanog advertajzmenta, koji nema mnogo veze sa kulturom. Mi danas imamo pozorište koje je tabloidno, kao i sva ostala kultura.“
Ponovna saradnja s Nadom Kokotović
„U Peterburgu, u pozorištu Vere Komisarževske, sa Nadom Kokotović režiram operu ’Toska’. To je prirodna stvar u našim životima, i Nadinom i mom. Prirodno je da radimo zajedno, povremeno, ne moramo stalno raditi zajedno. Nada sa dosta uspeha i mnogo napora radi u Nemačkoj. Nije joj lako. Ni ona ne može da radi u Hrvatskoj, ne može ni u Srbiji, kao ni ja. Mi smo Jugosloveni i levičari, i za nas baš ovde nema nekog normalnog i lagodnog rada.“
Autor B. Savić |
|
| Na vrh |
|
 |
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 24 Sep 2011 23:08 Naslov komentara: Pitanje bi bilo, |
|
|
MOGU LI SE JOŠ DANAS U EVROPI
STVARATI NOVE NACIJE?
Nacionalna i državna sinteza Jugoslavije spada među najinteresantnije etno-biološke i socijalne pojave koje se danas na tlu Evrope odigravaju.
Radi se o sintetičkom procesu stvaranja nove nacije i novog nacionalizma. Slučaj je u jednom pogledu uistinu jedinstven. Idejom i anticipacijom budućeg istorijskog procesa stvorena je država. A sada država ima da do kraja ostvari novu sintetizovanu jugoslovensku naciju. Dakle, ideja donosi i problem.
Nije li već prekasno, s obzirom na istorijski trenutak i starost današnje Evrope? Može li još taj proces da se izvrši?
Kaže se, i sa izvesnih strana stalno sugeriše, da danas već nacionalizam izlazi iz mode, da je vek nacionalizma u glavnom već prošao i da je blizu „slom preživelog nacionalizma“. Danas iskrsavaju u prvi plan pitanja socijalna. Nasuprot nacionalizmu osovio se socijalizam, u svim bojama i nijansama. Nacionalizam, to znači ni više ni manje nego „kapitalizam“, „buržujstvo“, „ekonomski liberalizam“, „džunglu egoizma i individualizma“, rat, reakciju i imperijalizam. U najblažem slučaju, za socijalističke radikalne ideologe nacionalizam je prazna preživela „romantika“, „idealizam“ itd. Dakle se „ne isplaćuje“ više građenje još nekih novih nacionalnih sinteza. Tako tvrde socijalisti ekstremisti. A crv skepse uvukao se i u mnoge nacionalno orijentisane duhove.
Tome pitanju treba danas u našoj zemlji otvoreno zagledati u oči. Radi se ni o čem manjem već o samom osnovnom sociološkom pitanju jugoslovenske sinteze. Imajući u vidu današnje evropsko i svetsko stanje, mi treba da uočimo ono što je specifično naše u celom sklopu tih pitanja.
Prvo je naša današnja socijalna struktura i kulturni stepen. Drugo, nacionalizam u svojoj suštini i u svom odnosu prema klasno-borbenom ekstremnom socijalizmu. Na toj ravnini rešava se naše sudbonosno pitanje.
Naš narod, u poređenju sa Zapadom, socijalno je maltene homogen. Preko 80% seljaštva, ostalo građanin, činovnik i radnik. Kulturno, mi se nalazimo na prelazu iz patrijarhalnog i moderno-urbanistički i tehničko-industrijski stadij. Naš najdublji i najširi socijalni problem je dizanje naše najmnogobrojnije staleške mase tj. seljaštva na viši kulturni i opšte-životni nivo. Svaka klasna borba u smislu velikih industrijskih sredina u nas može samo da bude pokušaj veštačkog importa. To naše socijalno jedinstvo daje najjaču unutrašnju organsku strukturu našeg nacionalnog jedinstva.
Druga je komponenta celoga pitanja, koja iz svetske konstelacije zadire u našu zemlju: opšti odnos nacionalizma i socijalizma u današnjoj Evropi i ostalom svetu.
Tu treba - sa jedne više pogledne tačke - pre svega konstatovati ovo: i nacionalizam i socijalizam, naporedo, prastara su dva oblika socijalnog agregiranja na jednoj strani, a socijalnog deljenja i borbe na drugoj strani. I Grci i Rimljani duhovno i državno-socijalno delili su se od varvara, a opet, sami među delili su se u klase i vodili nekoliko teških klasno-socijalnih borbi (demokrati-aristokrati u Atini, borba patricija i plebejaca, braća Grasi i ustanci robova u Rimu). Tako odonda do danas, u svima istorijskim epohama i kulturnim tipovima. Savremeno stanje predstavlja samo nove oblike, nova razgraničavanja nacionalnih grupa po jeziku, kulturi i tradiciji; uporedo i nova prebacivanja socijalnih slojeva u samim tim nacionalnim grupama. U shematičke crte uhvaćeno, mogli bismo se izraziti i ovako: čovečanstvo se oduvek delilo vertikalnim i horizontalnim pregradama; vertikalnim utoliko što su se delile nacije od nacija, horizontalnim što se kroz sve te nacije u slojevima provlačile linije socijalnog diferenciranja te, prema tome, i socijalne saradnje ili socijalne borbe. Procesi integriranja i borbe odigravali su se u oba smera. Dakle: države i nacije, kao celine jedne pored drugih, sastavljene iz socijalnih klasa kao slojeva u svojoj unutrašnjoj strukturi. Prema tome koji je smer integracije i borbe jače izbijao, smer ekstenzivni nacionalni i državni, ili smer intenzivni i socijalni, dobivale su pojedine istorijske epohe svoja obeležja. Ali, što je najglavnije: nijedan od ova dva smera nije potpuno zamro u svome kontinuitetu, a čini se da neće ni u skoroj budućnosti. Najvidniji dokaz stalnog sortiranja u obe koordinate: ekstremno socijalistički SSSR stvara nacionalno omeđene ćelije npr. ukrajinsku, tatarsku, kirgisku, saveznu sovjetsku republiku. A čitava unija u osnovici je - ruska.
Istorijska ritmička linija našeg jugoslovenskog razvića danas je u najvišem naponu nacionalna. Državno-nacionalna sinteza, po našem unutrašnjem stanju i po svetskoj konstelaciji, dolazi u našoj epohi u prvi plan.
Socijalno u glavnom homogeni, ali državno i nacionalno razdrobljeni i zarobljeni, mi smo idejom nacionalne i državne sinteze pristupili rešavanju svog vitalnog problema, naprosto spasavanju svog životnog i istorijskog kontinuiteta. Ta integracija danas je naš prvi životni interes. Socijalni momenat time nije eliminisan, kao što nikad u istoriji nije bio eliminisan. U toj integraciji, nacionalnoj, jugoslovenskoj, naš je najveći zamah. Tu je težište našeg života, tu je i presecište svih naših dosadašnjih istorijsko-razvojnih linija sa problemima evropske i naše današnjice. Socijalna pitanja mogu se samo u tom čvrstom okviru rešavati. Da se nacionalni i socijalni momenat nikako ne isključuju najbolji je primer Masarik i Čehoslovačka. Masarik, socijalista, našao je da treba stvarati jaku nacionalnu čehoslovačku državu. Drugi, stariji i krupniji primer: istorijska pojava britanske imperije. U formi monarhije, na bazi engleskog nacionalizma i engleske kulture Velika Britanija je, u jednom te istom čvrstom državnom okviru, prolazila i prošla sve moguća i najraznije socijalne integracije, diferencijacije, borbe i revolucije. Proživela je u istoj formi i potrese francuske revolucije, socijalno-strukturno ona se izmenila i još se danas menja, ali svog osnovnog državnog nacionalnog kontinuiteta nije izgubila.
Tako dugo dok ima napetosti između nacionalnih i državnih celina, -dakle u vertikalnim pregradama, prema pređašnjoj shemi - tendencija za nacionalno-državnom sintezom postajaće sve jačom. A danas gotovo cela Evropa stoji u znaku tih „vertikala“. Tu nedavno konstatovao je jedan svetski kapacitet u ekonomskim pitanjima, da je nacionalizam danas elementarno dublja sila, a ekonomski interes samo „ratio“ i postulat. Tome stanju mi možemo samo da se prilagodimo; nasilno mi ga izmeniti ne možemo. Za velike humane ciljeve buduće čovečanske zajednice mi pre svega treba da ostanemo živi, da postanemo jaki.
Dvostruk je proces, dakle, koji uslovljava, traži i omogućuje - još i danas, - stvaranje nove potpuno sintetizovane nacije jugoslovenske.
Istorijski, u daljoj ili jačoj liniji, ideja našeg nacionalnog stapanja stara je i spontana, organična ideja. U državi našoj ona je došla i do svog ostvarenja. To je bio jedan smer procesa: idejom, nacijom ka državi. Sada smo stupili i u stadij drugog smera: od ostvarene države ka naciji. Istorijsko-sociološki oba su smera tvrdo proverena. Oba se smera udopunjavaju. Mi videsmo u prošlosti i kod drugih naroda da nacija vodi ka državi, ali i da država vodi ka jedinstvenoj naciji. U nas se izvršilo ono prvo, a sad je na redu da se izvrši i ono drugo. Tu je nerv naše jugoslovenske sadašnjice. Proces ima da se ovim novim smerom, država-nacija, po svim prirodnim zakonima sociologije i istorije do kraja izvrši. Jedan proces pojačava se drugim u svom poslednjem dejstvu. Nedovršeni fakat jedne nacije stvorio je državu Jugoslaviju. Dovršen fakat države ima sada da donese, svrjom regresivnom snagom, i dovršen fakat jedne nacije. Proces naporedan, dvostruk, dakle i ubrzan. Sve negativne sile koje bi htele da razbiju i razriju tu homogenisanu sadržinu nacionalno-državne celine zakočene su životnim imperativom toga integrisanja i strahovitim spo-ljašnjim pritiskom tuđih još uvek neprijateljskih sila oko nas.
Stvaranje jugoslovenske nacije nije dakle samo mogućno u okviru današnje Evrope, već je to i nužan prirodan proces. Ne smeta što se plemensko-atavistička i konzervativna osećanja pojedinaca još i danas tvrdokorno i svesno odupiru tom procesu. On se već izvršava, pored sveg jalovog demonizma negativnih sila. Jer svi takvi istorijski procesi nužno su propraćeni borbom i lomljenjem kočnica.
I tako, kad pogledamo danas oko sebe, ne samo po celoj Evropi, već i tamo prema Kini i Americi, mi možemo mirno da kažemo svojoj radnoj i borbenoj savesti: Ne, nismo još okasnili! Nikad dosada u istoriji nije nam se pružio povoljniji momenat, sa svima uslovima, da postanemo pred celim svetom, za čovečanstvo, jedna jedinica, jedna etnička, kulturna i državno-politička ličnost, jedna nacija jugoslovenska.
Vladimir Dvorniković
„Borba ideja“ |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
|
| Na vrh |
|
|
|
|
Ne možete ostavljati nove komentare u ovom forumu
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
Ne možete prepraviti vlastite poruke
Ne možete obrisati vlastite komentare u ovom forumu
Ne možete glasati u anketama foruma
|
|
Kako koristiti ovaj Forum?
Traži
Lista članova
Grupe korisnika
RSS Feed
Registracija
Profil
Provjeri privatne poruke
Login
