Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

USTAV SOCIJALISTICKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE

UVODNI DEO OSNOVNA NACELA

Narodi Jugoslavije,polazeci od prava svakog naroda na samoopredelenje,uklucujuci i pravo na otcepljenje,na osnovu svoje slobodno izrazene volje u zajednickoj borbi svih naroda i narodnosti u narodnooslobodilackom ratu i socijalistickoj revoluciji, a u skladu sa svojim istoriskim teznjama,svesni da je dalje ucvrcivanje njihovog bratstva i jedinstva u zajednickom interesu, zajedno sa narodnostima sa kojima zive,ujedinili su se u saveznu republiku slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti i stvorili socijalisticku federativnu zajednicu radnih ljudi - Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju,u kojoj,u interesu svakog naroda i narodnosti posebno i svih njih zajedno,ostvaruju i obezbedjuju: Socijalisticke drustvene odnose zasnovane na samoupravljanju radnih ljudi i zastitu socijalistickog samoupravnog sistema;nacijonalnu slobodu i nezavisnost;bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti;jedinstvene interese radnicke klase i solidarnost radnika i svih radnih ljudi;mogucnosti i slobode za svestrani razvitak ljudske licnosti i za zblizavanje ljudi i naroda i narodnosti,u skladu sa njihovim interesima i teznjama na putu stvaranja sve bogatije kulture i civilizacije socijalistickog drustva; ujedinjavanje i uskladjivanje napora i razvijanju materijalne osnove socijalistickog drustva i blagostanja ljudi.

Sistem Drustveno-ekonomskih odnosa i jedinstvene osnove politickog sistema,kojima se obezbedjuju zajednicki interesi radnicke klase i svih radnih ljudi i ravnopravnost naroda i narodnosti;udruzivanje sopstvenih stremljenja s napresdnim teznjama covecanstva.

Radni ljudi i narodi i narodnosti ostvaruju svoja suverena prava u socijalistickim republikama,i u socialistickim autononim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima,a u socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji-kad je to,u zajednickom interesu, ovim ustavom utvrdjeno.

Radni ljudi,narodi i narodnosti odlucuju u federaciji na nacelima sporazumevanja republika i autonomnih pokrajina,solidarnosti i uzajamnosti,ravnopravnog ucesca republika i autonomnih pokrajina u organima Federacije,u skladu sa ovim Ustavom,kao i na nacelu odgovornosti republika i pokrajina za sopstveni razvoj i za razvoj socijalisticke zajednice kao celine.

Socijalisticko drustveno uredjenje Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije zasniva se vlasti radnicke klase i svih radnih ljudi i na odnosima medju ljudima kao i ravnopravnim proizvodjacima i stvaraocima,ciji rad sluzi iskljucivo zadovoljavanju licnih i zajednickih potreba.

Osnovu ovih odnosa cini drustveno-ekonomski polozaj radnog coveka koji mu obezbedjuje da,radeci sredstvima u drustvenoj svojini i odlucujuci neposredno i ravnopravno s drugim radnim ljudima u udruzenom radu o svim poslovima drustvene reprodukcije u uslovima i odnosima medjusobne,odgovornosti i solidarnosti, ostvaruje svoj licni materijalni i moralni interes i pravo da se koristi rezultatima svog tekuceg i minulog rada i tekovinama opsteg matrijalnog i drustvenog napretka,da na toj osnovi sto potpunije zadovoljava svoje licne i drustvene potrebe i da razvija svoje radne i druge stvaralacke sposobnosti.

U skladu sa tim,neprikosnovenu osnovu polozaja coveka cine:

drustvena svojina sredstava za proizvodnju koja iskljucuje povratak bilo kog sistema eksploatacije coveka i koja,i koja ukidanjem otudjenosti radnicke klase i radnih ljudi od sredstava za proizvodnju i drugih uslova rada,obezbedjuje samoupravljanje radnih ljudi u proizvodnji i raspodeli proizvoda rada i usmeravanje razvoja drustva na samoupravnim osnovama;oslobadjanje rada kao prevazilazenje istoriski uslovljenih razvoja drustva na samoupravnim osnovama;oslobadjanje rada kao prevazilazenje istorijski uslovljenih drustveno-ekonomskih nejednakosti izavisnosti ljudi u radu,koje se obezbedjuje ukidanjem suprotnosti izmedju rada i kapitala i svakog oblika najamnih odnosa, svestranim razvitkom proizvodnih snaga,podizanjem rada, smanjivanjem radnog vremena,zavijanjem i primenjivanjem nauke i tehnike,obezbedjivanjem sve viseg obrazovanja za sve i podizanjem kulture radnih ljudi;pravo na samoupravljanje,na osnovu koga svaki radni covek,ravnopravno sa drugim radnim ljudima,odlucuje o svom radu,uslovima i rezultatima rada,o sopstvenim i zajednickim interesima i o usmeravanju drustvenog razvitka,ostvaruje vlast i upravlja drugim drustvenim poslovima.

Pravo radnog covek da uziva plodove svoga rada i materijalnog napredka drustvene zajednice prema nacelu:

"Svako prema sposobnostima-svakom prema njegovom radu",

uz obavezu da obezbedjuje razvitak materijalne osnove sopstvenog i drustvenog rada i da doprinosi zadovoljavanju drugih drustvenih potreba.

Ekonomska,socijalna i licna sigurnost coveka;solidarnosti i uzajamnost svakog prema svima i svih prema svakom,koje su zasnovane na svesti radnih ljudi da svoje trajne interese mogu ostvarivati samo na tim nacelima;slobodna inicijativa u razvijanju proizvodnje i drugih drustvenih i licnih delatnosti u korist coveka i drustvene zajednice.

Demokratski politicki odnosi,koji omogucuju coveku da ostvaruje svoje interese,pravo samoupravljanja i druga prava,da razvija licnost neposrednom aktivnoscu u drustvenom zivotu,a narocito u organima samoupravljanja,drustveno politickim organizacijama i drugim drustvenim i udruzenjima,koja sam stvara i preko kojih utice na razvijanje svesti i na prosirenje uslova za svoju aktivnost i za ostvarivanje svojih interesa i prava.

Jednakost prava,duznost i odgovornosti ljudi,u skladu sa ustavnoscu i zakonitoscu.

Drustveno-ekonomski i politicki sistem proizlazi i ovakvog polozaja covaka i sluzi njemu i njegovoj ulozi u drustvu.

Suprotan je drustveno-ekonomskom i politickom sistemu, utvrdjenom ovim ustavom,svaki oblik upravljanja proizvodnjom i drugim drustvenim delatnostima i svaki oblik raspodele koji izopacavaju drustvene odnose zasnovane na ovakvom polozaju coveka - u vidu birokratske samovolje,tehnokratske uzurpacije i privilegija zasnovanih na monopolu upravljanja sredstvima za proizvodnju,ili u vidu prisvajanja drustvenih sredstava na grupno-svojinskoj osnovi i drugih oblika privatizacije tih sredstava,ili u vidu privatno-sopstvenicke ili partikularisticke sebicnosti,kao i svaki drugi oblik ogranicavanja radnicke klase da ostvaruje svoju istorisku ulogu u drustveno-ekonomskim i politickim odnosima i organizuje vlast za sebe i za sve radne ljude.

Drustvena svojina,kao izraz socijalistickih drustveno-ekonomskih odnosa medju ljudima,osnova je slobodnog rada i vladajuceg polozaja radnicke klase u proizvodnji i u drustvenoj reprodukciji u celini,kao i osnova sopstenim radom stecene licne svojine koja sluzi zadovoljavanju potreba i interesa coveka.

Sredstva za proizvodnju u drustvenoj svojini,kao zajednicka neotudjiva osnova drustvenog rada i drustvene reprodukcije,sluzi iskljucivo radu u cilju zadovoljavanja licnih i zajednickih potreba i interesa radnih ljudi i razvijanju materijalne osnove socijalistickog drustva i socijalistickih samoupravnih odnosa.

Sredstvima za proizvodnju u drustvenoj svojini,ukljucujuci i sredstva za prosirenu reprodukciju,neposredno upravljaju udruzeni radnici koji rade tim sredstvima,u sopstvenom interesu i u interesu radnicke klase i socijalistickog drustva.

U ostvarivanju ove drustvene funkcije udruzeni radnici odgovorni su jedni drugima i socijalistickoj zajednici kao celini.

Drustvenom svojinom sredstava za proizvodnju i drugih sredstava rada obezbedjuje se svakom da se,pod jednakim uslovima,ukljuci u udruzeni rad drustvenim sredstvima i da,ostvarujuci pravo rada drustvenim sredstvima,na osnovu svog rada stice dohodak za zadovoljavanje licnih i zajednickih potreba.

Polazeci od toga da niko nema pravo svojine na drustvena sredstva i proizvodnju,niko - ni drustveno - politicka zajednica,ni organizacija udruzenog rada,ni grupa gradjana,ni pojedinac - ne moze ni po kom pravno-svojinskom osnovu prisvajati proizvod drustvenog rada,ni upravljati i raspolagati drustvenim sredstvima za proizvodnju i rad,niti samovoljno odredjivati uslove raspodele.

Rad coveka je jedini odnos prisvajanja proizvoda drustvenog rada i upravljanja drustvenim sredstvima.

O raspodeli dohotka na deo koji sluzi prosirivanju materijalne osnove drustvenog rada i na deo za zadovoljavanje licnih i zajednickih potreba radnih ljudi saglasno nacelu raspodele prema radu,odlucuju radni ljudi koji stvaraju taj dohodak,u skladu sa medjusobnom odgovornoscu i solidarnoscu i drustveno utvrdjenim osnovama za sticanje i rasdpodelu dohotka.

Sredstva namenjena obnavljanju i prosirivanju materijalne osnove drustvenog rada zajednicka su osnova odrzavanja i razvoja drustva,tj.drustvene reprodukcije koju na osnovu samoupravljanja radni ljudi u svim oblicima udruzivanja rada i sredstava i u medjusobnoj saradnji organizacija udruzenog rada."
_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!"

Vuk · Administrator foruma Član od: 23 Dec 2007 Komentari: 1528

Odlicna tema druze Lolek i Bolek. Wink

Sad samo da utvrdimo hocemo li razmatrati do sad izneseno ili ces unjeti i druge djelove iz ustava?
Mislim da bi bilo dobro malo da se povede diskusija o stavovima u ustavu sto se tice demokratije, samoupravljanja i onemogucavanja eksploatacije covjeka na d covjekom.

Pozdrav Vuk.
_________________
"Hej, hej Jugosloveni, bračo rođena,
vratite se kući, samo jedna je Jugoslavija.."
www.vuksfrj.se

Lolek i Bolek · Patriota Član od: 05 Feb 2009 Komentari: 471

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

samo ga treba pronaci...Filip Latinovic *Gdje su danas jedan Ivo lola Ribar ili jedan Rade Koncar? Gdje je danas jedan Stjepan Filipovic da na vesalima uzvikne *Zivjela komunisticka partija Jugoslavije*, kad su neki *novi klinci* koji su jucar pijevali *racunajte na nas* srusili i njegov spomenik u Opuzenu. Dobro danas ljude ne vijesaju po trgovima, ali ih zato i dalje bacaju na ulicu, a umesto *filipovica* mi danas imamo generaciju baby luzera, i armiju *brankovica*, koji bi i svog cacu objesili za saku judinih skuda, a ne da bi klicali komunistickoj partiji, ili bilo kojoj drugoj partiji. nekad je komunist bio pojam izvrsnosti, *covjek od posebnog kova*, moralna vertikala, a sta je danas? Predmet izrugivanja i sprdnje ( uz srk Coca-coole). Kada netko danas za sebe kaze da je komunist, taj ili je lud ili glup, jer *danas za ideale ginu budale* (Bora corba). Lako je verovati u boga koji je na nebu, treba vijerovati u covijeka koji je na zemlji, i koji svakoga casa moze pretvoriti u vuka (Draskovicha..)....* zvijezda

milan · Upisano: 04 Mar 2010 14:48 Naslov komentara: Hm, hmmm....od 1990

USTAV SOCIJALISTICKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE

UVODNI DEO OSNOVNA NACELA

Narodi Jugoslavije,polazeci od prava svakog naroda na samoopredelenje,uklucujuci i pravo na otcepljenje,na osnovu svoje slobodno izrazene volje u zajednickoj borbi svih naroda i narodnosti u narodnooslobodilackom ratu i socijalistickoj revoluciji, a u skladu sa svojim istoriskim teznjama,svesni da je dalje ucvrcivanje njihovog bratstva i jedinstva u zajednickom interesu, zajedno sa narodnostima sa kojima zive,ujedinili su se u saveznu republiku slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti i stvorili socijalisticku federativnu zajednicu radnih ljudi - Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju,u kojoj,u interesu svakog naroda i narodnosti posebno i svih njih zajedno,ostvaruju i obezbedjuju: Socijalisticke drustvene odnose zasnovane na samoupravljanju radnih ljudi i zastitu socijalistickog samoupravnog sistema;nacijonalnu slobodu i nezavisnost;bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti;jedinstvene interese radnicke klase i solidarnost radnika i svih radnih ljudi;mogucnosti i slobode za svestrani razvitak ljudske licnosti i za zblizavanje ljudi i naroda i narodnosti,u skladu sa njihovim interesima i teznjama na putu stvaranja sve bogatije kulture i civilizacije socijalistickog drustva; ujedinjavanje i uskladjivanje napora i razvijanju materijalne osnove socijalistickog drustva i blagostanja ljudi.

Sistem Drustveno-ekonomskih odnosa i jedinstvene osnove politickog sistema,kojima se obezbedjuju zajednicki interesi radnicke klase i svih radnih ljudi i ravnopravnost naroda i narodnosti;udruzivanje sopstvenih stremljenja s napresdnim teznjama covecanstva.

Radni ljudi i narodi i narodnosti ostvaruju svoja suverena prava u socijalistickim republikama,i u socialistickim autononim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima,a u socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji-kad je to,u zajednickom interesu, ovim ustavom utvrdjeno.

Radni ljudi,narodi i narodnosti odlucuju u federaciji na nacelima sporazumevanja republika i autonomnih pokrajina,solidarnosti i uzajamnosti,ravnopravnog ucesca republika i autonomnih pokrajina u organima Federacije,u skladu sa ovim Ustavom,kao i na nacelu odgovornosti republika i pokrajina za sopstveni razvoj i za razvoj socijalisticke zajednice kao celine.

Socijalisticko drustveno uredjenje Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije zasniva se vlasti radnicke klase i svih radnih ljudi i na odnosima medju ljudima kao i ravnopravnim proizvodjacima i stvaraocima,ciji rad sluzi iskljucivo zadovoljavanju licnih i zajednickih potreba.

Osnovu ovih odnosa cini drustveno-ekonomski polozaj radnog coveka koji mu obezbedjuje da,radeci sredstvima u drustvenoj svojini i odlucujuci neposredno i ravnopravno s drugim radnim ljudima u udruzenom radu o svim poslovima drustvene reprodukcije u uslovima i odnosima medjusobne,odgovornosti i solidarnosti, ostvaruje svoj licni materijalni i moralni interes i pravo da se koristi rezultatima svog tekuceg i minulog rada i tekovinama opsteg matrijalnog i drustvenog napretka,da na toj osnovi sto potpunije zadovoljava svoje licne i drustvene potrebe i da razvija svoje radne i druge stvaralacke sposobnosti.

U skladu sa tim,neprikosnovenu osnovu polozaja coveka cine:

drustvena svojina sredstava za proizvodnju koja iskljucuje povratak bilo kog sistema eksploatacije coveka i koja,i koja ukidanjem otudjenosti radnicke klase i radnih ljudi od sredstava za proizvodnju i drugih uslova rada,obezbedjuje samoupravljanje radnih ljudi u proizvodnji i raspodeli proizvoda rada i usmeravanje razvoja drustva na samoupravnim osnovama;oslobadjanje rada kao prevazilazenje istoriski uslovljenih razvoja drustva na samoupravnim osnovama;oslobadjanje rada kao prevazilazenje istorijski uslovljenih drustveno-ekonomskih nejednakosti izavisnosti ljudi u radu,koje se obezbedjuje ukidanjem suprotnosti izmedju rada i kapitala i svakog oblika najamnih odnosa, svestranim razvitkom proizvodnih snaga,podizanjem rada, smanjivanjem radnog vremena,zavijanjem i primenjivanjem nauke i tehnike,obezbedjivanjem sve viseg obrazovanja za sve i podizanjem kulture radnih ljudi;pravo na samoupravljanje,na osnovu koga svaki radni covek,ravnopravno sa drugim radnim ljudima,odlucuje o svom radu,uslovima i rezultatima rada,o sopstvenim i zajednickim interesima i o usmeravanju drustvenog razvitka,ostvaruje vlast i upravlja drugim drustvenim poslovima.

Pravo radnog covek da uziva plodove svoga rada i materijalnog napredka drustvene zajednice prema nacelu:

"Svako prema sposobnostima-svakom prema njegovom radu",

uz obavezu da obezbedjuje razvitak materijalne osnove sopstvenog i drustvenog rada i da doprinosi zadovoljavanju drugih drustvenih potreba.

Ekonomska,socijalna i licna sigurnost coveka;solidarnosti i uzajamnost svakog prema svima i svih prema svakom,koje su zasnovane na svesti radnih ljudi da svoje trajne interese mogu ostvarivati samo na tim nacelima;slobodna inicijativa u razvijanju proizvodnje i drugih drustvenih i licnih delatnosti u korist coveka i drustvene zajednice.

Demokratski politicki odnosi,koji omogucuju coveku da ostvaruje svoje interese,pravo samoupravljanja i druga prava,da razvija licnost neposrednom aktivnoscu u drustvenom zivotu,a narocito u organima samoupravljanja,drustveno politickim organizacijama i drugim drustvenim i udruzenjima,koja sam stvara i preko kojih utice na razvijanje svesti i na prosirenje uslova za svoju aktivnost i za ostvarivanje svojih interesa i prava.

Jednakost prava,duznost i odgovornosti ljudi,u skladu sa ustavnoscu i zakonitoscu.

Drustveno-ekonomski i politicki sistem proizlazi i ovakvog polozaja covaka i sluzi njemu i njegovoj ulozi u drustvu.

Suprotan je drustveno-ekonomskom i politickom sistemu, utvrdjenom ovim ustavom,svaki oblik upravljanja proizvodnjom i drugim drustvenim delatnostima i svaki oblik raspodele koji izopacavaju drustvene odnose zasnovane na ovakvom polozaju coveka - u vidu birokratske samovolje,tehnokratske uzurpacije i privilegija zasnovanih na monopolu upravljanja sredstvima za proizvodnju,ili u vidu prisvajanja drustvenih sredstava na grupno-svojinskoj osnovi i drugih oblika privatizacije tih sredstava,ili u vidu privatno-sopstvenicke ili partikularisticke sebicnosti,kao i svaki drugi oblik ogranicavanja radnicke klase da ostvaruje svoju istorisku ulogu u drustveno-ekonomskim i politickim odnosima i organizuje vlast za sebe i za sve radne ljude.

Drustvena svojina,kao izraz socijalistickih drustveno-ekonomskih odnosa medju ljudima,osnova je slobodnog rada i vladajuceg polozaja radnicke klase u proizvodnji i u drustvenoj reprodukciji u celini,kao i osnova sopstenim radom stecene licne svojine koja sluzi zadovoljavanju potreba i interesa coveka.

Sredstva za proizvodnju u drustvenoj svojini,kao zajednicka neotudjiva osnova drustvenog rada i drustvene reprodukcije,sluzi iskljucivo radu u cilju zadovoljavanja licnih i zajednickih potreba i interesa radnih ljudi i razvijanju materijalne osnove socijalistickog drustva i socijalistickih samoupravnih odnosa.

Sredstvima za proizvodnju u drustvenoj svojini,ukljucujuci i sredstva za prosirenu reprodukciju,neposredno upravljaju udruzeni radnici koji rade tim sredstvima,u sopstvenom interesu i u interesu radnicke klase i socijalistickog drustva.

U ostvarivanju ove drustvene funkcije udruzeni radnici odgovorni su jedni drugima i socijalistickoj zajednici kao celini.

Drustvenom svojinom sredstava za proizvodnju i drugih sredstava rada obezbedjuje se svakom da se,pod jednakim uslovima,ukljuci u udruzeni rad drustvenim sredstvima i da,ostvarujuci pravo rada drustvenim sredstvima,na osnovu svog rada stice dohodak za zadovoljavanje licnih i zajednickih potreba.

Polazeci od toga da niko nema pravo svojine na drustvena sredstva i proizvodnju,niko - ni drustveno - politicka zajednica,ni organizacija udruzenog rada,ni grupa gradjana,ni pojedinac - ne moze ni po kom pravno-svojinskom osnovu prisvajati proizvod drustvenog rada,ni upravljati i raspolagati drustvenim sredstvima za proizvodnju i rad,niti samovoljno odredjivati uslove raspodele.

Rad coveka je jedini odnos prisvajanja proizvoda drustvenog rada i upravljanja drustvenim sredstvima.

O raspodeli dohotka na deo koji sluzi prosirivanju materijalne osnove drustvenog rada i na deo za zadovoljavanje licnih i zajednickih potreba radnih ljudi saglasno nacelu raspodele prema radu,odlucuju radni ljudi koji stvaraju taj dohodak,u skladu sa medjusobnom odgovornoscu i solidarnoscu i drustveno utvrdjenim osnovama za sticanje i rasdpodelu dohotka.

Sredstva namenjena obnavljanju i prosirivanju materijalne osnove drustvenog rada zajednicka su osnova odrzavanja i razvoja drustva,tj.drustvene reprodukcije koju na osnovu samoupravljanja radni ljudi u svim oblicima udruzivanja rada i sredstava i u medjusobnoj saradnji organizacija udruzenog rada."
_________________

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

ta su društvene klase u marksističkoj teoriji?

1. Društvene klase su skupine društvenih agensa, određenih uglavnom, mada ne isključivo, njihovim mestom u procesu proizvodnje, tj. u ekonomskoj oblasti. U stvari, o glavnoj ulozi ekonomskog položaja trebalo bi govoriti samo kada je reč o određenju društvenih klasa. Marksizam smatra da ekonomika igra presudnu ulogu u načinu proizvodnje i u društvenoj formaciji. Međutim, politika i ideologija – ukratko, nadgradnja – igraju takođe veoma značajnu ulogu. U stvari, kadgod Marks, Engels, ili Mao Ce Tung pristupaju analizi društvenih klasa, oni se ne ograničavaju samo na ekonomski kriterij, već se izričito pozivaju na političke i ideološke kriterije.

2. Za marksizam, društvene klase označavaju, u jednom te istom kretanju, suprotnosti i klasnu borbu: društvene klase ne postoje prethodno kao takve da bi zatim stupile u klasnu borbu (to bi moglo navesti na pretpostavku da klase mogu postojati bez klasne borbe). Društvene klase se podudaraju sa klasnom praksom, tj. sa borbom klasa, a nalaze se suprotstavljene jedne drugima.

3. Klasno određenje se podudara sa klasnom praksom – sa borbom – i proširuje se na ideološke i političke odnose, ali isto tako određuje objektivna mesta agensa u društvenoj podeli rada: ta mesta su nezavisna od volje tih agensa.

Može se, dakle, reći da društvenu klasu definiše njeno mesto u ukupnosti društvene prakse, tj. njeno mesto u ukupnosti društvene podele rada, što podrazumeva političke i ideološke odnose. U tom smislu društvena klasa je određen koncept koji označava delovanje baze u društvenoj podeli rada (društveni odnosi i društvena praksa). Otuda to mesto obuhvata ono što nazivam strukturalnim klasnim određenjem, tj. samo postojanje određene baze – odnosi proizvodnje, mesta na kojima se vrše politička i ideološka dominacija-subordinacija – u klasnoj praksi: klase postoje samo u klasnoj borbi.

4. To strukturalno klasno određenje, koje postoji samo kao klasna borba, mora se, međutim, razlikovati od klasne pozicije u određenim prilikama:(2) ti uslovi predstavljaju tačku u kojoj je koncentrisana uvek svojevrsna istorijska individualnost određene društvene formacije, ukratko konkretna situacija klasne borbe. U stvari, insistiranje na značaju političkih i ideoloških odnosa u klasnom određenju, na činjenici da klase postoje samo kao klasna borba (praksa), ne bi trebalo shvatiti kao »voluntarističko« svođenje klasnog određenja na klasnu poziciju: značaj toga je očigledan kada u određenim okolnostima vidimo da postoji distanca između strukturalnog klasnog određenja i klasne pozicije. Da bismo to učinili jasnijim, iznosim ovde jednostavnu šemu koja će kasnije biti objašnjena:

a) Društvena klasa, deo klase ili sloj klase mogu imati klasnu poziciju koja ne odgovara njihovim interesima koji su i sami određeni svojim klasnim određenjem kao horizontom svoje borbe. Tipičan primer pruža radnička aristokratija koja u određenim okolnostima zauzima upravo pozicije buržoaske klase. To, međutim, ne znači da ona postaje deo buržoazije: usled svog strukturalnog klasnog određenja ona ostaje deo radničke klase i, prema rečima samog Lenjina, čini »sloj« radničke klase. Drugim rečima, njeno klasno određenje ne svodi se na njenu klasnu poziciju.

Ali uzmimo obrnut slučaj: klase, delovi ili slojevi drugih klasa – upravo sitna buržoazija – mogu u konkretnim okolnostima zauzimati proleterske pozicije, odnosno pozicije bliske pozicijama radničke klase. To, međutim, ne znači da oni usled toga čine deo radničke klase. Ovde ćemo navesti samo jedan prost primer: pogonski tehničari zauzimaju ponekad pozicije proleterske klase, a ponekad – recimo za vreme štrajkova – stavljaju se na stranu radničke klase. To, međutim, ne znači da oni usled toga čine deo radničke klase; ovo zbog toga što se njihovo strukturalno klasno određenje ne može svesti na njihovu klasnu poziciju. Šta više: upravo zbog svog klasnog određenja, ta skupina je čas na strani radničke klase, a čas na strani buržoazije (buržoaske klasne pozicije); kao što tehničari nisu deo radničke klase kad staju na njenu stranu, tako isto nisu ni deo buržoaske klase kada zauzimaju buržoaske klasne pozicije. Svoditi strukturalno klasno određenje na klasnu poziciju, znači napustiti objektivno određenje mestâ društvenih klasa i zameniti ga »racionalnom« ideologijom »društvenih pokreta«.

b) Jasno se vidi da se već ideološki i politički odnosi, tj. mesta političke i ideološke dominacije-subordinacije tiču strukturalnog klasnog određenja: dakle, nije reč o objektivnom mestu koje bi se, u odnosima proizvodnje, ticalo samo ekonomskog položaja, pri čemu bi se politički i ideološki elementi ispoljavali jedino u klasnim pozicijama. Ne radi se – shodno jednoj dobro znanoj dvosmislici – o ekonomskoj »bazi« koja bi s jedne strane sama određivala mesta klasne borbe, a s druge strane bi se proširivala na domen politike i ideologije: ta dvosmislica danas često poprima vid razlikovanja između »klasnog (ekonomskog) položaja« i političko-ideoloških klasnih pozicija. Strukturalno klasno određenje odnosi se na ekonomsku, političku i ideološku borbu, a svaka od tih borbi se ispoljava kroz klasne pozicije u određenim okolnostima.

Ovo takođe znači da ovde prisutne analize nemaju veze ni sa hegelijanskom šemom, sa šemom o klasi po sebi (ekonomski položaj klase, objektivno određenje klase jedino putem procesa proizvodnje), niti sa šemom o klasi za sebe (klasa koja ima sopstvenu »klasnu svest« i autonomnu političku organizaciju = klasna borba) kako ju je Lukač nazvao u skladu sa marksističkom tradicijom. To sa svoje strane znači:

a) da se objektivno klasno mesto u procesu proizvođenja mora (kada je u pitanju određena klasa) nužno izraziti kroz delovanja na celinu njenog strukturalnog određenja, tj. i kroz specifično mesto te klase u političkim i ideološkim odnosima društvene podele rada. Kazati, na primer, da u ekonomskim odnosima postoji radnička klasa, nužno podrazumeva da ta klasa zauzima specifično mesto u ideološkim i političkim odnosima, čak i ako ona – u određenim zemljama i određenim istorijskim razdobljima – mora imati sopstvenu »klasnu svest« ili autonomnu političku organizaciju. Time se želi reći da se u takvim slučajevima – čak i ako je ona jako zaražena buržoaskom ideologijom – samo ekonomsko postojanje te klase izražava kroz specifičnu materijalnu političko-ideološku praksu koja se probija kroz njen buržoaski »jezik«: to je upravo ono što je Lenjin, doduše samo opisno, označavao kao klasni nagon. Da bi se to razumelo, potrebno je potpuno raskinuti sa shvatanjem ideologije kao »sistema ideja« ili povezanog »govora«, tj. treba ideologiju shvatiti kao celinu materijalne prakse. Ovim želimo ukazati na greške čitavog niza ideologija o »integraciji« radničke klase, tj. hoćemo reći sledeće: da bi u svim oblastima društvene stvarnosti došlo do klasne borbe, uopšte nije potrebno imati sopstvenu »klasnu svest« i autonomne političke organizacije klasa koje se bore.

b) ono što se podrazumeva pod sopstvenom »klasnom svešću« i autonomnom političkom organizacijom (u slučaju radničke klase to su postojanje revolucionarne proleterske ideologije i autonomne partije klasne borbe) primenjuje se na klasne pozicije i na određene okolnosti, stvarajući tako uslove za intervenciju klasa kao društvenih sila.

5. Glavni aspekt analize društvenih klasa svakako su njihova mesta u klasnoj borbi, a ne oni koji čine te klase. Društvene klase nisu empirijske grupe individua – društvene grupe – »sastavljene« od zbira tih individua: odnosi između tih agenasa nisu, dakle, inter-individualni. Klasna pripadnost raznih agensa zavisi od klasnih mesta koja oni zauzimaju: ona se, uostalom, razlikuju od klasnog porekla – socijalnog porekla – tih agensa. Značaj tih pitanja će se jasno sagledati prilikom razmatranja problema reprodukcije društvenih klasa i njihovih agensa. Za sada ukazujemo:

a) da pitanje koje treba stalno postavljati o odnosu društvenih klasa i njihovih agensa nije pitanje klase kojoj pripada upravo ovaj ili onaj individuum (značajne su društvene skupine), niti pitanje statističkih i krutih empirijskih granica »društvenih grupa« (značajne su klase u klasnoj borbi);

b) da prvo pitanje koje u tom smislu treba postaviti, nije pitanje »socijalnih nejednakosti« grupa ili individua: socijalne nejednakosti nisu ništa drugo do rezultat dekovanja društvenih klasa na agense, tj. delovanja objektivnih mesta koje oni zauzimaju; te nejednakosti mogu nestati jedino ukidanjem podela društva na klase. Sve u svemu, kada je reč o klasnom društvu, nije u pitanju nejednakost »šansi« »individua«, pri čemu se uvek smatra da šanse postoje i da one zavise (ili bezmalo zavise) samo od individua, tj. da najsposobniji i najbolji uvek mogu da se vinu iznad svoje »društvene sredine«.

6. Mesto u ekonomskim odnosima igra glavnu ulogu u određenju društvenih klasa. Šta se u marksističkoj teoriji podrazumeva pod pojmom »ekonomski«?

Proces proizvodnje određuje ekonomsku oblast (ili prostor), a odnosi proizvodnje određuju mesto agensâ, njihovo raspoređivanje u društvene klase.

Razume se, ono što nazivamo ekonomskim ne obuhvata jedino proizvodnju, već ukupan ciklus proizvodnje-potrošnje-raspodele društvenog proizvoda, »momente« koji se, u svom jedinstvu, javljaju kao »momenti« procesa proizvodnje. U kapitalističkom načinu proizvodnje reč je o ciklusu ukupne reprodukcije društvenog kapitala: proizvodni kapital – robni kapital – novčani kapital. Ali u tom jedinstvu odlučujuću ulogu ima proizvodnja. Razlikovanje društvenih klasa na tom nivou ne počiva na veličini dohotka, niti je to razlika »bogatih« i »siromašnih«, kako je smatrala cela premarksistička tradicija i kako još danas misli niz sociologa. Stvarna razlika u veličini dohotka samo je posledica odnosâ proizvodnje.

Šta je to proces proizvodnje i šta su odnosi proizvodnje koji čine taj proces?

U procesu proizvodnje, najpre nailazimo na proces rada koji, opšte uzev, označava odnos čoveka prema prirodi. Ali taj proces rada se uvek ispoljava kroz istorijski određen društveni oblik. On nastaje samo u svom jedinstvu sa odnosima proizvodnje.

U društvu podeljenom na klase, odnosi proizvodnje nastaju kroz dvostruku vezu koja obuhvata odnose ljudi prema prirodi u materijalnoj proizvodnji. Dvostruka veza se ogleda u odnosima agensa proizvodnje prema predmetu i sredstvima rada (proizvodne snage), kao i u međusobnim odnosima ljudi, u klasnim odnosima.

Te dve veze se, dakle, odnose na:
a) vezu između ne-radnika (vlasnika) i predmeta i sredstava rada;
b) vezu između neposrednog proizvođača (ili neposrednog radnika) i predmeta i sredstava rada.

Te veze imaju dva aspekta:
a) ekonomsko vlasništvo: pod time se podrazumeva stvarna ekonomska kontrola nad sredstvima za proizvodnju, tj. vlast da se sredstva za proizvodnju koriste na određen način i da se usled toga raspolaže dobijenim proizvodima;
b) državina (posedovanje): pod ovim se podrazumeva pravo upotrebe sredstava za proizvodnju, tj. upravljanja procesom rada.

6.1. U svakom društvu podeljenom na klase, prva veza (vlasnik/sredstva za proizvodnju) uvek se poklapa sa prvim aspektom: vlasnici imaju stvarnu kontrolu nad sredstvima za proizvodnju i tako eksploatišu neposredne radnike, izvlačeći im na razne načine višak rada.

Ali to vlasništvo označava stvarno ekonomsko vlasništvo, stvarnu kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, te se razlikuje od pravnog vlasništva, osveštanog pravom, vlasništva koje predstavlja nadgradnju. Razume se, pravo pruža opštu sudsku zaštitu ekonomskom vlasništvu, ali može se desiti da se oblici pravnog vlasništva ne podudaraju sa stvarnim ekonomskim vlasništvom. U tom slučaju ovo potonje je presudno za određivanje mesta društvenih klasa, tj. vladajuće-eksploatatorske klase.

6.2. Druga veza, tj. veza između neposrednih proizvođača – radnika – i sredstava i predmeta rada, jeste ona veza koja, u okviru odnosâ proizvodnje, određuje eksploatisanu klasu.

Zavisno od raznih načina proizvodnje, taj odnos može imati različite oblike.

U »pretkapitalističkim« načinima proizvodnje, neposredni proizvođač nije bio potpuno »odvojen« od sredstava i predmeta rada. Uzmimo, na primer, feudalni način proizvodnje: iako je feudalac imao pravno i ekonomsko vlasništvo nad zemljom, kmet je posedovao svoj komad zemlje, bio je zaštićen običajnim pravom, te ga feudalac nije mogao lako i jednostavno izvlastiti; da bi se to učinilo, u Engleskoj je, na primer, bio potreban čitav jedan krvav proces enclosures (3) na prelasku iz feudalizma u kapitalizam. Marks je taj proces nazvao prvobitnom akumulacijom kapitala. U tim načinima proizvodnje vladajući oblik eksploatacije ogledao se u neposrednom izvlačenju viška rada kroz, recimo, kuluk ili porez u naturi. Time želimo reći da je postojala razlika između ekonomskog vlasništva i državine; naime, vlasništvo i državina nisu nastajali iz istog odnosa vlasnici/sredstva za proizvodnju.

U kapitalističkom načinu proizvodnje, nasuprot tome, neposredni proizvođači – radnička klasa – potpuno su izvlašćeni od svojih sredstava rada, jer kapitalista poseduje i ta sredstva. Upravo taj završni oblik odvajanja radnika od njihovih sredstava za proizvodnju dovodi do pojave onoga što Marks naziva »pukim radnikom«. Radnik poseduje samo svoj rad koji prodaje (radna snaga). Ta presudna promena položaja neposrednih proizvođača u odnosima proizvodnje dovodi do toga da sam rad postaje roba, tj. da nastupa generalizacija robnog oblika, a ne obrnuto: rad kao roba nije rezultat prethodne generalizacije dobro poznatih »robnih odnosa«. Ovde se, dakle, višak rada ne izvlači neposredno, već radom otelovljenim u robi, tj. stvaranjem i prisvajanjem viška vrednosti.

7. Dakle, lepo se vidi:

7.1. s jedne strane, da odnose proizvodnje valja uzimati u vezi sa odnosima koji ih čine i u njihovom jedinstvu sa procesom rada; time se zaokružuje vladajući odnos eksploatacije koji karakteriše određen način proizvodnje i koji na osnovu tog vladajućeg odnosa određuje eksploatisanu klasu. Ne bi se trebalo držati jedino odnosa vlasništva, te na osnovu tog vladajućeg odnosa u izvesnom smislu negativno određivati kao pripadnike eksploatisane klase one koji nemaju ekonomsko vlasništvo, tj. one koji nisu vlasnici. Polazeći od tog odnosa, eksploatisana klasa (osnovna eksploatisana klasa: radnička klasa u kapitalističkom načinu proizvodnje) obavlja proizvodan rad u tom načinu proizvodnje; otuda, u kapitalističkom načinu proizvodnje oni koji nisu vlasnici, nisu istovremeno radnici.

7.2. S druge strane, da se proces proizvodnje ne određuje »tehnološkim« merilima, već odnosima agensâ prema sredstvima rada i njihovim međusobnim odnosima, dakle, jedinstvom procesa rada, »proizvodnih snaga« i odnosa proizvodnje. Proces rada i proizvodne snage, uključivši »tehnologiju«, ne postoje po sebi, već uvek u konstitutivnoj vezi sa odnosima proizvodnje. Otuda se u društvu podeljenom na klase ne može govoriti o neutralnom »proizvodnom« radu, o »proizvodnom radu« po sebi. U svakom načinu proizvodnje podeljenom na klase, proizvodan je samo onaj rad koji odgovara odnosima proizvodnje tog načina, tj. koji dovodi do specifičnog i vladajućeg oblika eksploatacije. Proizvodnja u takvim društvima istovremeno označava podelu na klase, eksploataciju i klasnu borbu.

8. Iz ovoga proizilazi da, na ekonomskom planu, najamnina ne određuje radničku klasu: najamnina je jedan oblik raspodele društvenog proizvoda, koji obuhvata tržišne odnose i »ugovorne« oblike kupovine i prodaje radne snage. Ako su svi radnici u najamnom odnosu, to ne znači da su radnici svi oni koji se nalaze u tom odnosu – ovo zbog toga što svi koji su u najamnom odnosu nisu obavezno proizvodni radnici. Ako društvene klase, na ekonomskom planu, ne određuje podela u okviru lestvice »dohotka« – bogati/siromašni – one su još manje određene položajem njihovih pripadnika u hijerarhiji najamnina. Razume se, taj položaj može biti značajan pokazatelj klasnog određivanja, ali on je u stvari, samo posledica. To je, uostalom, slučaj i sa onim što obično nazivamo socijalnim nejednakostima: »podela dobiti«, raspodela dohotka, poreski sistem, itd. Kao i ostale socijalnenejednakosti, hijerarhija u najamninama nije neka lestvica ili pravolinijsko kontinuirano, homogeno stepenište sa odmorištima ili kaskadama, stepenište na kome bi individue ili grupe bile situirane, i to »više gupe« iznad »nižih«: hijerarhija u najamninama je rezultat klasnih barijera.

8.1. Kada smo to kazali, valja podvući da klasne barijere i njihova proširena reprodukcija dovode do specifičnih socijalnih nejednakosti usredsređenih na pojedine skupine agensa; te skupine agensa raspoređene su u razne klase: to je slučaj sa mladima i starima, a da ne govorimo o ženama, o slučaju koji je druge prirode i mnogo složeniji. Ovo zbog toga što se kod žena ne radi jednostavno o tome da na njih deluju unapred određeni efekti podele društva na klase, već je reč upravo o posebnoj povezanosti – u okviru društvene podele rada – između podele na klase i podele na polove.

9. Dakle, proces proizvodnje jeste jedinstvo procesa rada i odnosâ proizvodnje. Međutim, proces rada, uključivši tehnologiju i tehnički proces, ne igra dominantnu ulogu u tom jedinstvu: odnosi proizvodnje uvek dominiraju nad procesom rada i nad proizvodnim snagama, utiskujući u njih svoj pečat i oblik. Upravo ta dominacija odnosâ proizvodnje nad proizvodnim snagama daje njihovoj povezanosti oblik procesa proizvodnje i reprodukcije.

9.1. Konstitutivna uloga političkih i ideoloških odnosa u strukturalnom određenju društvenih klasa proizilazi upravo iz te dominantne uloge odnosâ proizvodnje nad proizvodnim snagama i nad procesom rada. Odnosi proizvodnje i odnosi koji ih čine (ekonomsko vlasništvo/državina) ispoljavaju se kroz vlast koja iz njih proističe, kroz klasnu vlast, konstitutivno vezanu za političke i ideološke odnose koji je osveštavaju i ozakonjuju. Ti odnosi nisu jednostavno nadzidani na odnose proizvodnje »koji su već tu«, nego su sami prisutni u konstituisanju odnosa proizvodnje (oni dobijaju specifičan oblik u svakom načinu proizvodnje). Proces proizvodnje i eksploatacije je u isto vreme proces reprodukcije odnosâ političke i ideološke dominacije/subordinacije.

9.2. To najzad znači da u položaju koji društvene klase zauzimaju u okviru odnosâ proizvodnje, društvena podela rada, onakva kakva se iskazuje kroz specifičnu prisutnost političkih i ideoloških odnosa u procesu proizvodnje, dominira nad tehničkom podelom rada; posledicu toga videćemo vrlo jasno upravo u pitanju »upravljanja i nadzora« nad procesom rada, ali takođe i u pitanju određenja klase pogonskih inženjera i tehničara. Ukažimo jednostavno na to da se odlučujuća uloga podele na »manuelni i intelektualni rad« u određenju društvenih klasa može shvatiti jedino ako se vodi računa o tim temeljnim marksističkim stavovima.

10. Sada je trenutak da se podsetimo na temeljnu razliku između načina proizvodnje i društvene formacije. Učiniću samo nekoliko opštih napomena, jer ta razlika ima teorijski značaj na koji ću se stalno vraćati u narednim ogledima.

10.1. Kada govorimo o načinu proizvodnje, što je apstraktno-formalan predmet, još se nalazimo na opštem i apstraktnom nivou, mada sâm pojam načina proizvodnje već obuhvata, kao takav, odnose proizvodnje, političke i ideološke odnose; na primer, robovlasnički, feudalni, kapitalistički, itd. načini proizvodnje. Međutim, ti načini proizvodnje postoje i reprodukuju se jedino u istorijski određenim istorijskim formacijama – u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, itd. – u ovom ili onom trenutku istorijskog toka. Te društvene formacije su uvek originalne, jer su stvarno-konkretni i posebni predmeti.

Doduše, društvena formacija sadržava više načina – ali i više oblika – proizvodnje, specifično međusobno povezanih. Na primer, evropska kapitalistička društva sa početka XIX veka bila su sastavljena od elemenata feudalnog načina proizvodnje, od oblika proste robne proizvodnje i manufakture – prelaznog oblika iz feudalizma u kapitalizam – od kapitalističkog načina proizvodnje u njegovim konkurentskim i monopolističkim oblicima. Međutim, te društvene formacije su bile kapitalističke, tj. u njima je dominirao kapitalistički način prizvodnje. U stvari, u svakoj društvenoj formaciji uočavamo dominaciju jednog načina proizvodnje, dominaciju koja izaziva složena dejstva disolucije-konzervacije na ostale načine i oblike proizvodnje; ta dominacija daje tim društvenim formacijama njihova obeležja (feudalne, kapitalističke, itd.). To važi za sve slučajeve, osim kada su u pitanju prelazna razdoblja u strogom smislu reči, razdoblja obeležena svojevrsnom »ravnotežom« raznih načina i oblika proizvodnje.

Vratimo se društvenim klasama. Ako se držimo samo načinâ proizvodnje, u svakom od njih nalazimo dve klase, prisutne već u ukupnosti njihovog ekonomskog, političkog i ideološkog određenja: to su eksploatatorska klasa, politički i ideološki vladajuća, i eksploatisana klasa, koja je politički i ideološki potčinjena: gospodari i robovi (robovlasnički način proizvodnje), vlastela i kmetovi (feudalni način proizvodnje), buržoazija i radnici (kapitalistički način proizvodnje).

Ali u konkretnom društvu – društvenoj formaciji – ima više od dve klase, zavisno od toga da li u njemu postoji više načina i oblika proizvodnje. U stvari, nema društvene formacije u kojoj postoje samo dve klase. Međutim, tačno je da dve temeljne klase svake društvene formacije – kroz ili preko glavne protivrečnosti – čine klase vladajućeg načina proizvodnje u toj formaciji: u kapitalističkim društvenim formacijama, to su buržoazija i radnička klasa.

10.2. Društvene formacije nisu, međutim, prosta konkretizacija ili univerzalizacija načinâ i oblikâ proizvodnje u njihovom »čistom« vidu: one nisu proizvod njihovog univerzalnog »taloženja«. Društvene formacije u kojima se vodi klasna borba jesu stvarna mesta postojanja i reprodukcije načinâ i oblikâ proizvodnje. Način proizvodnje se ne reprodukuje niti postoji kao takav, te ne može biti ni istorijski periodizovan kao takav. Klasna borba je motor istorije u društvenim formacijama: istorijski proces nalazi mesto svog postojanja u tim formacijama.

Iz svega toga proizilaze važne konsekvence kada je u pitanju analiza društvenih klasa: klase date društvene formacije, u svojoj konkretnoj borbi, ne bi se mogle »izvoditi« iz apstraktne analize postojećih načina i oblika proizvodnje; ovo zbog toga što one ne postoje kao takve u društvenoj formaciji. Klase su, u samom svom postojanju, s jedne strane izložene uticaju konkretne borbe koja se vodi u krilu društvene formacije: upravo u tome se ogleda fenomen polarizacije ostalih klasa i delova klasa oko dve temeljne klase, oko buržoazije i radničke klase u kapitalističkim društvima; to ima presudne i veoma složene posledice na ostale klase, ali i na dve temeljne klase. S druge strane, klase date društvene formacije postoje samo u odnosima te formacije prema drugim društvenim formacijama, dakle u klasnim odnosima te formacije prema klasnim odnosima drugih formacija. Time smo postavili problem imperijalizma i imperijalističkog lanca: imperijalizam kao proširena reprodukcija kapitalizma postoji u društvenim formacijama, a ne u kapitalističkom načinu proizvodnje kao takvom.

11. Marksistička teorija društvenih klasa povlači takođe razliku između delova i slojeva klase. Imajući u vidu razne klase, ona polazi od razlika u ekonomici i od veoma posebne uloge koju tu imaju politički i ideološki odnosi. Ta teorija takođe razlikuje društvene kategorije, koje su uglavnom određene svojim mestom u političkim i ideološkim odnosima: to je slučaj sa državnom birokratijom koju određuje njen odnos prema državnom aparatu, kao i sa intelektualcima koje definiše njihova uloga u razradi i stvaranju ideologije. Ovo razlikovanje (koje se može vršiti ako se stalno vodi računa o političkim i ideološkim odnosima) ima veliki značaj, jer ti delovi, slojevi i kategorije mogu često, zavisno od konkretnih okolnosti – zavisno od konkretnih okolnosti – igrati ulogu relativno autonomnih društvenih snaga.

Razume se, ovde nikako nije reč o »društvenim grupama« koje su izvan, pored ili iznad klasa. Ako govorimo o delovima, onda su u pitanju delovi klase: trgovačka buržoazija je, recimo, deo buržoazije; radnička aristokratija je, isto tako, sloj radničke klase. I društvene kategorije imaju klasnu pripadnost: njihovi agensi, opšte uzev, potiču iz raznih društvenih klasa.

Upravo u tome i jeste jedna od suštinskih razlika između marksističke teorije i raznih ideologija o društvenoj stratifikaciji, ideologija koje dominiraju u savremenoj sociologiji: društvene klase bi, prema tim ideologijama (svi savremeni sociolozi priznaju postojanje klasa) predstavljale jednu od parcijalnih i regionalnih klasifikacija opštije stratifikacije (ta klasifikacija bi se, naime, ticala jedino ekonomskog nivoa). Ovakva stratifikacija bi, u političkim i ideološkim odnosima, dovela do stvaranja paralelnih i spoljnih društvenih grupa (u odnosu na klase), do grupa koje bi se postavljale iznad klasa. Maks Veber (Max Weber) je već naznačio takav put, te sada možemo samo ukazati na razne struje političkih »elita«.

12. Povezanost strukturnog klasnog određenja i klasnih pozicija u okviru društvene formacije upućuje nas na posebne pojmove. Ovde je u pitanju ono što ću nazvati strateškim konceptima koji obuhvataju upravo fenomene polarizacije i saveza klasâ. U klasnoj vladavini, tu je, između ostalog, pitanje koncepta »bloka na vlasti«, koji označava specifičan savez vladajućih klasa i delova vladajućih klasa; kada se govori o potčinjenim klasama, tu je u pitanju »narod«, koji označava specifičan savez narodnih masa. Ti pojmovi nemaju isti status kao pojmovi o kojima je do sada bilo reči: klasa, deo ili sloj klase, mogu ili ne mogu – zavisno od društvenih formacija, njihovih stadija i faza, odnosno uslova u kojima postoje – da budu deo bloka na vlasti, odnosno mogu biti ili ne biti deo naroda. Ali to isto tako znači da te klase, delovi i slojevi klasa, kao učesnici savezâ, u tim slučajevima nikako ne gube klasno određenje kada se utapaju u neodređenu skupinu savezâ-fuzijâ. Uzmimo samo primer naroda: klase i delovi klase koji čine narod zadržavaju svoje klasno određenje. Kada nacionalna buržoazija čini deo naroda, ona ipak ostaje buržoazija (protivrečnost u krilu naroda). Te klase i delovi klase ne utapaju se u narod, kako bi se moglo zaključiti iz idealističke upotrebe izraza »narodne mase« ili čak izraza – »klasa onih koji se nalaze u najamnom odnosu«.

II

13. Sada možemo postaviti pitanje aparatâ, odnosno grana i aparata države, kao i pitanje njihovog odnosa prema društvenim klasama. Ovde ću naznačiti samo neke uloge koje, u postojanju i reprodukciji društvenih klasa, igraju aparati države.

13.1. Glavna uloga državnog aparata je održavanje jedinstva i kohezije društvene formacije (i to putem koncentrisanja i osvežavanja klasne vladavine), kao i reprodukovanje društvenih odnosa, tj. klasnih odnosa. U državnim aparatima se u vidu materijalne prakse materijalizuju i otelovljuju politički i ideološki odnosi. Ti aparati, s jedne strane, obuhvataju prinudni državni aparat u strogom smislu reči, kao i njegove grane: armiju, policiju, zatvore, sudstvo i administraciju; s druge strane, u njih ulaze ideološki aparati države: školski aparat, verski aparat (crkve), aparat informacija (radio, televizija, štampa), aparat kulture (kinematografija, pozorišta, izdavačka delatnost), sindikalni aparat klasne saradnje sa buržoaskim i sitnoburžoaskim partijama, itd. Najzad, taj aparat u izvesnom smislu obuhvata i porodicu, posebno kada se ima na umu kapitalistički način proizvodnje. Ali pored državnog aparata postoji i ekonomski aparat u još strožem smislu reči – to su »preduzeća« ili »fabrike« koji, kao centri prisvajanja prirode, materijalizuju i otelovljuju ekonomske odnose u njihovoj povezanosti sa političko-ideološkim odnosima.

13.2. Analizu društvenih klasa možemo vršiti jedino u njihovom odnosu prema tim aparatima, tj. državnim aparatima. Ovo zbog toga što jedino klasno određenje ukazuje na političke i ideološke odnose koji, opet, postoje jedino materijalizovani u tim aparatima. Društvene klase i njihova reprodukcija postoje jedino kroz odnos društvene klase/državni i ekonomski aparati: ti aparati se ne »nadziđuju« jednostavno na klasnu borbu kao nekakvi dodaci, već u njoj zadržavaju konstitutivnu ulogu. Otuda će konkretno istraživanje tih aparata biti prisutno kad god budemo pristupali analizi političko-ideoloških odnosa, počev od podele na manuelni i intelektualni rad, pa do birokratizacije određenih procesa rada i do despotizma u fabrici.

13.3. Iz svega ovoga proizilazi da klasna borba igra prvorazrednu i osnovnu ulogu u složenom odnosu klasna borba/državni aparati. Ta napomena je od presudnog značaja ako se imaju u vidu sadašnje manjkavosti brojnih analiza ovih pitanja. Aparati su uvek materijalizacija i sažimanje klasnih odnosa; oni ih na neki način »predodređuju«, razume se, imajući u vidu da to nije odnos hronološke uzročnosti (kokoška i jaje). U stvari, prema jednoj konstanti buržoaske ideologije »društvenih nauka« (tu ideologiju bismo mogli nazvati »institucionalističko-funkcionalističkom strujom«), aparati institucije određuju društvene grupe (klase), a klasni odnosi proizilaze iz položaja koje agensi zauzimaju u institucionalnim odnosima. Ta struja na specifičan način svedoči o spoju idealizam-empirizam na koji se nadovezuje spoj humanizam-ekonomizam, što je svojstveno buržoaskoj ideologiji. To je upravo bio slučaj već kod M. Vebera: odnosi »vlasti« stvaraju klasne odnose; odnosi »vlasti« postoje i stvaraju se u odnosima unutar institucija-asocijacija »autoritarnog« tipa (Herrschaftverbände). Ova ideološka linija (ako se malo više začeprka, uvek ćemo otkriti prisustvo Hegela) ima značajne reperkusije, koje se protežu i na najkonkretnija pitanja; ta linija je prisutna u akademskoj sociologiji u vidu sada vladajuće »teorije organizacija«; linija o kojoj je reč, ne odnosi se samo na državne aparate, već i na sam ekonomski aparat (pitanje »preduzeća«).

13.4. Tako se mogu odrediti odnos i razlika između državne vlasti i državnih aparatâ. Državni aparati nemaju prave »vlasti«, već materijalizuju i koncentrišu klasne odnose, odnose koje upravo obuhvata pojam »vlasti«. Država nije »entitet« koji je po svojoj biti strogo instrumentalan, već je i sama odnos, tačnije rečeno – kondenzacija klasnog odnosa. To znači da:

a) razne funkcije (ekonomske, političke, ideološke) državnih aparata u reprodukciji društvenih odnosa nisu »neutralne« funkcije i funkcije po sebi, koje postoje najpre kao takve da bi ih vladajuće klase zatim jednostavno »skrenule« ili »skrenule sa pravog puta«; te funkcije zavise od državne vlasti utisnute u samu strukturu tih aparata, tj. od klasa i delova klase, koji zauzimaju teren političke dominacije;

b) i sama ta politička dominacija je solidarna sa postojanjem i funkcionisanjem državnih aparata.

13.5. Iz toga proizilazi da se radikalni preobražaj društvenih odnosa ne može ograničiti na promenu državne vlasti, već mora »revolucionisati« sam državni aparat. Radnička klasa se i procesu socijalističke revolucije ne može zadovoljiti zauzimanjem mesta buržoazije na nivou državne vlasti, već mora i radikalno preobraziti (»slomiti«) buržoaski državni aparat i zameniti ga proleterskim aparatom.

13.6. Ali i ovde državna vlast, neposredno povezana sa klasnom borbom, određuje ulogu i funkcionisanje državnog aparata.

a) Sa stanovišta revolucionisanja državnog aparata, to se pokazuje kroz činjenicu da radnička klasa i narodne mase mogu »slomiti« državne aparate jedino osvajanjem državne vlasti;

b) to se takođe pokazuje kroz ukupnost konkretnog funkcionisanja državnih aparatâ u svakoj društvenoj formaciji. Ako državne aparate ne svedemo na državnu vlast, ipak ostaje činjenica da, u krajnjoj analizi, upravo konfiguracija terena klasne dominacije, tj. konfiguracija državne vlasti (blok na vlasti, vladajuća hegemonska klasa ili deo klase, ali i klasni savezi i klasne podrške) određuje kako ulogu ovog ili onog državnog aparata ili grane aparata u reprodukciji društvenih odnosa, tako i povezanost ekonomskih, političkih i ideoloških funkcija u svakom državnom aparatu ili njegovoj grani, kao i konkretno uređenje raznih državnih aparata i njihovih grana. Drugim rečima, uloga ovog ili onog državnog aparata ili njegove grane (škola, armija, partije itd), u koheziji društvene formacije, i predstavljanju klasnih interesa i reprodukciji društvenih odnosa – ne zavise od njihove unutrašnje prirode, već od državne vlasti.

13.7. Još opštije uzev, svaka analiza društvene formacije mora istovremeno neposredno voditi računa o odnosima klasne borbe, o odnosima vlasti i o državnim aparatima koji materijalizuju, koncentrišu i održavaju te odnose. Ali kada je u pitanju odnos klasna borba/aparati, onda klasnoj borbi pripada osnovna uloga. Oblici i »institucionalne« modifikacije ne dovode do »društvenih pokreta« (kako bi to želela sadašnja ideologija »blokiranog društva«): u stvari, klasna borba određuje oblike i modifikacije državnih aparata.

14. Ove poslednje primedbe postaju još jasnije ako stvari posmatramo sa stanovišta proširene reprodukcije društvenih klasa. U stvari, društvene klase postoje jedino u klasnoj borbi, u istorijskoj i dinamičkoj dimenziji. Konstituisanje, odnosno razgraničavanje klasa, delova klasa, slojeva, kategorija – moguće je jedino ako se uzme u obzir istorijska perspektiva klasne borbe: a to u prvi plan postavlja pitanje njihove reprodukcije.

14.1. U društvenim formacijama postoji samo onaj način proizvodnje koji se u njima reprodukuje. Reprodukcija je, u krajnjoj liniji, proširena reprodukcija društvenih odnosa tih formacija: klasna borba je motor istorije. I Marks je, uostalom, rekao da kapitalizam, u krajnjoj liniji, ne proizvodi ništa drugo do buržoaziju i proletarijat: kapitalizam proizvodi svoju sopstvenu reprodukciju.

14.2. Dakle, proces reprodukcije se ne događa kako bi se moglo zaključiti iz površnog čitanja drugog toma Kapitala, jedino u »ekonomskoj oblasti«, niti se sastoji iz samoregulišućeg automatizma akumulacije društvenog kapitala. Shvaćena upravo kao proširena reprodukcija društvenih klasa, reprodukcija označava, u jednom te istom kretanju, reprodukciju političkih i ideoloških odnosa klasnog određenja.

14.3. Otuda državni aparati, upravo ideološki aparati države, igraju odlučujuću ulogu u reprodukciji društvenih klasa: marksističke analize su u poslednje vreme usmerene na ulogu ideoloških aparata. Nemam nameru da ovde izlažem celinu ovog pitanja na koje ću se vratiti u narednim ogledima. Ako kao poseban primer uzimam ulogu školskog aparata, činim to u prvom redu stoga što pokušavam objasniti neke prethodne probleme. Te napomene će omogućiti da ilustrujem pojedine stavove koje sam prethodno izneo, kao i da iznesem dodatne markacije koje se tiču uloge aparatâ u reprodukciji društvenih odnosa.

III

15. Državni aparati, u okviru kojih škola predstavlja ideološki aparat, ne dovode do podele na klase, već doprinose toj podeli i time njenoj proširenoj reprodukciji. Treba li istaći sve implikacije ovog stava? Ne samo što odnosi proizvodnje određuju aparate, već se ti aparati ne nalaze ni u prvim redovima klasne borbe: klasna borba – na svim nivoima – upravlja aparatima.

U stvari, najveći značaj valja pridavati upravo ulozi ideološkog aparata u reprodukciji društvenih odnosa, uključujući u njih i odnose proizvodnje. Ovo zbog toga što ta reprodukcija dominira celom reprodukcijom, upravo reprodukcijom radne snage i sredstava rada. Neosporna je činjenica da odnosi proizvodnje, u njihovoj konstitutivnoj vezi sa odnosima političke i ideološke dominacije/subordinacije, dominiraju nad procesom rada u okviru procesa proizvodnje.

15.1. Takva proširena reprodukcija društvenih klasa (društvenih odnosa) obuhvata dva aspekta koji postoje u svom jedinstvu:

– Proširenu reprodukciju položajâ koje zauzimaju njihovi agensi. Videli smo da ti položaji obeležavaju strukturalno klasno određenje, tj. način postojanja određenja putem strukture – odnosi proizvodnje, politička i ideološka dominacija/subordinacija – u klasnoj praksi.

– Reprodukciju-distribuciju samih agenasa na položaje koje oni zauzimaju.

15.2. Ovaj drugi aspekt reprodukcije postavlja pitanje: ko, kako i u kom trenutku zauzima ovo ili ono mesto, jeste ili postaje buržuj, proleter, sitan buržuj, siromašan seljak itd. Taj aspekt je podređen prvom aspektu, tj. reprodukciji samih mesta koja zauzimaju društvene klase. On je, na primer, podređen činjenici da kapitalizam, u svojoj proširenoj reprodukciji, reprodukuje buržoaziju, proletarijat, a u sadašnjoj fazi monopolističkog kapitalizma i sitnu buržoaziju u novom vidu itd. Šta više, kapitalizam ispoljava tendenciju eliminisanja nekih klasa ili delova klasa; on to čini u okviru onih društvenih formacija u kojima dolazi do njegove proširene reprodukcije. Eliminišu se, recimo, seljaci-sitni posednici, tradicionalna sitna buržoazija itd. Drugim rečima, ako je istina da sami agensi moraju biti reprodukovani – »kvalifikovani-podjarmljeni« – da bi zauzeli određena mesta, isto toliko je istina da ta distribucija agensa ne samo što ne zavisi od njihovih težnji i izbora, već je, štaviše, regulisana samom reprodukcijom tih mesta. To, uostalom, potkrepljuje činjenica da glavni aspekt klasnog određenja predstavlja upravo mesto koje zauzimaju klase, a ne agensi koji ta mesta zauzimaju.

Kada su u pitanju ova dva aspekta reprodukcije zapaža se razlika u ulogama državnih aparata, uključivši i školu kao ideološki aparat.

15.3. Razume se, pošto strukturalno klasno određenje nije ograničeno samo na mestu procesa proizvodnje – na ekonomski položaj klasa po sebi – već se proširuje na sve stepene društvene podele rada, državni aparati deluju kao otelovljenje i materijalizacija ideoloških i političkih odnosa u klasnom određenju. Ti aparati, upravo ideološki aparat države, deluju stoga – svojom ulogom u reprodukciji političkih i ideoloških odnosa – u reprodukciji mestâ kojima se definišu društvene klase.

Ako ne želimo da nas zahvati idealistička i »institucionalistička« vizija društvenih odnosa, vizija koja društvene klase i klasnu borbu prikazuje kao proizvode tih aparata, valja shvatiti da taj aspekt reprodukcije prevazilazi okvire aparatâ, da im potpuno izmiče, određujući na taj način i njihove granice. U stvari, može se govoriti o prvobitnoj reprodukciji, – o temeljnoj reprodukciji – društvenih klasa u klasnoj borbi i kroz nju. U klasnoj borbi dolazi do proširene reprodukcije baze, koja uključuje odnose proizvodnje; ova reprodukcija stoji iznad delovanja i uloge aparata. Namerno ćemo uzeti šematski primer: pružajući obrazovanje proleterima i novim sitnim buržujima, škola ne određuje postojanje i reprodukciju radničke klase i nove sitne buržoazije (širenje, smanjivanje, određene oblike kategorizacije itd.). U stvari, proces je obrnut – škola je rezultat procesa proizvodnje u njegovoj povezanosti sa političkim i ideološkim odnosima, kao i rezultat ekonomske, političke i ideološke klasne borbe. Time se objašnjava činjenica da ne može doći do reprodukcije posredstvom aparatâ bez borbi, protivrečnosti i stalnih trvenjâ. Najzad, na taj se način može shvatiti i druga strana tog pitanja: kao što proširena reprodukcija društvenih odnosa zavisi od klasne borbe, tako od te borbe zavisi i njihovo revolucionisanje.

15.4. Dakle, ta temeljna reprodukcija društvenih klasa ne odnosi se samo na mesta koje one zauzimaju u odnosima proizvodnje. Nije reč o »ekonomskoj samoreprodukciji« klasâ, nasuprot ideološkoj i političkoj reprodukciji koja se izvodi jedino posredstvom državnih aparata. U pitanju je upravo prvobitna reprodukcija koja se na svim stupnjevima društvene podele rada javljau klasnoj borbi i kroz klasnu borbu. Kao i strukturalno klasno određenje, reprodukcija društvenih klasa jednako se tiče političkih i ideoloških odnosa društvene podele rada, koji, u njihovim relacijama prema odnosima proizvodnje, dobijaju odsudnu ulogu. Ovo zbog toga što se i sama društvena podela rada ne tiče jedino političkih i ideoloških odnosa, već isto tako i odnosa proizvodnje u okviru kojih društvena podela dominira nad »tehničkom podelom« rada: to je posledica činjenice da u okviru procesa proizvodnje postoji dominacija odnosa proizvodnje nad procesom rada.

Reći da prvobitna reprodukcija društvenih klasa zavisi od klasne borbe, znači isto što i reći da njeni konkretni oblici zavise od istorije društvene formacije. Ovakva ili onakva reprodukcija buržoazije i radničke klase, klasâ seljaštva, stare i nove sitne buržoazije, zavise od klasne borbe u toj društvenoj formaciji: uzmimo primer Francuske gde, u kapitalizmu, postoji specifičan oblik i ritam reprodukcije tradicionalne sitne buržoazije i sitnoposedničkog seljaštva, što je u vezi sa specifičnim oblicima njihovog davnašnjeg saveza sa buržoazijom. Uloga državnih aparata u toj reprodukciji može se sagledati samo u vezi sa klasnom borbom: posebna uloga škole u Francuskoj može se sagledati uz njenog odnosa prema savezu buržoazija-sitna buržoazija, prema savezu koji već odavno karakteriše francusku društvenu formaciju.

16. Time isto tako želimo reći da se proširena reprodukcija mestâ društvenih klasa ne svodi samo na ideološke aparate države, mada, u ideološko-političkom domenu, »ukazuje« na njih.

16.1. Napomenimo već sada slučaj podele na manuelni i intelektualni rad. Ta podela, primerena određenju mestâ u društvenoj podeli rada, nikako se ne ograničava samo na ekonomsku oblast u kojoj – ovo uzgred napominjemo – ona ne igra odgovarajuću, organski svojstvenu podelu u klasnoj podeli: proizvodni radnik, onaj koji proizvodi višak vrednosti, nikako se ne svodi samo na fizičkog radnika. Podela na manuelni i intelektualni rad može se shvatiti jedino ako se proširi na političke i na ideološke odnose: a) na odnose kakvi postoje u društvenoj podeli rada unutar samog procesa proizvodnje, što već ukazuje na sam ekonomski aparat, na »preduzeće«: vlast i rukovođenje radom, povezani sa intelektualnim radom i tajnom znanja; i b) na odnose kakvi postoje u ukupnoj društvenoj podeli rada: na političke i ideološke odnose koji utiču na određena mestâ društvenih klasa. Ali jasno je da tu podelu ne stvaraju škola ili drugi ideološki aparati, kao što je jasno da oni nisu ni glavni i prvobitni činioci reprodukcije te podele, mada utiču na nju pojavljujući se, u svom kapitalističkom obliku, kao rezultat te podele i njene reprodukcije u klasnoj borbi i kroz klasnu borbu. Drugim rečima, ako škola unutar sebe reprodukuje podelu na manuelni i intelektualni rad, onda je to zato što je ta škola, usled svoje kapitalističke prirode, već globalno situirana u odnosu na podelu rada – manuelni/intelektualni rad – koja prevazilazi školu i određuje joj ulogu: njeno odvajanje od proizvodnje, što je povezano i sa odvajanjem i izvlašćenjem neposrednog proizvođača od sredstava za proizvodnju; škola biva reprodukovana kao aparat u funkciji pomenute podele rada.

16.2. Ali to znači još i ovo: kada se govori i ideološkim aparatima, valja shvatiti da ti aparati, isto onako kao što ne stvaraju ideologiju, ne predstavljaju ni glavne niti prvobitne činioce reprodukcije odnosâ ideološke dominacije/subordinacije. Ideološki aparati samo razrađuju i usađuju (materijalizuju) vladajuću ideologiju: nasuprot shvatanju M. Vebera, crkva ne stvara niti ovekovečuje religiju, već religija stvara i ovekovečuje crkvu. Kada su u pitanju kapitalistički ideološki odnosi, Marksove analize koje se tiču fetiškog karaktera robe, što je povezano sa procesom oplođavanja kapitala, sadrže sjajne primere reprodukcije vladajuće ideologije koja se širi izvan aparata: Marks je upravo to uočavao kada je često govorio o »vezi« koja podrazumeva i razlikovanje između »institucija« i »oblika društvene svesti«. Ukratko, uloga ideologije/politike u proširenoj reprodukciji mestâ društvenih klasa podudara se ovde sa borbom društvenih klasa, borbom koja upravlja aparatima. Upravo tu se – kada je u pitanju radnička klasa – situira klasni instinkt o kome je prethodno bilo reči: kao što ideološki državni aparati ne stvaraju vladajuću ideologiju, tako ni revolucionarni aparat – partija – ne stvaraju proletersku ideologiju: oni je razrađuju i sistematizuju, dovodeći do revolucionarne teorije.

16.3. Reprodukcija mestâ u odnosima ideološke i političke dominacije upućuje ne samo na ideološke državne aparate, već i na sam ekonomski aparat. »Preduzeće« kao proizvodna jedinicau svom kapitalističkom obliku, takođe predstavlja određen aparat, i to tako što ono, kroz društvenu podelu rada u svom okviru – kroz despotsku organizaciju rada – samo reprodukuje političke i ideološke odnose koji se tiču mestâ društvenih klasâ. Drugim rčima, reprodukcija ideoloških odnosa koji imaju izuzetno značajnu ulogu, nije stvar samo ideoloških aparata. Dakle, nije tačno da se sve ono što se odigrava u »proizvodnji« tiče samo »ekonomike«, odnosno nije tačno da ideološki aparati drže monopol reprodukcije odnosâ ideološke dominacije.

16.4. Najzad, ta reprodukcija mestâ društvenih klasa upućuje ne samo na ideološke aparate države i na ekonomski aparat, već i na grane represivnog državnog aparata, uzete u strogom smislu reči. Time se ne misli pre svega na njihovu ulogu neposredne prinude, shvaćene doslovno kao organizovane fizičke sile. Ta prinuda koja je, razume se, apsolutno neophodna u odnosima klasne eksploatacije i dominacije, u kapitalizmu se, uopšte uzev, ne ispoljava neposredno kao takva u odnosima proizvodnje; ta prinuda deluje kao oblik održavanja »uslova« eksploatacije (armija nije neposredno prisutna u fabrikama). Upravo u tome i jeste razlika između kapitalističkog načina proizvodnje i »pretkapitalističkih« načina proizvodnje: u ovom potonjem, – kao što je to lepo objasnio Marks – pošto neposredni proizvođač nije bio sasvim odvojen od sredstava za proizvodnju (držao ih je u svom posedu), bila je potrebna neposredna intervencija »vanekonomske« sile da bi on proizvodio višak rada u korist vlasnika (na primer, feudalca). Ako grane prinudnog aparata kapitalističke države intervenišu u reprodukciji mestâ društvenih klasa, onda je to zbog toga što se one, iako je prinuda njihova glavna uloga (po tom se razlikuju od ideoloških aparata), ne ograničavaju samo na nju: te grane imaju i ideološku ulogu, mada je ona drugorazredna, isto onako kao što ideološki aparati imaju prinudnu ulogu, doduše drugorazrednu. Tako armija, sudstvo i zatvori (buržoaska »pravda«) itd., zahvaljujući svojoj ulozi u materijalizaciji i reprodukciji ideoloških odnosa (buržoaske ideologije), igraju istaknutu ulogu u reprodukciji mestâ društvenih klasa.

17. Pređimo sada na drugi aspekt reprodukcije, na reprodukciju agensâ. Ta reprodukcija (kao momente istog procesa) obuhvata kvalifikovanje-podjarmljivanje agensâ, koje im omogućuje da zauzmu određena mesta, kao i njihovo raspoređivanje na ta mesta.

Bezvrednost buržoaske problematike socijalne pokretljivosti (o čemu će opširno biti govora u narednim ogledima) možemo shvatiti samo ako povezanost ta dva aspekta reprodukcije sagledamo u svetlosti dominacije reprodukcije mestâ društvenih klasa. Naime, ta problematika socijalne pokretljivosti »grupa« i »individua« pretpostavlja:

a) da glavno pitanje, tj. glavni uzrok »društvene stratifikacije« predstavlja »cirkulacija-pokretljivost« individua između tih stratâ. Međutim, očigledno je da se, čak i u uslovima apsurdne pretpostavke da će još koliko sutra, odnosno iz jedne u drugu generaciju, svi buržuji zauzeti mesto radnika (i obrnuto) – ništa bitno neće promeniti u kapitalizmu, jer će uvek postojati mestâ buržoazije i proletarijata, što predstavlja glavni aspekt reprodukcije kapitalističkih odnosa;

b) da je »socijalna nepokretljivost« na koju se žalimo, jednostavno posledica poznatih socijalnih nejednakosti »individua« i »sredinâ«, koje se, kao i svaka druga nejednakost, mogu smanjiti u »kapitalističkom društvu jednakosti šansi«.

17.1. Ideološki aparati države, posebno školski aparat, igraju odlučujuću, izuzetnu ulogu u reprodukciji agensâ, u njihovom kvalifikovanju-podjarmljivanju i u njihovoj distribuciji.

Ovde je potrebno učiniti neke napomene:

17.2. Reprodukcija agensâ, upravo poznato »kvalifikovanje-podjarmljivanje« agensa same proizvodnje, ne tiče se obične »tehničke podele« rada – tehničkog obrazovanja – već predstavlja stvarno kvalifikovanje-podjarmljivanje koje se proširuje na političke i ideološke odnose: ta proširena reprodukcija agensâ dobija ovde vid reprodukcije društvenih odnosa, što ostavlja svoj pečat na reprodukciju radne snage.

Ali ako to znači da u tom pogledu škola ima posebnu ulogu, ne treba izgubiti iz vida da se to kvalifikovanje-podjarmljivanje kao takvo odigrava i u okviru samog ekonomskog aparata – a ne samo kao tehničko obrazovanje »u procesu rada« – tj. da preduzeće ne predstavlja samo prostu proizvodnu jedinicu. Znači da i preduzeće, prilikom rasporeda agensa u svom okviru, igra ulogu svojevrsnog aparata. Ta uloga ekonomskog aparata je čak dominantna kada su u pitanju radnici-imigranti, ali se ne tiče samo njih. Zaboraviti na tu ulogu ekonomskog aparata i predstavljati stvari kao da škola vrši potpuni raspored agensâ – pre ekonomskog aparata – značilo bi pasti u istu vrstu nazadnog i istovetnog objašnjenja koje smatra da se potpuni raspored tih agensâ vrši u porodici – pre škole. Kao što po svom poreklu ili nasleđu kapitalističke klase nisu kaste, tako isto one nisu ni školske kaste. Najzad, kao što to nazadnjačko objašnjenje ne važi za odnos porodica-škola, jer porodica nastavlja da deluje za vreme školovanja, ono isto tako ne važi ni za odnos škola-ekonomski aparat, pošto škola nastavlja da deluje i za vreme ekonomske aktivnosti agensâ: to se stidljivo naziva permanentnim obrazovanjem. Imajući u vidu ono što je upravo rečeno o prinudnom aparatu države, ukazujem najzad na ulogu koju igraju neke njegove grane u reprodukciji agensâ: to je upravo slučaj sa armijom čija je uloga, posebno u raspoređivanju agensâ, veoma dugo bila znčajna u Francuskoj.

17.3. Ali valja ići još dalje da bi se otklonili nesporazumi koje izaziva »funkcionalističko-institucionalistička« tradicija. Naime, ona je još uvek govorila o ulozi »institucija« u obrazovanju-raspoređivanju »individua«, upotrebljavajući pri tome izraz »proces podruštvljavanja«. S jedne strane valja shvatiti da je taj aspekt reprodukcije nerazdvojno vezan za obrazovanje i da mu je podređen: ovo zbog toga što u meri u kojoj postoji proširena reprodukcija mestâ, postoji i ovakvo ili onakvo raspoređivanje agensâ na ta mesta. Međutim, ne treba, s druge strane, zaboraviti da odlučujuća uloga (kada je u pitanju raspoređivanje agensâ u okviru ukupne društvene formacije) pripada tržištu rada, kao izrazu proširene reprodukcije odnosâ proizvodnje: ovo čak i kada nije reč o zaista jedinstvenom tržištu rada, tj. ako tržište rada nastupa sa svojom tražnjom na terenu koji je već parcelisan, pored ostalog, i zbog samog delovanja ideoloških aparata države (upražnjeno mesto jednog priučenog radnika (4) neće zauzeti nezaposleni student). Ovo zbog toga što takođe pod vidom raspoređivanja postoji i jedna konstitutivna veza između distributivnih aparata i radnih odnosa; ta veza, između ostalog, ograničava delovanje ideoloških aparata u parcelizaciji tržišta rada. Naime, škola ne dovodi do toga da uglavnom seljaci zauzimaju dodatna mesta radnika. Ulogu škole u tom pogledu određuje masovno bežanje sa sela, tj. ukidanje radnih mesta u selima, što je prateća pojava proširene reprodukcije radničke klase.

17.4. Najzad, upravo zbog toga što je ovaj vid reprodukcije podređen obrazovanju i zato što je reč o proširenoj reprodukciji, treba dobro sagledati neposredne posledice delovanja samih mestâ na agense, što nije ništa drugo do otkrivanje primata klasne borbe nad aparatima. Tačnije rečeno, ne radi se o agensima koji su urođeno (pored ili vanškolski) »slobodni« i »pokretni«, koji »kruže« između tih mestâ shodno uputstvima ideoloških aparata i shodno onome što im je utuvila ideologija, tj. shodno stečenom obrazovanju. Tačno je da klase kapitalističkog način proizvodnje i kapitalističke društvene formacije nisu kaste, da agensi nisu vezani svojim poreklom za određena mesta, odnosno da je veoma važna uloga škola i drugih aparata u raspoređivanju agensâ na ta mesta. Ali isto toliko je tačno da se te posledice raspoređivanja ogledaju u činjenici da posredstvom ideoloških aparata buržuji ostaju – a njihova deca postaju – masovno buržuji, dok proleteri ostaju – a njihova deca postaju – masovno proleteri. To pokazuje da škola nije ni glavni ni isključivi činilac tog vida raspoređivanja, već da je ono rezultat delovanjâ mestâ što ih zauzimaju agensi, delovanjâ koja su šira od škole, pa i same porodice. U ovom slučaju, dakle, nije u pitanju – kao što nas neke sadašnje rasprave nastoje ubediti – alternativa porodica-škola u uzročnom nizu: ne radi se ni o »paru« porodica-škola, koji bi bio osnovni začetnik delovanja raspoređivanja. Reč je upravo o nizu vezâ između aparatâ, o nizu koji svoje korene vuče iz klasne borbe. Drugim rečima, radi se o prethodnom raspoređivanju agensâ povezanom sa prethodnom reprodukcijom mestâ društvenih klasâ. Upravo ta reprodukcija dodeljuje ovom ili onom aparatu, ovom ili onom nizu aparata, odgovarajuću ulogu u raspoređivanju agensâ, a sve to u skladu sa etapama i fazama društvene formacije.

Fusnote:

(*) Knjiga Klase u savremenom kapitalizmu, Nolit, Beograd, 1978 (prevod Zorana Jovanovića sa francuskog originala iz 1974). Ovde prenosimo samo uvodno poglavlje (str. 11-37).

(1) Ovde razvijam i pojašnjavam analize iz mog dela Pouvoir politique et classes sociales. Naime, u njih unosim ispravke koje su započete u mom delu Fascisme et Dictature. Međutim, istovremeno zadržavam njihove teorijske okvire i bitne stavove. U stvari, iako su neki naši tekstovi bili shvatani i široko prihvatani kao tekstovi koji su proizašli iz identične »problematike«, među pojedinim tekstovima su od samog početka postojale bitne razlike. Tako su u domenu istorijskog materijalizma već postojale bitne razlike između Pouvoir politique i Balibarovog ekonomističkog i strukturalističkog teksta Les concepts fondamentaux du matérialisme historique u delu Lire le Capital, 1966. (prevedeno kod nas pod naslovom Kako čitati Kapital, izd. Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine, Zagreb, 1975). Iste razlike su postojale između Balibara i Bettelheima (ovo govorim samo u svoje ime). Razlike su sada još jasnije, budući da je Balibar izvršio sopstvenu kritiku, doduše samo u odnosu na neke stavove (Sur la dialectique historique, u časopisu La Pensée, avgust 1973). Ko pročita taj njegov napis, lako će shvatiti da se veliki broj stavova na koje se odnosi ta Balibarova samokritika (pitanje klasne borbe, shvatanje načina proizvodnje, njihovog odnosa prema društvenoj formaciji, poimanje datih okolnosti, pitanje instanci itd.) tiče upravo onih pitanja oko kojih su već postojale razlike u našim tekstovima. To znači da, bar kada sam ja u pitanju, ostajem pri bitnim analizama iz mojih prethodnih radova, ali unosim u njih izvesne ispravke.

(2) Autor u celom svom delu upotrebljava izraz konjunktura (conjuncture), koji kod nas pretežno ima ekonomsko značenje (stanje na tržištu s obzirom na odnos ponude i tražnje). Međutim, konjunktura u prenosnom smislu označava povoljan sticaj okolnosti, pogodnu priliku, odnosno date okolnosti. Stoga smo u prevodu zadržali upravo te izraze kako bismo izbegli eventualne nesporazume oko značenja reči konjunktura. (Prim. prev.)

(3) Enclosures (ograđivanje). U poglavlju o prvobitnoj akumulaciji (Kapital, I) Marks govori o tome da je poseban oblik pljačke narodne zemlje predstavljalo ograđivanje opštinske zemlje. Početkom XVIII veka engleski zemljoposednici su na taj način »sami sebi poklanjali narodnu zemlju u privatnu svojinu, dekretima narodne eksproprijacije«. Ta pljačka je svoj parlamentarni oblik dobila u Bills for Enclosures of Commons (Zakoni o ograđivanju opštinske zemlje). – Prim. prev.

(4) Kategorizacija radnika u Francuskoj, razume se, nije ista kao kod nas. Stoga smo prilikom prevođenja vodili računa o potrebi da našem čitaocu pružimo što pogodnije i vernije izraze, ali nismo uklanjali neizbežne specifičnosti po kojima se razlikuju društveno-politički i ekonomski sistemi naših zemalja. Kao što je poznato, kod nas se razvrstavanje radnika vrši uglavnom na sledeće kategorije: nekvalifikovani, polukvalifikovani i visokokvalifikovani. U Francuskoj, pak, kolektivni ugovori utvrđuju sledeće kategorije: prost nekvalifikovan radnik (manoeuvre-balai), nekvalifikovan radnik (manoeuvre spécialisé), priučen radnik (ouvrier spécialisé – OS1, OS2, OS3), kvalifikovan radnik (ouvrier qualifié; ouvrier professionele – P1, P2, P3) i visokokvalifikovan radnik (ouvrier hautement qualifié; ouvrier hautement professionele). U tekstu koji sledi [ogledi u knjizi Klase u savremenom kapitalizmu] koristili smo navedene izraze, pri čemu smo ouvrier spécialisé (OS) prevodili sa priučen radnik, jer se u tu kategoriju svrstavaju lica koja obavljaju rad za koji su se kvalifikovala kroz praktičnu obuku ili na osnovu usko stručnog-zanatskog znanja, ali ne poseduju odgovarajuće svedočanstvo o završenom stručnom osposobljavanju. Kao što će se videti, ta kategorija radnika postaje sve brojnija u sadašnjoj fazi monopolističkog kapitalizma. (Prim. prev.)

od → Marksizam

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Da su nase "pametne" komunjarske glave na celu sa Titom stavile u Ustav iz 1974 neku jednostavnu formulaciju kao na primer "republike kao konstitutivni delovi Federacije imaju pravo na otcepljenje" ili "Jugoslavija je jedna i nedeljiva i nijedan njen deo nema pravo na otcepljenje" rata sasvim je moguce ne bi ni bilo.

A oni kao da su se trudili da sve zamrse i iskomlikuju ne bi li se Jugosloveni jednog dana sto vise poklali.

U sovjetskom Ustavu stajalo je jasno i glasno da "republike imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja" i raspad drzave protekao je bez nekih velikih stresova.

Nasi komunisti su se kao i uvek trudili da budu originalni pa su na kraju u toj svojoj originalnosti i preterali...
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite".

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Ziveti u danasnjoj *rgionalizaciji*, narociti srbije, i pricati o ustavu 1974 je smesno batrganje u proslosti koja se pokazala tako kako se pokaala, ovakav ili onakav ustav, stitilabi, trebalo bi da stiti JNA, kako su delovi naroda prihvatili *zastitu*...videli smo. Drzavu, ekonomiju, trziste, respekt u evopi i svetu...smo izgubili. Delovi dijaspore, unutrasnji delovi su obavili posao zla. Te, sekrete, izlivene u *pacovske kanale*, podrzane od imperijalistickog-fasistickog faktora, nismo zaustavili, tamo neki Pavelic, u Srbiji, De Golov skolski drug Draza...itd, itd, Ruzveltov orden, a, bilo je i gvozdenih krstova, zapadna demokratija je osnazila posle 1945. godina, i podrzavala na ovamo. Smesno je teretiti *nase komuniste*...i u isto vreme glasati za naciste, evo vec 20. godina..*trazili ste gledajte*. Vodaj rajo opanke...!

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Hm, smesno je teretiti komuniste... Pa ko je to vladao skoro pola veka juznoslovenskim zemljama, nisu valjda cetnici i ustase?

Ko je to dozvolio da se republike preko Teritorijalne odbrane naoruzavaju?

Ko je to non-stop laprdao o "odumiranju drzave" (koja je kasnije zaista i odumrla)?

Ko je suverenitet sa Federacije prebacio na republike?

Ko je uveo pravo veta republika na sve vaznije odluke federalnih organa?

Ko je toliko zakomplikovao Ustav da se ni dan-danas ne moze sa sigurnoscu reci ko je imao pravo na "samoopredeljenje do otcepljenja"?

Ko je ukinuo funkciju Predsednika Republike i izmislio "kolektivnog sefa drzave" u ciju smo se efikasnost mogli uveriti pocetkom devedesetih?

Ko je pokrajinama dao status drzava?

Ko je jugoslovensku federaciju pretvorio u konfederaciju tj. "savez republika i pokrajina"?

Ko je izmislio "zatvaranje u republicke granice"?

Ko je zapoceo sa sranjima u SFRJ? Ili mozda neko misli da je raspad zemlje poceo sa prvim visepartijskim izborima?

I te kako treba teretiti komuniste. Oni su pripremili teren za sve ono sto je kasnije usledilo.
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite".

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

Znas li ti da su bili izbori...znas li ti da cak ni u partizanima nisu bili svi komunisti...znas li ti da nisu zaposljavani samo komunisti, znas li ti koliko je bilo komunista i onih *clanova*...a YU je imala 22.000.000 stanovnika, da li i dalje nevidis da su se *nekomunisticke* strukture montirale...bile su brojnije...*bez ideologije*, ponudile demokratiju, a uvele gangsteraj..?

http://www.pressonline.rs/thumbnail/Untitled-1.jpg?thumbId=406599&fileSize=2499&lastModified=1274439163000&contentType=image/jpeg

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Evo ovo si ti napisao na forumu "Slobodna Jugoslavija":

"U proleće 1973. na jednom od inače čestih tajnih sastanaka slovenačkih komunista France Popit, tada uz Kardelja najuticajniji slovenački političar je rekao i ovo:

„Na Četvrtom plenumu politički smo likvidirali Srbiju. Sada je moramo i ekonomski razbiti, jer sve dok ima stabilnu i jaku privredu predstavlja i stalnu hegemonističku pretnju. Najlakše se to može postići rušenjem kadrova – priseća se Miodrag Čeperković napominjući da je papir sa tekstom tog govora tog proleća kružio Beogradom i da ga je i on lično držao u rukama.
Ubrzo je, kaže, sačinjen i spisak od 42 direktora najvećih srpskih preduzeća, koje je trebalo smeniti. Za tri meseca svi su, izuzev dvojice, bili i smenjeni. Uz njih i oko 4.500 drugih rukovodilaca i stručnjaka iz privrede. Sve što je Popit nagovestio svojim govorom, ubrzo se i ostvarilo.*
(jedan od direktora bio je i Ceda Jelinic robne kuce Beograd)"

E sad, pogledaj dobro sta si napisao u prvoj recenici. "Na jednom od inace cestih tajnih sastanaka slovenackih komunista", stoji fino tvojom rukom napisano. Ne cetnika, ne ustasa, ne tajkuna vec - KOMUNISTA! I to nisam napisao ja nego ti.

I onda o cemu mi uopste i raspravljamo...
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite".

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

a, evo ti si prvi koji si ga kometarisao, ovaj sajt je takodje jedna od posledica, lepo pise..*SLOVENACKIH KOMUNISTA*..i na njega se nadovezuje..*STANE DOLANC u mladosi slicno ko papa*..* MILAN KUCAN*...vidimo, da to nisu bili komunisti nego *nacisticka iredenta* u odnosu na SFRJ i poznatu tezu *slaba Srbija jaka Jugoslavija*...danas, i dalje, pljuste kritike na Srbiju, kako je bezobrazna i nece u konfederaciju..xe, xe,.. *francuskog tipa*...da bude neki Zair a ne Kongo....itd, itd

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Bili su funkcioneri i clanovi stranke koja se zvala SAVEZ KOMUNISTA dakle KOMUNISTI a da li se radilo o slovenackim, hrvatskim, srpskim ili makedonskim komunistima uopste nije bitno, ono sto jeste bitno je da su polako ali sigurno pripremali teren za "vesele" devedesete...
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite".

milan · Nezamjenjiv clan Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd

da puko clanstvo definise komunistu...ili neku dugu partijnost, jer rad krasi delo, a ono je *slovenacko* u ideji i praksi...lazni komunisti, kao takvi su i *mozete poceti*, bila je dozvola Broza na paradama 1 maja....i *poceli su*..jednonacionalno i antikomunisticki, potvrdili moju tvrdnju...! itd, itd...naravno svi su EU slebdenici, i u Srbiji *partneru* Merkatora...u korist svoje stete !!
-------------------------------------------------------------------------------------------------

Ali, šta Rusija kaže o Srbiji? Nju, na žalost, svrstava u grupu sa zemljama-otpadnicima, što su posebno naglasili i komentatori „Njuzvika“. „Obezbediti ekonomske efekte, uključujući povlašćene uslove (režim najpovlašćenije nacije za robu, investicije, povlastice u transportu i drugo) iz dosledne podrške RF nizu država (konkretno Jermenije, Uzbekistana, Irana, Kube, Sirije, Srbije) u meri njihovog izlaska iz međunarodne izolacije“, piše u spoljnopolitičkom programu. A u posebnom delu o Srbiji, stoji šturo: „Aktivizirati saradnju sa Srbijom u naftno-gasnom sektoru, u prvom redu izgradnju magistralnog gasovoda Južni tok, kao i bilateralnih veza po liniji vojno-tehničke saradnje“.
Šta se iz ovog može saznati i zaključiti? Prvo, za razliku od zvaničnog Beograda, Rusija vidi Srbiju kao izolovanu zemlju, bezmalo u rangu Irana, Kube i Sirije i želi da pomogne u izlasku iz izolacije, nudeći investicije. Ali, ruski biznis dosta teško ulazi u Srbiju. Pun prepreka je i put do povoljnog kredita za srpsku infrastrukturu, ali nije isključeno da ćemo ga ipak dobiti. Drugo, Moskva želi vojno-tehničku saradnju, odnosno, po svemu sudeći, orijentaciju („aktiviziranje“) Beograda na nabavke ruskog naoružanja i vojne opreme. Ovo je pitanje strateškog usmerenja i još je teži ispit za zvanični Beograd, koji upravo ovih dana najavljuje otvaranje kancelarije pri NATO-u. U njemu je suštinski deo odgovora – zašto nije bilo „Marša na Drinu“ 9. maja na Crvenom trgu.

Anti-Jenki · Legenda Član od: 08 Jan 2009 Komentari: 264

Pa ako su ti slovenacki funkcioneri bili nacisti zasto ih Partija nije izbacila? I zasto onda nisi stavio "na tajnom sastanku slovenackih nacista" umesto "na tajnom sastanku slovenackih komunista"? Znaci i ti sam priznajes da se radilo o "komunistima" i zaista ne znam zasto se sada bunis? Ili nisi ni svestan onoga o cemu pises?

I kakva je to partija koja u svojim redovima drzi naciste? Jos ce po tebi ispasti da je SKJ bio neka nacisticka stranka...

Dakle je li se radilo o "tajnom sastanku komunista" (nacionalnost nije bitna, ovo je ipak YU forum) kao sto si i sam napisao ili o tajnom sastanku nacista, fasista, liberal-konzervativaca itd,itd,itd?
_________________
General De Gaulle: "Mozete biti sigurni da ce Amerikanci pociniti sve moguce gluposti koje mozete da zamislite, plus jos i neke koje ne mozete da zamislite".

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli

Domene | Spletno gostovanje | Reseller gostovanje | EMAIL gostovanje
SSL certifikati | Spletne aplikacije na klik | Brezplačna spletna stran (Website Builder) | WordPress gostovanje
Spletne strani, brezplačna izdelava in namestitev | Poceni letalske karte | Letalske karte | Poceni hoteli