Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

KOMENTAR DANA -Milan Grujić
Vratite nam jagnjeće brigade

Izgradnja tri najskuplja vojna objekta u Jugoslaviji, luke Lora u Splitu, Titovog atomskog skloništa u planini Prednja kod Konjica i čuvenog bihaćkog podzemnog aerodroma, koštala je bivšu državu skoro 18 milijardi dolara!
Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima - 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma".

Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana...

Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?

A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.

Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

MILAN GRUJIĆ

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Danas je Dan mladosti

Dan mladosti, 25. maj koji je omladina bivše Jugoslavije nekada proslavljala kao rođendan maršala Josipa Broza Tita, biće obeležen danas skromnim manifestacijama u Beogradu
Komunistička partija će nekadašnji Dan mladosti obeležiti na platou ispred Muzeja 25. maj. Oni će polaganjem venaca, ali i kulturno-umetničkim programom dočekati štafetu koja je ove godine pošla iz Umaga.
Ta hrvatsko-slovenačka "Štafeta bratstva i jedinstva" je krenula put Beograda 17. maja.
U podne, u klubu, knjižari "Glasnik" biće predstavljena knjiga "S Titom po svetu" čiji je autor dr Predrag Lalević koji je bio član lekarske ekipe koja je brinula o tadašnjem predsedniku.
Udruženje za njegovanje tradicije dobrovoljnog omladinskog rada "Pavle Korčagin" proslaviće svoj 10. rođendan pod sloganom "Tako mi nedostaješ".

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Beograd -- Polaganjem venaca i štafeta na grob Josipa Broza Tita u Kući cveća i umetničkim programom, na platou ispred Muzeja istorije Jugoslavije, obeležen je 25. maj.

Poštovaoci Josipa Broza Tita su dočekali i slovenačko-hrvatsku štafetu koja je 17. maja krenula iz Umaga.

Osim građana koji su došli iz bivših jugosnovenskih republika i gradova širom Srbije, venac na Titov grob je, kao i svake godine, među prvima položila njegova supruga Jovanka Broz, unuk Joška Broz sa porodicom, kao i delegacija SUBNORA-a.

U Titovu čast, Komunistička partija, čije je predsednik Joška Broz organizovala je kulturno-umetnički program na bini ispred Muzeja istorije Jugoslavije, u želji da ovakav način obeležavanja 25. maja postane tradicija.

Titov unuk poručio je prisutnim građanima da će njegova partija "slediti Titov put" i da će se boriti da uđe u parlament i raditi za interes naroda, dodajući da Komunistička partija sad ima oko 60.000 članova, a da je među njima veliki broj mladih.

Proslavu su uveličali stihovi o Titu i njegovom životu, koje je, u ime autora, pročitao glumac Goran Sultanović, a dokaz da sećanje na doživotnog predsednika još živi su sitnice koje su se mogle kupiti - suveniri, bedževi, magneti i majice sa njegovim likom.

Proslavu je i ove godine obeležila štafeta bratskog slovenskog i hrvatskog naroda koja je 17. aprila krenula iz Umaga. Štafete su doneli i predstavnici Makedonije, Crne Gore, Libije i nekoliko gradova iz Srbije.

Kao simbol ljubavi i mira u parku ispred Kuće cveća ranije je postavljena i skulptura "Ljubav, sreća, istina", delo umetnice Marte Jovanović, koja je rano jutros, po ugledu na nekadašnje radne akcije, organizovala performans ispred Muzeja istorije Jugoslavije.

U okviru performansa, oko 50 omladinaca posadilo je crvene karanfile, kojima je na engleskom jeziku ispisano "Verujemo u Boga".

"Ta rečenica stoji na američkom dolaru, pa tako treba da simbolizuje spajanje kapitalizma i komunizma, kao i vezu između prošlosti i budućnosti", rekla je Jovanovićeva.
"Nisi smeo da laješ na vlast, ali si bio bezbedan"

Stariji Beograđani se uglavnom sa setom prisećaju vremena kada su bili pioniri, i puni elana spremali koreografiju, prigodne pesme i govore za Tita.

"Tada nisi smeo da laješ na vlast ali si bio bezbedan i spokojan", kaže jedan stariji Beograđanin za B92.

Velika privilegija bila je predati štafetu Josipu Brozu, a za centralnu proslavu Dana mladosti, na stadionu Jugoslovenske narodne armije, uvek se tražila karta više. Ipak, mlađe generacije više ne pamte vreme sletova i pionirskih marama.

25. maj u bivšoj zemlji slavio se kao rođendan doživotnog predsednika SFRJ, Josipa Broza, ali i kao Dan mladosti. "Titostalgija", kako je naziva profesor Filološkog fakulteta Ljubiša Rajić, postoji i danas, jer ljudi čeznu za sigurnim poslom, bezbednim ulicama, besplatnim zdravstvom i školstvom.

Tito je poslednji put sedeo u loži stadiona Jugoslovenske narodne armije 1979. godine, kada mu je omladinka Sanija Hiseni predala štafetu i prenela najlepše želje za 87. rođendan.

Drug Tito je tom prilikom izgovorio i jednu od svojih antologijskih rečenica "Srećan narod je koji ima takvu omladinu", kao i "Sa ovakvom omladinom ne moramo brinuti za budućnost".

Komunistički lider iz perioda Kraljevine Jugoslavije, potom vođa partizanskog pokreta i posleratni doživotni predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito rođen je maja 1892. godine u Kumrovcu, u Hrvatskoj.

Umro je 4. maja 1980. godine u Ljubljani i po sopstvenoj želji sahranjen je u Kući cveća. Na njegovu sahranu je došlo 700.000 ljudi, 209 državnih delegacija iz 128 zemalja sveta i to je bio najposećeniji pogreb nekog državnika u 20. veku.

Poslednju poštu Titu, koji je bio i jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, tada je odao 31 šef države, 22 premijera, četiri kralja, šest prinčeva, 11 predsednika skupština.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Krajem 1920-ih Kominterna je, umesto dotadašnjeg opredeljenja za svetsku revoluciju, usvojila program "socijalizma u jednoj zemlji", nakon čega je balkanski internacionalizam zamro, a internacionalisti postali manjina u komunističkom pokretu.[3] Balkanska komunistička federacija je podređena interesima Sovjetskog Saveza, sve do njenog raspuštanja 1939.

Tokom Drugog svetskog rata postojala je inicijativa da se povežu narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih, albanskih, bugarskih i grčkih partizana. Svetozar Vukmanović Tempo je kao delegat CK KPJ i Vrhovnog štaba NOVJ 1943. u Makedoniji radio na formiranju Balkanskog štaba, u cilju zajedničke narodno-oslobodilačke borbe balkanskih naroda i budućeg udruživanja u Balkansku federaciju. Tempo je odlazio u Grčku, Albaniju i Bugarsku, uspostavljajući veze s njihovim partizanima i održavajući sastanke s predstavnicima Centralnih komiteta i Glavnih štabova ovih zemalja zbog jačanja, povezivanja i koordinacije oslobodilačke borbe balkanskih naroda.[25] Međutim, CK KPJ se kasnije izjasnio protiv stvaranja Balkanskog štaba, smatrajući da bi njegovo postojanje "umanjilo značaj našeg pokreta, našeg Vrhovnog štaba, a pred inostranstvom bi izgledalo kao da se stvara neka balkanska "internacionala", što bi reakcija svih boja mogla samo da iskoristi za izolaciju oslobodilačkih pokreta".[20]
Komunistički projekat Balkanske federacije.

Nakon Drugog svetskog rata je između novih komunističkih vlasti FNRJ Jugoslavije, NR Bugarske, NR Rumunije i NR Albanije, uz akvitno učešće SSSR-a, razmatrano ujedinjenje u Balkansku federativnu republiku, koja bi uključila i Grčku u slučaju pobede partizana u grčkom građanskom ratu. Tito je u to vreme veoma aktivno radio na stvaranju Balkanske federacije.[26] Jugoslavija je aktivno pomagala grčke partizane i radila na ujedinjenju Albanije sa Jugoslavijom.[26] Sa prvog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Albanije (AVNOA) u Permetu 24. maja 1944. poslat je telegram Titu u kome se kaže da je borba naroda Jugoslavije "garantija bratstva balkanskih naroda i ostvarenja ideje balkanske konfederacije".[27] Smatralo se da će albansko-jugoslovenski odnosi (zajedno sa pitanjem Kosova) biti razrešeni u sklopu socijalističke balkanske konfederacije.[20] 1. jula 1946. godine zaključen je Ugovor o prijateljstvu i saradnji između FNR Jugoslavije i NR Albanije.[26] 1947. je potpisan ugovor o prijateljstvu i saradnji između Albanije i Bugarske.[26] Takođe su potpisani i jugoslovensko-bugarski i bugarsko-rumunski dvostrani ugovori o saradnji.

Međutim, Staljin se usprotivio stvaranju bilo kakve federacije balkanskih naroda koja bi povezala zemlje sovjetske interesne sfere nezavisno od autoriteta Moskve.[28] Staljin se plašio da bi Balkanskom federacijom sa sedištem u Beogradu dominirala jugoslovenska Partija na čelu sa Josipom Brozom Titom.[29][30] Sve aktivnosti oko Balkanske federacije se prekidaju usled Staljinovog protivljenja takvom ujedinjenju balkanskih naroda. Nakon rezolucije Informbiroa u junu 1948. godine, kojom je osuđeno Titovo političko delovanje, dolazi do prekida odnosa FNR Jugoslavije sa ostalim socijalističkim zemljama Balkana, i prekida pregovora o savezu.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Predsednici Kine i Rusije dogovorili su polovinom juna u Pekingu zajedničku vojnu odbranu od SAD-a i Evropske unije!

Godine 2000. u izveštaju Ministra odbrane SAD-a predsedniku i Kongresu, naznačen je datum kada će Kina postati globalni suparnik SAD – to je 2015. godina. Međutim, kako stvari stoje izgleda da je 2015. godina poranila. Naime, objavljeni podaci za prvi kvartal 2011. godine govori da Kina opet ima ekonomski rast oko 10 posto. Takođe, objavljeni su podaci da Kina pomaže Grčku, Španiju i Portugaliju, javlja „Ruska služba Radio Franc internacional“. U Španiji su zaključeni ugovori u vrednosti od 5,6 milijardi dolara u sferi transporta i turizma, a Kina je kupila i deo španskih državnih dugova, tako da je vlasnik 10 posto istih. Kinezi su u Portugaliji namerni da za pet milijardi evra otkupe deo tamošnjih državnih dugova, što za Kinu ne predstavlja ništa jer ima 2,8 triliona dolara deviznih rezervi (više nego sve nacionalno bogatstvo Francuske).
Takođe, Kina otkupljuje državne dugove i drugih država Evropske unije. Prema navodima novine „Financial Times“, kineske banke su otkupile 630 milijardi evra državnih dugova članica Evropske unije, što predstavlja 70 posto svih dugova (unije).
Australijski „The Sydney Morning Herald“ u redakcijskom članku piše o kineskoj pretenziji na globalnu vlast. Naime, prema prognozama Međunarodnog monetarnog fonda, u narednih pet godina Kina će preteći SAD po realnom obimu proizvodnje. Uzlet Kine je bio i ostaje izuzetan. Za tri decenije Kina je postigla da od 2,2 procenta svetske proizvodnje dostigne 14, a 2016. godine, predviđa se, i svih 18 posto. SAD trenutno obezbeđuju 20 posto svetske proizvodnje, ali će 2016. godine pasti na 18 posto i svet će stupiti u novu epohu. Profesor pariske Više škole komercijalnih istraživanja Žan Pol Larson tim povodom kaže: „Kina ima posebne planove za svaku državu u inostranstvu i za svaki kontinent posebno. Što se tiče Evrope, važno je da Evropska unija, glavni trgovački partner Kine, sačuva ekonomsku i finansijsku stabilnost“.

TRI GEOPOLITIČKA IMPERATIVA
No, možda je najfrapantnija vest, koja kod nas uopšte nije komentarisana, da je početkom druge polovine juna 2011. godine, tokom susreta predsednika Kine i Rusije, kako prenosi „China Daily“, produbljeno strateško partnerstvo dve velike države u ključnim pitanjima bezbednosti. Naime, dva predsednika su potpisala Deklaraciju kojom su se obavezali da će podržati jedni druge u slučaju „ugrožavanja bezbednosti Rusije od strane SAD i Evropske unije“. Deklaracija takođe ističe važnost principa „nemešanja“ i „minimalnih vojnih dejstava“ u rešenju globalnih kriza, što u sebe uključuje i Korejsko poluostrvo, Bliski istok i Severnu Afriku. Deklaracija takođe govori o konkurenciji u Azijsko-Tihookenskom regionu, pri čemu poziva na stvaranje sistema regionalne bezbednosti i saradnje.
Deklaracija se tumači kao odgovor na pokušaj SAD da umanje rastući kineski uticaj u ovom regionu, jer je Vašington već počeo da se meša u sporove Kine i nekih država jugoistočne Azije.
Na drugoj strani imamo podatak da se Kina i teritorijalno širi na jedan krajnje neobičan način. Naime, Režis Subrujar za francuski „Marianne“ piše o opasnostima koje Kina predstavlja za susede. Naime, u prvoj polovini 2011. godine Tadžikistan je ustupio Kini jedan posto svoje teritorije ili 1.122 km². Spor je star 130 godina i poslednjih 20 godina Peking nastoji da ovo pitanje reši. Spor je nastao u vreme carske Rusije 1884. godine. Kina je gladna novih teritorija i ovim je proširila teritoriju izvan Kineskog zida. Tadžikistan je predao teritoriju, a kao kompenzaciju dobio je „povoljne kredite i drugu finansijsku pomoć“. To nije prvo širenje Kine u Srednjoj Aziji. Koristeći „meku silu“ i migracionu politiku Kina nastupa kako u neposrednom okruženju, tako i u svetu. Kazahstan je predao 7.000 hektara obradive zemlje Kinezima u zakup na 10 godina, jer Kini nedostaje obradivih površina (to nadomešćuju u Južnoj Americi, Africi, ali i u Srednjoj Aziji). Otuda se javljaju i nove teritorijalne pretenzije Kine koje obuhvataju na hiljade hektara zemlje. Granice se ruše kao kule od karata u ovom regionu. Kazahstan je 1992. godine Kini predao 500 km². Godine 2004. Kirgizija je isto učinila sa 900 km². Kina ima mnoštvo teritorijalnih sporova sa susednim državama, uključujući Rusiju, Vijetnam i Indiju, i svi se, za sada, rešavaju ili su na putu da se reše u kinesku korist.
Sve ovo nameće pitanje kakva je, zapravo, kineska geopolitika? (Geopolitika je društveno-geografska nauka, deo političke geografije, odnosno nauka o kontroli nad prostranstvom. Takođe, geopolitika je interdisciplinarna nauka koja se bavi proučavanjem zakonitosti podele i preraspodele sfere uticaja različitih država i naddržavnih tvorevina u svetu).
N. Nartov u svom udžbeniku „Geopolitika“ navodi da Kina ima dvojni karakter. „Centralno carstvo“ pripada kontinentu – zemlji, a drugi deo Kine je obala Tihog okeana. Na drugoj strani Kina nikada nije bila talasokratična država (sledbenica mora), već orijentisana na kontinentalne arhitipove. Samo istorijski naziv „Kina“ znači – centralna imperija!
Kinesku geopolitiku odlikuju u istorijskom smislu dve činjenice – veliki Put svile (trgovina) i veliki Kineski zid (ograđivanje od ostalog sveta). Ovo je aktuelno i danas, jer Kina predstavlja trgovačku i ekonomski velesilu, ali i dalje nastoji da sačuva svoju osobenu kulturu (u tom smislu se ograđuje od ostalog sveta). Drugim rečima, kineska geopolitika puta i zida zasnovana je na integralnoj geopolitičkoj moći države.
U geopolitičkom smislu Kina se deli na dva dela – kinesku zemlju i periferne regione, njeno okruženje. Osnovni deo stanovništva Kine na istoku i jugu zemlje – to je Hanska Kina (kineska zemlja). Na jugoistoku živi većina Kineza, to je domovina naroda Han, tj. ono što svet prepoznaje kao teritoriju Kineza. U ovom regionu živi više od milijardu ljudi, a po površini zauzima polovinu SAD. U XIII veku Mongoli su okupirali i sve do XV veka držali pod okupacijom deo hanske Kine. U XV veku Kinezi su našli snage da se oslobode i obnove vlast nad celom hanskom zemljom. Posle ovog perioda kineska geopolitika je ista: sporo i sistematsko utvrđivanje vlasti nad okružujućim regionima u cilju zaštite od njihove dominacije. To je imperativ kineske spoljne politike koji se primenjuje i sada.
Kina je velika država i prinuđena je da se različito ponaša, ako se poredi sa drugim velikim državama. Kina ima tri važna geopolitička imperativa: podrška unutrašnjem jedinstvu hanskog regiona; osiguranje kontrola nad okružujućim regionima i zaštita obale od stranih zavojevača.
Najveća opasnost za Kinu je nejedinstvo naroda Han, ako bi se to dogodilo i centralna vlast oslabi, periferni regioni bi otpali od Kine i Kinu bi bilo lako okupirati. Zbog toga centralne vlasti moraju da balansiraju između različitih interesa stanovnika obale u unutrašnjim provincijama. Kineski regioni na obali okeana imaju vodeću poziciju u ekonomiji Kine i veoma su zainteresovani za produbljenje odnosa sa evropskim državama, SAD i Japanom. Što se više razvijala trgovina kineske obale sa svetom – rastao je i separatizam, kao i razlika u bogatstvu unutrašnjosti i obale.

DIJASPORA MATIRA ZAPAD
Sam komunistički pokret u Kini sa Maom na čelu, osim uvođenja marksizma kao državne ideologije, imao je tri cilja: centralizovati vlast, tj. obnoviti Peking kao glavni grad i politički centar; drugo, ujednačiti ekonomski razvoj unutrašnjosti Kine i obale, i treće, isterati strance iz Kine. Ukratko, oslobođenje se svelo na ujedinjenje hanske Kine. Oslobođenje je donelo siromaštvo, ali ujedinjenje i snažnu centralnu vlast.
No, najvažniji problem za kinesku geopolitiku je rešenje problema razvoja: da bi se Kina razvijala mora učestvovati u međunarodnoj trgovini. Za to je potrebno osloniti se na obalu, tj. stanovnike obale da bi postali most sa spoljnim svetom. Međutim, to dovodi do bogaćenja stanovnika obale i uticaj stranaca na ovaj kineski region po automatizmu raste, tj. interesi stranaca i stanovnika kineske obale se slivaju u jedan i počinju da se otimaju centralnoj kineskoj vlasti. Zbog toga kineske centralne vlasti imaju stalan problem da uvećavaju međunarodnu trgovinu, a da, istovremeno, sprečavaju separatizam stanovnika obale.
Kineska geopolitika je zasnovana na geopolitičkoj moći države. To u sebi sadrži političku stabilnost, vojnu, ekonomsku i tehnološku moć i što je najvažnije – snagu duha i veliki poredak u duši. U tom smislu Kina je dva puta okaljena država –komunističkom ideologijom i konfučijanstvom/budizmom. Savremena kineska civilizacija geopolitičke zadatke rešava sopstvenom, a ne zapadnom logikom. Koliko se kineska logika konfučijanizma razlikuje od zapadne („Vreme je novac“), najbolje svedoči poslovica „Što više žuriš – teže je postići cilj“. Zašto žuriti kada sve pripada večnosti?
Kinezi istupaju protiv evropocentrizma i amerikanizma, kada su u pitanju „mešanje u unutrašnje poslove Kine“ pod parolom borbe za „prava čoveka“. Kineze razdražuje uverenost Amerikanaca o dominaciji principa zapadne demokratije i kulture. Drugim rečima, Kineze nerviraju pokušaji Zapada da uče Kineze životu. Koliko Kinezi imaju autentičan geopolitički pristup govori i činjenica da nemaju želju da vojno osvajaju svet, poput Amerikanaca, već ekonomski („ići napolje putem ekonomske ekspanzije“).
No, glavni geopolitički zadatak savremene Kine je ujedinjenje svih kineskih provincija na osnovu formule „jedna država – dva sistema“, pri minimiziranju spoljašnjih uticaja putem duhovne sfere. Posle prisajedinjenja bivše britanske kolonije – Honkonga i portugalske Makaoa, glavni geopolitički zadatak Kine je vraćanje Tajvana u državne okvire. Međutim, ovde se Kina suočava sa separatizmom (potpomognutim od SAD i Evropske unije), pa stanovnici Tajvana nude drugačije rešenje po formuli: „jedan narod – dve države“.
U operacionalizaciji geopolitičke strategije, glavni saveznik centralnih kineskih vlasti su Kinezi iz celog sveta. U pojmovnom smislu to se izražava sintagmom „velika Kina“ (u sebe uključuje kontinentalnu Kinu, kineska ostrva Tajvan, Honkong i Singapur, kinesku dijasporu – oko 300 miliona ljudi). Kineska dijaspora, za razliku od drugih, može da nastupi kao samostalni geopolitički igrač, jer ima intelektualnu i ekonomsku moć koja izaziva divljenje. Naime, 75 posto inostranih investicija je delo kineske dijaspore. No, ako je za jevrejsku dijasporu glavna ćelija moći jevrejska porodica, za kinesku je kineska država. Saglasno istorijskoj tradiciji, sva kineska dijaspora ima građanstvo Kine. Kineska dijaspora se uspešno adaptira na bilo koji politički režim, posebno koji se označavaju kao „kriminalno-korumpirana demokratija“. Što je u nekoj nekineskoj državi veća korupcija – to kineski biznis više cveta.
Drugim rečima, „velika Kina“ je postala samostalni geopolitički igrač, sposoban da uz pomoć dijaspore matira Zapad ili evroazijsko prostranstvo ako Peking zaključi da je nastupilo vreme za to.

„IDITE U INOSTRANSTVO“
Kineska (ekonomska) politika „idite u inostranstvo“, kojom stimuliše svoje građane da odlaze iz zemlje radi, pre svega, trgovine, omogućila je Kini da osvaja nova tržišta, zatim da gradi modernu infrastrukturu (aerodrome, brze pruge…), a očekuje se da će preuzeti i inicijativu u stvaranju transkontinentalnih komunikacija u Evroaziji.
Posle geopolitičkog samoubistva Sovjetskog Saveza i predaje svetskog levog pokreta obrazovao se vakum u koji su ušle SAD. Kina je u novoj situaciji bila prinuđena da ubrzava politiku „idite u inostranstvo“, pre svega da bi obezbedila resurse za svoju ekonomiju i stanovništvo. Dok su SAD uspešno nadirale na Istok i Centralnu Aziju, Kina je realizovala ekonomsku ekspanziju u Latinsku Ameriku i Afriku. Rezultat ove ekspanzije je da je Latinska Amerika, koja je na boku SAD, postala u ideološkom smislu leva, tj socijalistička. Komunistička Kina sada kontroliše i Panamski kanal, piše „Vašington tajms“, i tamo je zajedno sa našim vojnim bazama, a takođe uvećava svoje prisustvo u Karipskom regionu i celoj Južnoj Americi. Iz Paname Kina kontroliše trećinu morskog saobraćaja, a svoj strateški položaj u ovom delu sveta koristi i za špijuniranje SAD-a.
Kina je uvećala ulaganja (investicije) i u Afriku, a 30 posto afričke nafte kupca nalazi u ovoj zemlji.
Rastuća moć Pekinga zadaje velike glavobolje Vašingtonu, na koju SAD reaguju stvaranjem „upravljajućih kriza“ (Balkan, Avganistan, Irak, Libija…) uperenih protiv Kine (a tu je i podrška separatizmu Tibeta, podrivanje kineske valute i dr.). Međutim, na ovo Peking reaguje efikasnim državnim upravljanjem krizama, demonstrira efikasne tehnologije novije geopolitike koje su usmerene na neutralizaciju spoljašnjih informativnih napada (nijedan informativni rat protiv Kine pokrenut od strane Zapada nije dobijen).
Krah naivnog geopolitičkog projekta „američko-ruskog prijateljstva“ i agresivno nastupanje SAD u Evroaziji, dovelo je do toga da je Peking korigovao spoljnu politiku. Američki protivraketni sistemi (koji danas muče Rusiju) treba da se razmeste ne samo u Evropi, već i uz Kinesku granicu. Vašington je već 2007. godine nagovestio da će u saradnji sa Japanom i Australijom stvoriti i protivraketni sistem u Tihom okeanu. Time je Vašington postao „otac“ Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS-a) – ili anti-NATO-a, kako se u medijima opisuje. ŠOS se transformisao u vojnopolitički blok velikih geopolitičkih igrača Rusije, Kine, Kazahstana, a sada i Indije.
U poslednje vreme evroazijska geopolitika SAD transformisana je i sada je usmerena na ekonomsku reintegraciju. To znači da SAD žele da stvore novu geopolitičku arhitekturu (na osnovu stvaranja velikih prostranstava) – „veliki Bliski istok“, „velika Centralna Azija“ i „velika Južna Azija“. Ova strategija je usmerena na odbacivanje Rusije od svojih suseda i sasvim je očevidno da Vašington želi da „protera“ Rusiju iz prostora nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Drugi zadatak geopolitike SAD je zaustavljanje ekonomskog rasta Kine i njene ekspanzije u regione Evroazije. Zbog toga, SAD nameću svoje vojno, političko i ekonomsko prisustvo u Evroaziji i drugde pod izgovorom širenja demokratskih vrednosti. Stvaranje „velikog Bliskog istoka“ (u toku sa tzv. „arapskim prolećem“), „velike Centralne Azije“ i „velike Južne Azije“, kao i podrška separatistima u pakistanskom Beludžistanu (Amerikanci podržavaju tzv. „Oslobodilačku armija Beludžistana“, kao nekada tzv. „Oslobodilačku armiju Kosova“), takođe, najbolje može da istisne Kinu, ali i da dovede do sukoba sa ovom zemljom, jer odavde se planira reorganizacija ovog prostora u globalnu strukturu („velika Centralna Azija“).
Na „velikom Bliskom istoku“ nalazi se 56 posto svetskih rezervi nafte, koja će do 2030. godine biti glavni izvor dobiti u ovoj sferi. Zato je potrebno obezbediti dominaciju – smatraju Amerikanci. Takođe, idealno mesto je i Srednji istok (kao mesto za američku ekspanziju), jer omogućava kontrolu nad Persijskim zalivom, Iranom, Centralnom Azijom i uspešno suzbijanje kineske ekspanzije.

VELIKA CENTRALNA AZIJA
Ruski sajt „vedomosti.ru“ donosi zanimljivu analizu rata u Libiji postavljajući hipotezu da tamo ratuju ne Libija i SAD (Zapad), već SAD protiv Kine. Naime, ovakav zaključak je izveden posle rasprave u američkom Kongresu o ceni rata u Libiji. Pitanje cene rata postavili su kongresmeni predsedniku SAD-a Baraku Obami, a on je preko svog pres-sekretara odgovorio: ko traži objašnjenja o cilju i ulozi SAD u operaciji protiv režima libijskog lidera Muamera Gadafija „zauzima nekonstruktivnu poziciju“. To jest, postavljati takva pitanja od strane uvaženih članova Kongresa je neprilično.
Republikanac Pol Kreg Roberts, u vreme predsednikovanja Ronalda Regana zamenik ministra finansija, objašnjava da SAD u Libiji ne ratuje sa Gadafijem, već sa Kinom. U novinama „Policy Journal“ Roberts piše da su „protesti protiv Gadafija, po svoj prilici, bili organizovani od strane CIA u istočnom delu Libije, u kojem se nalazi 80 posto rezervi nafte ove države i gde velike investicije ima Kina, upravo u ovom sektoru“. Da je ovo tačno govori i Arno de la Granž za francuski „Le Figaro“. „Posle nedelja opreznog ponašanja Kina se aktivirala na libijskom diplomatskom frontu. I to na obe strane fronta. U isto vreme kada kineski diplomati razgovaraju sa zvaničnicima, sreli su se i sa predstavnicima ‘pobunjenika’ u Bengaziju. Jasno je da Kina želi da zaštiti svoje interese u Libiji i da je spremna da razgovara sa svima. Kina je, pored naftnog sektora ulagala veliki kapital i u libijske telekomunikacije i železnicu (podsetimo da je početkom rata Kina evakuisala čak 35.000 radnika iz Libije).“
Ovo je izgleda istina, jer prema podacima Ministarstva trgovine NR Kine, u martu, kada je počela agresija na Libiju radilo je oko 75 velikih kineskih kompanija, koje su zaključile poslove sa libijskom stranom u vrednosti od 18 milijardi i 800 milina dolara. Posle agresije Zapada na Libiju, kineske kompanije očekuju gigantski gubici.
Kina je, inače, poslednjih decenija ekonomski bukvalno zauzela ceo afrički kontinent. Na primer, godine 1995. Kina je imala obim razmena sa Afrikom od šest milijardi dolara, a 2010. godine on je premašivao 130 milijardi dolara. Prema ocenama Južnoafričke „Standard Bank“, 2015. godine direktne kineske investicije u Afriku dostignuće 50 milijardi dolara. Kina, trenutno, iz Afrike uvozi 28 posto nafte i to ima tendenciju rasta.
Američka koncepcija „velike Centralne Azije“ usmerena je na odvajanje bivših sovjetskih republika Srednje Azije od Rusije i u sebe uključuje i Avganistan. No, posle neuspeha tzv. „obojenih revolucija“ u Kirgiziji i Uzbekistanu, SAD su zamenile strategiju u ovom regionu. Drugim rečima, SAD ovde primenjuju kineski obrazac uticaja – tj. ekonomski, pa nameravaju da stvore južni međunarodni energetski transportni koridor iz Centralne Azije do obala Indijskog okeana. Na taj način, energenti iz ovog regiona bi zaobišli Rusiju i Kinu, a to znači i odvajanje regiona od evroazijskog prostranstva i blokiranje procesa modernizacije prostora u korist ujedinjavanja sa arhaičnim Avganistanom.
Kineska geopolitika puta i zida, za razliku od SAD, stavlja akcenat u Evroaziji, ne na nacionalizam i marionetsku demokratiju, već na konsolidaciju tih društava na osnovu ekonomskog rasta i očuvanja vešeetničnosti. Takođe, Kina je postala i jedina država u svetu koja može da uspešno odgovori na informacione ratove Zapada. Događajima na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, Vašington je, praktično, zauzeo poziciju suzbijanja mirne ekonomske ekspanzije Kine, kako u ovom regionu, tako i celom svetu. Time, ali i ostalim merama koje preduzima SAD samo provociraju novi svetski rat, jer njihova moć je dobila dostojne rivale u Kini i Rusiji.

milan · Upisano: 13 Sep 2011 21:41 Naslov komentara: zastitimo revoluciju,

http://www.peticije24.com/peticija_za_nepriznavanje_pobunjenicke_vlade_u_libiji

Vuk · Administrator foruma Član od: 23 Dec 2007 Komentari: 1528

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

NIAMEJ -

Bivši libijski vođa Muamer Gadafi mogao bi udobno da živi u pustinji i da u njoj ostane dokle god hoće bez potrebe da prebegne u drugu zemlju, ocenio je jedan od vođa konvoja kojim su Gadafijeve pristalice stigle u Niger, kako bi tu zatražile politički azil.

"Poznajem vođu dobro i ono što ljudi ne shvataju jeste da bi on u pustinji mogao da opstane godinama", rekao je Agali Alambo, etnički Tuareg blizak Gadafiju, koji je u Niger prošle sedmice uveo prvi konvoj Gadafijevih lojalista, nakon više od 1.600 kilometara putovanja kroz pustinju koja razdvaja tu zemlju od Libije.

Prema njegovim rečima, Gadafiju "nije potrebno skrovište; on voli jednostavan život pod šatorom, da sedi na pesku, da pije kamilje mleko, i njegova je prednost što je to njemu omiljen stil života".

Alambo je dodao da Gadafija čuva "specijalna pokretna jedinica sastavljena od članova njegove porodice" pošto su to "jedini ljudi kojima on veruje". U Niger je do sada stiglo tridesetak libijskih državljana, među kojima su tri generala Gadafijeve vojske i jedan od njegovih sinova Al-Sadi Gadafi.

Portparol vlade Nigera potvrdio je rano jutros da se Al-Sadi pridružio generalima u glavnom gradu te zemlje Nijameju.

Kako navodi AP, generali pokušavaju da obezbede da i druge Gadafijeve pristalice dođu u Niger. Alambo je rekao da je povlačenje iz Libije usledilo nakon što je vojska bivšeg režima izgubila svaki kontakt sa Gadafijem. Prema njegovim rečima, on je s komandantima svoje armije poslednji put razgovarao pre tri sedmice, i od tada mu se gubi svaki trag. Alambo je za pad Tripolija u ruke pobunjenika okrivio jednog od Gadafijevih komandanata od poverenja, koji je rukovodio odbranom glavnog grada a koji je sedmicama ranije tajno prešao na stranu opozicije.

Posle pada Tripolija i gubitka kontakta sa Gadafijem, njegove snage jedino nastoje da spasu sebe, rekao je Alambo i dodao da su se najbliži Gadafijevi saradnici najpre skrivali u gradovima Bani Valid i Seba, ali da su se odlučili na beg kroz pustinju kada su čuli da se pobunjenici brutalno svete pripadnicima bivšeg režima.

Nomadsko pleme Tuarega, koje živi duž granica Libije s Nigerom, Malijem, Alžirom i Čadom, sada je među najvernijim zaštitnicima Muamera Gadafija i vrši pritisak na vlasti Nigera, zemlje u kojoj ima uticaj, da garantuje azil pripadnicima njegovog režima.

Vesti: libija, pobunjenici, muamer gadafi, pustinja

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

TRIPOLI - Šef libijskog Nacionalnog prelaznog saveta Mustafa Abdul Džalil zatražio je pomoć u oružju kako bi pobunjeničke snage uspele da zauzmu delove Libije koji još podržavaju Muamera Gadafija.

"Tražimo više opreme kako bismo zauzeli ova mesta", kazao je Džalil za Bi-Bi-Si (BBC), ističući da se Gadafi nalazi na jugu zemlje i da planira napade iz osvete na gradove, naftna polja i elektrane.

Gadafijeve snage i dalje kontrolišu četiri oblasti u Libiji - priobalni Sirt, Bani Valid jugoistočno od prestonice i gradove Džufra, u centralnom delu zemlje, i Sabha, na jugozapadu.
Džalil je rekao da su mnogi pripadnici Gadafijevih snaga pobegli u Sabhu, ističući da će u ovom gradu doći do velikih okršaja.

Gadafi je ranije poručio da će se za oslobođenje Libije boriti do smrti.

Džalil je u subotu prešao iz Bengazija, prethodnog pobunjeničkog uporišta na istoku zemlje, u Tripoli, a sada je potvrdio da Prelazni savet neće preseliti čitavu administraciju u prestonicu, dok se ne suzbije svaki otpor koji pružaju Gadafijeve snage.

Šef Prelaznog saveta sastao se u sredu sa pomoćnikom američkog državnog sekretara za bliskoistočne poslove Džefrijem Feltmanom, koji je obećao podršku Vašingtona i potvrdio da će SAD što pre ponovo otvoriti svoju ambasadu u Tripoliju.

U međuvremenu, jedan sirijski televizijski kanal preneo je poruku, čiji je navodno autor Gadafi, u kojoj se Ujedinjene nacije pozivaju da zaustave "terorizam i uništenje koje sprovodi NATO u području Sirta"

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

*Ubijeno 12 Srba

Kako je Press već pisao, u Libiju je otišlo nekoliko desetina srpskih plaćenika, a jedan broj njih regrutovala je jedna od najpoznatijih kompanija u svetu „Blekvoter", koja radi za američku vladu. Jedan od pobunjenika Abdelaziz Madini rekao je za naš list da su u pitanju vrhunski borci. Prema njegovim rečima, najviše plaćenika je iz Srbije i Hrvatske, a svi su vrhunski obučeni. Srbi su najviše radili kao snajperisti, pojedini su bili i u Gadafijevim specijalnim jedinicama, a ima i srpskih pilota. Mnogo ih je do sada likvidirano u borbama, a neki su imali sreće da su uhapšeni. Madini je za Press rekao i da je samo u Misrati likvidirano 85 plaćenika, među kojima je bilo i 12 Srba.

Dušan Dunđer potvrdio je za Press da su određenom broju plaćenika vojnici presudili na licu mesta.
Dušan Dunđer iz „Protektora"
Tvrdi da su naši plaćenici cenjeni... Dušan Dunđer iz „Protektora"
- Ne zna se koliko ih je tačno streljano, ali jedan broj plaćenika jeste likvidiran - kaže savetnik u „Protektoru".
Još žešće borbe
Prema njegovim rečima, u Libiji se očekuju još žešće borbe u narednom periodu.
- Prema planovima NATO-a, Gadafi i čitava njegova porodica trebalo je da budu uhapšeni ili ubijeni do 31. avgusta. Kako se to očigledno nije dogodilo, obračuni tek slede jer će oni uraditi sve da svoj plan sprovedu u delo. Ipak, u početku su svi i mislili da će sve to u Libiji mnogo kraće trajati, a evo šta se dešava. Ko zna dokle može ovako, možda i godinama - zaključuje Dunđer.
.................................................................................................................................................................................................................
Lorens od Arabije (1888-1935), britanski arheolog, avanturista, vojnik i pisac..................(kolonijalista,okupator i tome slicno)

Svestrani genije frustriran vlastitim dostignućima
ImageLorens od Arabije postao je mitska ličnost još za života. Nije bio samo vojskovođa i pokretačka sila arapske pobune protiv Turaka nego je bio i sjajan taktičar i uticajan teoretičar gerilskog rata. Pored "Sedam stubova mudrosti", njegova jasno napisana hronika "Kovnica" i njegov prevod "Odiseje" potvrđeni su prepiskom koja ga čini jednim od najvažnijih epistografa njegove generacije.
Tomas Edvard Lorens je rođen u Tremadoku, u Velsu. Bio je drugo dete Sir Tomasa Čapmana i guvernante Sare Maden koji su kao "g. i gđa Lorens" imali petoro dece tokom onoga što je spolja delovalo kao brak po svim pravilima crkve. 1896. godine porodica Lorens se seli u Oksford, gde je T. E. (više je voleo inicijale od imena) pohađao srednju školu i koledž. Najpre se zainteresovao za srednjovekovnu vojnu arhitekturu te je proučavao zamkove u Francuskoj za vreme krstaških ratova i zamkove u Siriji i Palestini. Čak je napisao i disertaciju na tu temu i dobio najvišu ocenu iz istorije. (Disertacija je posthumno objavljena pod nazivom "Zamkovi krstaških ratova", 1936. godine.) Kao štićenik oksfordskog arheologa D. G. Hogarta, T. E. je dobio stipendiju od Magelanovog koledža i pridružio se ekspediciji koja je iskopavala hititsko naselje Karkemiš na Eufratu. Od 1911. do 1914. godine T. E. je prvo radio kod Hogarta, a onda kod Sir Leonarda Vulija. Slobodno vreme iskoristio je za putovanja i izučavanje jezika i ljudi. Početkom 1914, Lorens, Vuli i kapetan S. F. Njukom istraživali su severni Sinaj na turskoj granici istočno od Sueckog kanala. U stvari, Palestinski istraživački fond je finansirao izviđački odred koji je crtao mapu od Gaze do Akvabe. Ipak, istraživanje koje je služilo kao pokriće bilo je od autentične naučne važnosti. O tome su Lorens i Vuli zajedno i pisali u delu objavljenom 1915. pod naslovom "Divljina Zina".
ImageIstog meseca kada je počeo Prvi svetski rat, Lorens se kao civil zaposlio u Odeljenju za izradu mapa Ratne kancelarije u Londonu. Njegovo zaduženje bilo je da pripremi mapu Sinaja koja će biti od koristi vojsci. Do decembra 1914. godine postao je poručnik u Kairu. Stručnjaka za arapska pitanja - pogotovo onih koji su putovali po arapskim zemljama pod Turcima - bilo je malo, pa je Lorens bio raspoređen u obaveštajnu službu u kojoj je proveo više od godinu dana, uglavnom intervjuišući zatvorenike, crtajući mape, primajući i prosleđujući podatke koje je dobijao od svojih ljudi koji su bili neprijatelju za petama, i pišući priručnik o Turskoj vojsci. Pogibija njegove braće Vila i Frenka, sredinom 1915. godine u borbi u Francuskoj, surovo ga je podsetila na front na Zapadu. U to vreme Egipat je bio poprište neefikasnih bliskoistočnih vojnih operacija. Put u Arabiju je uverio Lorensa da postoji alternativni metod da se "minira" Turska, saveznik Nemačke. U oktobru 1916. krenuo je sa diplomatom Sir Ronaldom Storsom u Arabiju, gde je Husein ibn Ali, emir Meke, u junu najavio pobunu protiv Turaka. Stors i Lorens su se konsultovali s Huseinovim sinom Abdulahom, i Lorens je dobio dozvolu da se dalje konsultuje s emirovim drugim sinom Fejsalom, koji je tada komandovao arapskom vojnom silom jugozapadno od Medine. Po povartku u Kairo, u novembru, Lorens je ubedio svoje pretpostavljene da podrže pobunu, da daju vojsku i zlato, da iskoriste šeike-disidente i spoje njihovu težnju ka nezavisnosti i opštu vojnu strategiju. Pridružio se Fejsalovoj vojsci kao politički savetnik i oficir za vezu.
Lorens nije bio jedini oficir koji je učestvovao u arapskom ustanku, ali je vrlo brzo postao organizator i veza s Kairom i tamošnjim vojnim stručnjacima. Njegove iznenadne gerilske operacije (hit-and-run) bile su usmerene na miniranje mostova i vozova sa zalihama, na pojavljivanje arapskih jedinica prvo na jednom, a zatim na nekom drugom mestu, sprečavanje neprijateljskih snaga da se šire, onesposobljvanje pruge Damask-Medina, sve kako bi sprečili Turke da uguše ustanak. Na taj način, Lorens - "emir dinamit" za beduine koji su mu se divili - uvukao je na trenutak cinične, sebične šeike u svoju viziju arapske nacije, podstrekivao ih primerima svoje hrabrosti kada bi klonuli duhom, a čak ih je i podmićivao obećavajući im soverene (funte sterlinga od zlata) i plen od pljačkanja neprijatelja.
ImageAkvaba - na najsevernijoj tački Crvenog mora - bila je prva velika pobeda arapskih gerilaca; zauzeli su je nakon dvomesečnog marša 6. jula 1917. Od tada je Lorens pokušavao da koordinira kretanje Arapa sa ratnim pohodom generala Sir Edmunda Alenbija, koji se kretao ka Jerusalimu, taktikom koja je samo delimično bila uspešna. U novembru su kod Dara Turci zarobili Lorensa dok je bio u izvidnici obučen kao Arapin. Prepoznali su ga i seksualno se iživljavali nad njim pre nego što je uspeo da pobegne. Ovo iskustvo, koje je kasnije opisivao ili prikrivao na različite načine, ostavilo je ožiljke na njegovoj duši od kojih se nikada nije oporavio. I pored toga, sledećeg meseca je učestvovao u pobedničkoj paradi u Jerusalimu. Ponovo je počeo da organizuje uspešne akcije u kojima je Fejsalova vojska krenula ka severu. Lorens je postao potpukovnik sa Ordenom za istaknute zasluge.
Pre nego što je šarena arapska vojska došla do Damaska u oktobru 1918. godine, Lorens je bio fizički i emotivno istrošen, dovodeći telo i duh do krajnje icrpljenosti suviše često. Nekoliko puta je bio ranjen, zarobljen, mučen; gladovao je, preživeo ekstremne vremenske uslove i bolesti; bio je nateran da se zverski ponaša prema neprijatelju, a u neredima u Damasku bio je svedok poraza svojih težnji za Arape u momentu njihovog trijumfa, njihovo neizlečivo frakcionaštvo koje je stvaranje nacije činilo nemogućim. Proslavljen i razočaran, Lorens je otišao kući pre primirja i učtivo je odbio Orden za istaknute zasluge, 30. oktobra 1918. godine, ostavljajući šokiranog kralja Džordža V da "drži orden u ruci". Demobilisan je s činom potpukovnika 31. jula 1919. godine.
Pukovnik u tridesetoj, Lorens postaje redov u tridesetčetvrtoj. U međuvremenu je uzaludno lobirao za arapsku nezavisnost na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine na kojoj se pojavio u arapskoj odori. Uzaludno je lobirao protiv odvajanja Sirije i Libana od ostalih arapskih zemalja pod patronatom Francuske. U međuvremenu je pisao memoare, dobivši stipendiju od All Souls koledža, u Oksfordu, 1919. godine. Do tada su njegovi podvizi, sa zakašnjenjem, postali poznati široj javnosti, jer je u Londonu, u avgustu 1919. godine, američki ratni dopisnik Louel Tomas počeo da drži veoma popularnu seriju ilustrovanih predavanja pod nazivom "Sa Alenbijem u Palestini i Lorensom u Arabiji". Ovaj poslednji segment uskoro je postao dominantan i Lorens je, radoznalo, išao da ga sluša.
ImageLorens je radio na trećoj verziji svoje priče kada su ga, u martu 1921. godine, privoleli da se vrati na Bliski istok i bude savetnik za arapska pitanja Vinstona Čerčila. Nakon političkih pregovora u Kairu, koji su iskupili nekoliko idealističkih ratnih obećanja koje je Lorens dao, odbio je sve ponude u vezi sa budućim položajem u vladi; uz skrivenu pomoć svog ratnog druga Sir Hjua Trenčarda upisao se pod lažnim imenim Džon Hjum Ros u Britansko ratno vazduhoplovstvo 28. avgusta 1922. godine. U to vreme uspeo je da organizuje da mu "Oksford tajms" odštampa 8 primeraka prerađenog teksta od 330.000 reči pod nazivom "Sedam stubova mudrosti". Bio je emotivno iscrpljen pisanjem memoara. Ipak, sada je bio voljan da se odrekne svoje plate od 1.200 šilinga da bi dobijao dnevno 2 šilinga i 9 penija kao avijatičar ne samo da bi dobijao činove nego i da bi sakupio novi materijal za još jednu knjigu. Uspeo je da postigne samo ovo drugo. "London pres" ga je pronašao u bazi u Farnborou, a "Dejli ekspres" je objavio priču 27. decembra. Britansko ratno vazduhoplovstvo ga je otpustilo početkom sledećeg meseca.
Pošto je povratak u vazduhoplovstvo bio nemoguć, Lorens je potražio neku drugu službu i uz pomoć prijatelja iz Ratne kancelarije, Sir Filipa Četvoda, upisao se kao redov u Britanski tenkovski korpus 12. marta 1923. godine, ovog puta kao T. E. Šo, ime za koje je tvrdio da ga je nasumice izabrao, iako je jedan od presudnih događaja u njegovom posleratnom životu bio susret a kasnije i prijateljstvo sa Džordžom Bernardom Šoom. Lorens je 1927. godine zakonski prisvojio ovo novo ime. Nakon što mu je određeno da službuje u Bovington kampu u Dorsetu, dobio je jednu kolibu u blizini, Klauds Hil, koja je od tada postala njegov dom. Iz Dorseta je počeo da organizuje da mu još jedna verzija "Sedam stubova" bude odštampana; po savetu prijatelja Džordža Bernarda Šoa, pozamašan oksfordski tekst je skraćen (poznato izdanje iz 1926. od 128 primeraka), izvrsno odštampan i povezan, a ilustrovali su ga ugledni britanski umetnici koje je sam autor izabrao.
ImageSvoje poslednje dane Lorens je proveo na hidroavionima i morskim brodovima Britanskog ratnog vazduhoplovstva, iako mu nije odobrena dozvola za letenje. Kretao se od baza u Engleskom kanalu do baza u Severnom moru. Otpušten je iz Britanskog ratnog vazduhoplovstva 26. februara 1935. godine. Vratio se u Klauds Hil u 46. godini, naizmenično ispunjen optimizmom u vezi sa budućim izdavačkim poduhvatima i osećajem praznine. Staroj prijateljici Ledi Astor opisao je sebe kao nekog ko tumara kao da "u delima ima nečega uništenog (...) mislim da je to moja volja". Saobraćajna nesreća koju je doživeo vozeći motor rešila je problem njegove budućnosti. Umro je nakon šest dana bez svesti.
Za Lorensa je očaj bio neophodan koliko i ambicija. Živeo je asketskim životom na mazohistički način, a deo njegovog samokažnjavanja podrazumevao je frustraciju vlastitim dostignućima. On je sam sebi poricao priznanja koja je zaslužio. Kada je dostizao vrhunac, ovaj nagon je podrazumevao simbolično "ubijanje sebe", tako što bi uzimao "novi život" i "novo ime". U bilo kojoj pojavi, bio je svestrani genije čija su dostignuća onemogućavala privatnost koju je stalno tražio.

Priredili: Srđan V. Tešin i Dijana Brkanlić

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Lorens od Arabije“ (1962.) bio je veliki holivudski film sa junakom koji je imao nadljudske sposobnosti. U filmu Dejvida Lina glumili su najbolji glumci tog vremena: Piter O`Tul, Omar Šarif, Alek Ginis i Entoni Kvin. Na filmskom platnu su prikazane raskošne ljepote pustinje, i niko nije uspio da na takav način oblikuje imidž Arabije kao autori tog filma.
Međutim, ako vas put nanese u Siriju i Jordan, gdje je čuveni film sniman, dobićete sasvim drugačiju sliku. Tamo je Lorens od Arabije omražen lik, kaže Bjorn Lolej direktor Gete instituta u Damasku. „Film Lorens od Arabije nikada nije prikazan ni na sirijskoj televiziji niti u bioskopu. Lorens na ovim prostorima važi za izdajicu. On je ovdje negativna ličnost“, kaže Lolej.
Lorensu se zamjera da je izdao arapsku revoluciju. Po nalogu Britanaca podstakao je pobunu arapskih plemena protiv Turaka za vrijeme Prvog svjetskog rata. Zamjera mu se da je pobunu podsticao, mada je znao da će Engleska i Francuska podijeliti to područje i da Arapi neće dobiti ništa.
Uloga prijatelja Arapa bila je samo odglumljena. To nije jedina nedosljednost kada se radi o ličnosti Lorensa. On je sam od sebe stvorio mit, prezirao je istinu i istorijsku realnost.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Gadafijeve snage pružaju žestok otpor

Snage lojalne Moameru Gadafiju u Sirtu i Bani Validu uspešno odbijaju napade boraca libijskih novih vlasti, koji su bili primorani da se povuku u planinske oblasti

Žestok otpor koji pružaju Gadafijeve snage pokazuje da su dobro naoružani i da ih libijske nove vlasti neće tako lako slomiti, ocenila je agencija AP.
Takva situacija, takođe, pokreće strahovanja da bi Libija mogla da se suoči sa dugotrajnim sukobima, kao što je to bio slučaj sa Irakom i Avganistanom.
Kolone libijskih pobunjenika i vozila povukle su se noćas iz Bani Valida, 140 kilometara jugoistočno od Tripolija, posle višečasovne borbe. Prema rečima lekara iz bolnice u obližnjom mestu Višhtata, najmanje šest pobunjenika je ubijeno, a 50 ranjeno.
Iz lokalne radio stanice u Bani Validu građani se pozivaju da pruže otpor, a pobunjenici se nazivaju "izdajnicima koji ne poštuju islamske vrednosti".
"Ovi revolucionari se bore da bi stalno pili i drogirali se, da bi bili kao Zapad. Mi smo tradicionalno plemensko društvo koja odbacuje takve stvari", poručio je voditelj radio programa.
Vojni portparol libijske prelazne vlade Ahmed Omar Bani je odbacio te optužbe, ističući da je jedini cilj njihovih snaga da oslobode narod.
Zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost u Beloj kući Ben Rods izjavio je noćas da SAD ne raspolažu informacijama da je Gadafi napustio Libiju, ali i da je nejasno gde se on tačno nalazi.
Iako Gadafi nije uhapšen, SAD su uverene da je njegov režim srušen, dodao je Rods.
Kako se očekuje, američki predsednik Barak Obama će se sledeće sedmice sastati sa liderom libijskog Nacionalnog prelaznog saveta Mustafom Abdelom Džalilom u Njujorku na marginama Generalne skupštine UN.
Savet bezbednosti UN sinoć je jednoglasno usvojio rezoluciju kojom se ublažavaju ekonomske i vojne sankcije Libiji, i uspostavlja misija UN koja treba da pomogne prelaznoj vladi.
Rezolucija je doneta samo nekoliko sati nakon što je generalna skupština UN izglasala da mesto u UN dobije Nacionalni prelazni savet Libije, čime je i formalno okončano priznavanje vlade Moamera Gadafija.

milan · Upisano: 17 Dec 2011 21:26 Naslov komentara: to je to !!

Lenjin će 1905-u godinu nazvati „generalnom probom” ruske revolucije. Bez toga, događaji iz 1917. ne bi bili razumljivi.

Zašto je sve počelo u Rusiji?

Pisac Ilja Erenburg je odgovorio: „Možda zato što smo imali najviše srca a najmanje hleba".

A Lenjin: „Upravo zato što je bila na granici između razvijenog Zapada i potlačenog i zaostalog Istoka”.

U Rusiji je došlo do razvoja kapitalizma u drugoj polovini XIX veka, pri čemu je strani kapital imao znatnog udela u ruskoj privredi.

Iako je reformama iz 1861. zvanično ukinuto kmetstvo, ostaci feudalizma su bili snažni. Jedna polovina najbolje zemlje je i dalje bila u rukama veleposednika, dok je seljaštvo živelo u bedi. Među seljaštvom postepeno dolazi do raslojavanja i raspada starih seoskih zajednica, što dovodi do zaoštravanja klasnih odnosa na selu. Ostaci feudalne privrede, ogromne dažbine i otkupnine spahijama (koje su često premašivale prihod seljačkog gazdinastva) izazivali su propadanje, osiromašivanje seljačkih masa, terale seljake da odlaze iz sela da traže zaradu. Oni su odlazili u fabrike i zavode. Fabrike su dobijale jeftinu radnu snagu.

Radništvo je bilo potpuno obespravljeno. Radni dan je trajao 12-14 časova. Radnici su radili za sramno nisku nadnicu i bili su smešteni u kolektivne spavaonice i barake.

Nad radnicima i seljacima stajala je čitava vojska sreskih načelnika, policijskih pisara, žandarma, policajaca, koji su štitili cara, kapitaliste i spahije od eksploatisanih. Radnici i seljaci nisu imali nikakvih političkih prava.

U toj mešavini feudalnih i kapitalističkih odnosa car je i dalje bio samodržac, apsolutni monarh, iz dinastije Romanovih — Nikolaj II. Centralnu vlast je držala u svojim rukama birokratija plemićkog porekla, dok je u unutrašnjosti, po gubernijama, vlast pripadala gubernatorima. Nije bilo nikakvih sloboda. Reč ustav je bila buntovnička. Od parlamenta nije bilo ni traga. Ekonomsku krizu vlada bi rešavala povećanjem izdataka za vojsku i pothranjivanjem osvajačkih težnji ruskog imperijalizma.

Da bi prevladala ekonomsku krizu Rusija je 1904. ušla u rat s Japanom u kome je pretrpela katastrofalan poraz, čime je otkrivena sva društvena i politička kriza carstva.

Poraz u ratu izaziva lančanu reakciju pobuna i otpora. Liberalna buržoazija se zalagala za uvođenje ustava. Radnici stupaju u masovne štrajkove, dok studenti organizuju demonstracije. Ministra unutrašnjih poslova Plevea raznosi bombom student Sazanov, što ponovo oživljava individualni teror.

Trećeg januara 1905. radnici Putilovljevih zavoda su stupili u štrajk. Policija je još ranije stvorila svoje sindikate sa svojim parolama. Tako je mladi sveštenik Gapon (agent Ohrane, tajne policije) organizovao radnička udruženja i poveo povorku s peticijom pred carsku palatu. U peticiji se tražilo, između ostalog, kraj rata, demokratske slobode i Ustavotvorna skupština. Na čelo povorke su nošene ikone i careve slike. Na začelju je bila i poneka crvena zastava. Bilo je preko 140.000 učesnika. Vojska je otvorila vatru na povorku pri čemu je ubijeno 1.000 a ranjeno preko 5.000 učesnika. To je bio početak Prve ruske revolucije. Događaji krvave nedelje od 9. januara su otvorilli oči masama.

Četvrtog februara je bombom ubijen carev stric, ali individualni teror više nije bio opasnost za režim, već je to bila sila narodnih masa.

Posle kratkog primirja protesti su u proleće još masovniji.

Dvanaestog maja 30.000 radnika velikog tekstilnog centra Ivanovo stupa u štrajk. Stvara se prvi sovjet od predstavnika radnika. To je bilo zajedničko telo koje je na sebe preuzelo ne samo da upravlja štrajkom, već i samu vlast.

Vest, koja se ispočetka krila od strane carske vlasti, da su Japanci uništili rusku flotu je dolila ulje na vatru. Dolazi do spontane pobune mornara na krstarici Potemkin. Slavni Ejzenštajn, u istoimenom filmu, verno je prikazao događaje na oklopnjači: (Crvljivo meso dato posadi za jelo izaziva burne proteste mornara kao i ubistvo mornara-boljševika Vakulenčuka od strane jednog oficira. Pobunjeni mornari bacaju oficira u more i preuzimaju vlast na brodu. Brod dolazi u Odesu gde već traje generalni štrajk. Međutim, ne uspostavlja se zajedničko vođstvo radnika i mornara. Ostali brodovi odbijaju naređenje da pucaju na Potemkin. Na kraju, poseda Potemkina uplovljava u rumunsku luku Konstancu, gde se predala rumunskim vlastima).

U junu se pobunio proletarijat u poljskom gradu Lođu. Oružana akcija se slila s generalnim štrajkom. Kozačke jedinice su jurišem na pobunjenika napravili pravi maskr. Lenjin je ovu borbu smatrao prvom oružanom akcijom radnika u Rusiji.

U svim štrajkovima i nemirima ekonomski zahtevi su varnica koja pokreće mase. Zahteva se osmočasovni radni dan, zbacivanje samovlašća, Ustavotvorna skupština, sloboda reči i okupljanja.

Rusija je u avgustu sklopila mir s Japanom. Iz ovih političkih događaja izdvojila su se tri tabora — carsko samovlašće, buržoazija i revolucionarna demokratija čija je najdoslednija snaga bila socijaldemokratija.

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/293661/Pogledajte-cinovnici-u-Hong-Kongu-sest-meseci-moraju-da-zive-u-stanu-od-jednog-i-po-kvadrata

milan · Upisano: 19 Feb 2012 12:20 Naslov komentara: Ali, *neki to vole vruce*

ColorTV
Utorak, 27. 12. 2011. 19:43h
neregistrovan korisnik

Odlično znam kako izgleda Južnoafrička Republika sada. Preporučio bih ti više dokumenatarnih filmova na tu temu. npr BBC-jev dokumentarac: Louis Theroux - Law and Disorder in Johannesburg gde prikazuje kako se lokalne bande vode oružane borbe kako bi osvojili stambene zgrade i onda ih izdavali siromašnim crncima.

Confused

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli