 |
Klub SFRJ
Da se podsjetimo ili necem naucimo iz vremena SFRJ
|
| Vidi prethodnu temu :: Vidi sljedeću temu |
| Autor |
Poruka |
Anti-Jenki
Legenda
Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264
|
 Upisano: 06 Feb 2009 04:23 Naslov komentara: Rusija |
 |
|
Putinizam - ideja patriotske elite
Slobodan Antonic
četvrtak, 05. februar 2009.
(na marginama knjige Vinka Đurića, Putinizam: istorija, teorija, praksa, Beograd, IPS, 2008, str. 192)
Globalizacija stvara transnacionalnu elitu. Reč je o eliti koja nije lojalna zemlji u kojoj živi, već nadnacionalnim strukturama – ekonomskim, političkim, medijskim... Pripadnik te elite oseća se građaninom imaginarnog Londona, Njujorka, ili nekog drugog idealnog svetskog grada imućnih, obrazovanih i lepih. On ne želi da zna ni za kakvu odgovornost prema nacionalnoj ili lokalnoj zajednici. Jer, on je "individuum" – hedonistički i materijalistički egoista. Kada pripadnik takve elite dođe na čelo nacionalne države, svoju sopstvenu zemlju tretira kao koloniju. Njegov snobovski kosmopolitizam, lojalnost "svetskom gradu", zapravo je služenje surovoj hijerarhiji moći u kojoj on igra ulogu kapoa. I on uživa u toj ulozi, satirući okolne ljude, resurse i kulturu.
Nasuprot takvoj eliti, stoji patriotska elita. Nju čine ljudi odani svojoj zemlji. Oni ne misle da se smisao života iscrpljuje u nagomilavanju novca po cenu satiranja bližnjih. Oni ne žele da se uzdižu na račun svog naroda. Oni vide bezdušnost svetskih gospodara i od nje pokušavaju da sačuvaju i sebe i druge. Oni se trude da unaprede svoju zajednicu i taj trud se odmah vidi po njenom brzom ozdravljenju. Oni nisu sveci. Ali, onoliko koliko direktno ne rade protiv sopstvenog društva, ono doživljava procvat i za to im je zahvalno.
"Globalisti" su, tokom devedesetih, voleli da kažu da takva, posvećena elita ne postoji. Ona je samo "nacionalistička fantazija", govorili su, "treba da budemo realni" i "prilagodimo se svetskim trendovima". Ali, onda se pojavio Putin. Jednu zemlju, koja je bila na kolenima i koju su svetske hijene već krenule da rasparčavaju, on je vratio iz mrtvih. Pokazao je da postoji alternativa. Pokazao je da se može biti drugačiji i da se u tome može imati uspeha. Zato je postao simbol. I zato ga "svetske hijene" i njihovi lokalni satrapi tako žestoko mrze.
I zaista, kako nas podseća Vinko Đurić u ovoj zanimljivoj i inspirativnoj knjizi (39; 90), Rusija je, pod Jeljcinom i njegovom transnacionalnom elitom, doživela finansijski slom 1998. godine. Rusija je bila toliko satrvena, da je Medlin Olbrajt, iste godine, svečano objavila da "Rusija slabo i nestručno koristi svoje prirodne resurse" i pozvala "prijatelje Rusije" da povodom toga nešto preduzmu. To je bio uvod u najozbiljnija razmatranja kako da se Rusiji "pomogne", tako što će se rasparčati. Predložena je deoba na evropski, azijski i sibirski deo, pri čemu bi ovaj poslednji bio dat "na upravu SAD". Pol Kenedi je, kako navodi Đurić (94), bio nešto milostiviji i predložio da se svi Rusi jednostavno presele sa evropske strane Urala, na otprilike petinu današnje teriorije. Ostatak zemlje proglasio bi se "svetskom baštinom" i prepustio upravi UN. A kako su završavale takve uprave, najbolje znamo po slučaju Kosova.
Đurić piše da su tada patriotski Rusi shvatili da je đavo odneo šalu. Jedan deo elite je odlučio da nešto predizme. Njen operativni deo nalazio se u Federalnoj službi bezbednosti. Na njenom čelu bio je Putin. Vrh službe je, i u Jeljcinovo vreme, nastavio da neguje realizam i patriotizam, koje je u KGB svojevremeno uneo Andropov. Putin je, 1999, izvršio svojevrsni državni udar, piše Đurić. On je Jeljcinu predočio dokaze o kriminalnom bogađenju njegove porodice, tokom Čubajsove privatizacije. "Pritisnut dokazima o svojim nedelima i mogućnošću da završi pred sudom naroda", piše Đurić, "Jeljcin pred kraj 1999. pristaje da imenuje Putina za svog naslednika. Kao sastavmi deo pogodbe, Putin je obećao da će, po prijemu predsedničke funckije, potpisati ukaz po kome se Jeljcin i njegova porodica oslobađaju od progona sudskih i bilo kojih drugih organa vlasti" (123). Tako je započeo vaskrs Rusije.
I zaista, Rusija je tokom osam godina Putinovog predsednikovanja, doživela privredni procvat. Devizne rezerve povećane su sa 12 na 541 milijardi dolara (73; 167); Budžet je udesetostručen (167). BDP je uvećan 6,5 puta, stambena izgradnja dva, a poljoprivredna proizvodnja tri puta (166-7). Ustanovljen je i "stabilizacioni fond", namenjen "crnim danima", u kome se nalazi čak 162 milijarde dolara (167).
Rusija je preporođena i kao država. Odmetnute provincije vraćene su pod rusku vlast, osamostaljeni gubernatori uklonjeni, tajkuni umireni i upristojeni. Red i zakon ponovo su počeli da vladaju u ovoj velikoj zemlji, a čitavo društvo je povratilo samopoštovanje i samopouzdanje. Ali, u politici i istoriji, iza velikog uspeha uvek leži velika ideja. Zato se postavilo pitanje – da li je ono što su uradili Putin i njegova ruska elita puki pragmatizam? Ili iza toga ipak stoji neka velika ideja?
Načela putinizma
Iz Putinovih nastupa istraživači su lako rekonstruisali tu ideju. I Putinovi saradnici potrudili su se da uobliče strateške ciljeve i istorijsku viziju Putinove Rusije. Tako je nastao pojam putinizam. Njime se označava ideja-vodilja savremene ruske elite, na čijem čelu je Putin. Rekonstrukciju i objašnjenje te ideje sada je preuzeo i Vinko Đurić. I on, poput drugih istraživača, putinizam vidi kao spoj osam načela.
Prvo načelo putinizma jeste jaka centralna vlast (47; 49). Rusija je ogromna i prirodnim bogatstvima obdarena zemlja, sa ambicioznim neprijateljima. Jaka vlast je jamac jedinstva zemlje i njene odbrane. Jaka vlast je i jamac poretka, zakonitosti i društvene stabilnosti. Ona je najbolja zaštita kako od secesionističkih terorista, tako i od spoljnjeg neprijatelja. Ona je zaštita kako od korumpirane i samovoljne birokratije, tako i od ostrvljenih tajkuna (63).
Ali, jaka vlast ne znači autoritarizam. Jaka vlast je i te kako spojiva sa demokratijom. No, ta demokratija je od drugačije vrste u odnosu na "globalicističku demokratiju". Ovu osobenu rusku verziju demokratije putinovci nazivaju suverena demokratija ("suverennaя demokratiя"; 57). Svaki suverenitet automatski ne znači da se zemljom upravlja demokratski. Takođe, ni svaka demokratija ne znači da se zemljom upravlja u interesu njenog stanovništva. U "globalicističkoj demokratiji", tako, narod bira svoje predstavnike, ali oni zatim sprovode samo "uputstva" globalističkih struktura – evropskih komesara, MMF-a, Svetske banke itd. U takvoj, "globalicističkoj" demokratiji krajnji suveren nije narod, već globalističke strukture. U "suverenoj demokratiji", međutim, interes lokalnog stanovništva, tačnije. nacije i njene kulture, jeste vrhovni interes. Samo je nacija krajnji suveren. Putinizam je upravo ideja nacije kao "demokratskog suverena".
Za putinovce, više demokratije ne znači manje suverenosti – kao kod neoliberalnih izvoznika demokratije, koji funkcionišu po načelu: "mi vama našu demokratiju, vi nama vašu suverenost". Istinska demokratija zapravo je nemoguća bez elementarne suverenosti. A "suverena demokratija" samo je osvešćenje te jednostavne činjenice. Smena vlasti mora da zavisi samo od volje domaćeg stanovništva, nikako od bilo kog spoljnog činioca. U tom svetlu, NVO koje su finansirane spolja, nisu nikakav doprinos demokratiji. One su puki strani agenti, koji samo potkopavaju funkcionisanje demokratskih institicija.
Dve su realne pretpostavke suverene demokratije – sposobnost vojne samoodbrane i uspešna ekonomija. Vojna samostalnost je osnovni uslov održanja suverenosti. U današnjem svetu, nažalost, nema realnog suvereniteta bez nuklearnog suverniteta. Snaga obezbeđuje poštovanje. A nuklearna sila jeste glavna pretpostvka za uspešnu zaštitu od "svetskih hijena". Tek tako obezbeđena država može da razvija demokratiju i privredu. "Nenuklearna država, u prevodu na savremeni politički jezik suvereniteta, znači tablu sa oglasom: `Prodaje se – jeftino!`", kažu putinisti.
Druga pretpostavka suverene demokratije jeste jaka nacionalna ekonomija. Nema jake ekonomije ukoliko se zemlja prepusti na milost i nemilost žrecima neoliberalizma. Naprotiv, preduzimljiva i patriotska ekonomska elita i nezavisnost od MMF-a, Svetske banke i ostalih globalističkih lihvarskih ustanova, osnovna su pretpostavka zdrave nacionalne ekonomije. Zato je Rusija, 5. maja 2008, donela federalni zakon kojim se ograničava učešće stranog kapitala u 42 strateške grane (75). To je deo plana o većoj angažovanosti države u strateškim privrednim granama (76), kao i o državnoj kontroli privatnog kapitala, stranog i domaćeg (132). Ali, ta kontrola nije podržavljenje privrede, već samo uspostavljanje više reda, sigurnosti i zakonitosti u vitalnim sektorima privrede. Kao što kaže Medvedev: "Rusiji nije potrebna ni militarizacija ni podržavljenje ekonomije, već joj je bezuslovno potreban red. A taj red će osigurati upravo država".
Primer uvođenja reda bio je i obračun sa najvećim ruskim tajkunom, Mihailom Hodorovskim, 2003. godine. Pošto se, kao komsomolski funkcioner, obogatio malverzacijama, on je kupio jednu državnu naftnu komapniju (Jukom) po trideset puta nižoj ceni od realne! Zatim je širio svoju poslovnu imperiju, bezobzirno korumpirajući sve oko sebe. Ali, to što je postao najbogatiji Rus bilo mu je malo. Povezao se sa predstavnicima američkog kapitala, spremajući se da uz njihovu pomoć preuzme gotovo sva sibirska nalazišta nafte. Sa tim resursima, u sledećem koraku, Hodorovski je planirao da istakne predsedničku kandidaturu na izborima 2008, i tako dođe u priliku da zaposedne i samu rusku državu (138-9). Njegov plan je bio, kako je objasnio u jednom razgovoru sa američkom administracijom u Vašingotnu, u proleće 2003, da kao predsednik izvrši "potpuno nuklearno razoružanje Rusije". On je tada rekao da je, navodno, "doktrina nuklearnog razoružanja iscrpljena, a na njeno mesto treba da dođe ideologija `novčanog naoružanja`". Amerikanci su bili oduševljeni Hodorovskim, kao "novim Gorbačovim". Obećali su mu svu moguću novčanu, tehničku i logističku pomoć. Ubrzo zatim, međutim, Hodorovski je uhapšen i osuđen na devet godina zatvora, "zbog malverzacija i utaje poreza". Njegova kompanija Jukos prešla je u vlasništvo državnog Rosnjefta. Tako je uklonjena opasnost od još jedne, možda i konačne "liberalno-gorbačovljeveske reforme" Rusije. Jer, posle ove "reforme" koje zamislio Hodorovski, Rusija ne samo da više ne bi bila ista. Ona sigurno više ne bi ni postojala!
Peto načelo putinizma jeste napredak za sve, ne samo za više klase. Putinisti ističu da se uspeh jedne nacije ne meri veličinom bogatstva najimućnijih, već visinom standarda većine stanovništva. O tome ne moraju da vode računa privatni preduzetnici, ali o tome mora da misli država. Država mora da obezbedi da prirodno bogatstvo Rusije ne donosi korist samo uskom krugu ljudi, već svim Rusima. Zato je i uvedena strateška kontrola glavnih energetskih resursa, sa značajnim udelom državnog vlasništva. Zahvaljujući takvoj politici, kao i opštem poletu privrede, kao što piše Đurić, "za vreme Putinove vladavine prosečna plata zaposlenih u Rusiji porasla je za devet, a penzije za sedam puta" (166). Osim toga, država je povećala ulaganje i u društveni standard stanovništva, a naročito u obrazovanje i zdravstvo. Stoga nije ni čudo da se podrška Putinu i njegovom timu danas kreće oko 80 posto (47).
Putinu i njegovoj najbližoj okolini mediji iz SAD i EU štošta zameraju. Ali, nema prebacivanja da su putinovci korumpirani. To je posledica čvrstog, tradicionalnog morala kojeg neguju Putin i okolina. Taj moral je i osnovna pretpostavka patriotizma. Naime, putinizam podrazumeva negovanje nacionalnih moralnih vrednosti, koje kažu da je "duhovno iznad materijalnog, zajedničko iznad ličnog" (114). Putinisti odbijaju da prihvate rusku inferiornost prema "evropskim" i "američkim vrednostima". Oni samopouzdano veruju u rusku kulturu i ruski moral. Umesto neoliberalne amoralnosti, koja opravdava svaki egoizam i svaku neljudskost (samo ako su "utilitarni"), putinizam ističe tradicionalnu privrženost bližnjima, sprenost da se lični interesi podrede zajednici i tradicionalni ruski patriotizam. U negovanju te visoke nacionalne kulture, od posebnog je značaja uloga Crkve. Putin kaže: "Vera mi daje moral i preko potreban unutrašnji mir. Ja se lično ponosim što pripadam Ruskoj pravoslavnoj crkvi. To me obogaćuje i stvara vezu s mojim narodom i njegovom kulturom" (intervju za Figaro, 26. oktobar 2000; 133). Vernost tradiciji i moralu za putiniste je osnov posvećenosti zajednici. Kao što kaže Putin "svako doba ima svoje vojnike od kojih sve zavisi. Oni koji nikada ne izdaju i ne prodaju svoju dušu istinski su ruski vojnici" (155).
Sedmo načelo putinizma je kvalitetno patriotsko obrazovanje. “Obrazovanje je stvaranje nacije", upozorava jedan od uticajnih "kremaljskih ideologa, Vladislav Surkov. Kvalitetno i patriotsko obrazovanje država treba da obezbedi ne samo za najšire slojeve stanovništva. Država mora da se potrudi i da se i nacionalna elita obrazuje u tom duhu. Taj cilj je moguć samo ako su i opšte i elitne škole u vlasništvu države. Putinizam se naročito protivi privatnim fakultetima, kao i "reformi" državnih univerziteta po bolonjskom diktatu. Putin smatra da se takve "reforme" mogu tolerisati samo u granama obrazovanja koje pripremaju tehnički kvalifikovanu radnu snagu za potrebe tržišta. Kada je, međutim, reč o eliti koja treba da vodi državu – a ona se obrazuje na Pravnom ili Filozofskom fakultetu, kao i na humanističkim, umetničkim, vojnim i policijskim akademijama – tu "bolonja" nema šta da traži. "Obrazovni proces mora se nastaviti po ustaljenom i proverenom ruskom sistemu" (146).
Konačno, osmo načelo putinizma odnosi se na spoljnu politiku i ono glasi - nacionalno, ne imperijalno. Spoljna politika savremene Rusije predstavlja otklon u odnosu na doba komunizma. SSSR je želeo da bude lider svetske revolucije, on je imao svetske, imperijalne ambicije. Putinisti, naprotiv, smatraju da savremena Rusija treba da se meša u svetske poslove samo ako time direktno brani njen nacionalni interes. "Ne želimo da ponavljamo takve greške u budućnosti", kaže Putin za imperijalne amcije SSSR-a. "Ne želimo da komandujemo drugima. Ne želimo da budemo supersila koja dominira i nameće odluke drugima. Ali, želimo dovoljno moći da možemo da štitimo sebe i svoje interese" (Putin u intervjuu Tajmu, 31. decembar 2007; 84; 116). Nasuprot, dakle, američkom neliberalnom imperijalizmu, koji pod maskom zaštite ljudskih prava neguje "izvoz demokratije" i intervencionizam, Putinova Rusija vodi defanzivnu i konzervativnu spoljnu politiku. Ona odbija da rasipa nacionalne resurse zarad imperijalnih ambicija ili podrške svetskim marginalcima i idealistima. Ona je za realističku spoljnu politiku, zasnovanu samo na uzajamnosti i uskladljivosti nacionalnih interesa.
Koreni putinizma
Eto, tih osam načela jesu osnova putinizma. To je sadržaj velike ideje, koja leži iza uspešne Putinove politike, to je dobitna formula koja je dovela do preporoda Rusije. Zapadni mediji, pa donekle i Đurić, ideju putinizma vole da pripišu Surkovu, za koga vele da je glavni "ideolog Kremlja" (47; 57). Neki drugi autori, poput Zorana Miloševića, kao idejne inspiratore putinizma vide filosofa Ivana Iljina (Ivan Aleksandrovič Ilьin, 1883-1954) i istoričara Vasilija Ključevskog (Vasíliй Ósipovič Klюčévskiй, 1841-1911). Ipak, možda osnovno nadahnuće putinista ipak dolazi od Aleksandra Solženjicina (Aleksandar Isaevič Solženicыn, 1918-2008). Treba samo pogledati Solženjicinov esej iz 1994, ”Rusko pitanje na kraju 20. veka”, pa shvatiti koliko putinizam, u pojedinim svojim delovima, ima dodirnih tačaka sa onim što je pisao ovaj gorostas ruske društvene misli.
Kao što skreće pažnju DŽordž Fridman, i Solženjicin je odbacivao ideju da je alternativa komunizmu jedino sekularni, individualistički liberalizam. Solženjicin je takođe imao viziju narodne države u čijem srcu je Ruska pravoslavna crkva, sa svojom duhovnošću, moralom, tradicijom i umetnošću. Cilj Rusije ne bi bio ni stvaranje najbogatije države na svetu, niti mesta apsolutne jednakosti, već uobličavanje društva u kome većina stanovništva uživa u visokoj kulturi i osnovnoj materijalnoj udobnosti. Rusija ne bi smela da bude država kojom upravlja tržište, već tržište kojim upravlja država. Što se odnosa prema inostranstvu tiče, Rusija bi uvek morala imati dovoljno samostalne vojne moći da se može zaštiti - kao i svaka druga nacija, koju pohlepne strane sile žele da osvoje i preotmu joj bogatstva.
Za razumevanje osmog činioca, na kome počiva spoljna politka današnje Rusije, od naročitog je značaja baš pomenuti Solženjicinov esej. U njemu Solženjicin iscrpno opisuje sve greške koje su ruski carevi, a docnije i komunistički lideri, počinili mešajući se u svetsku politiku, tačnije u stvari koje se ne tiču ruskih interesa. U ime, najpre, hrišćanske, a onda i proleterske solidarnosti, Rusi su masovno trošili i ljude i resurse. Rezultat je najčešće bio taj da je neko drugi izvlačio dobit. Rat Nikolaja s Turskom, zbog terora nad tamošnjim pravoslavnim življem, 1828. godine, završio se nezavisnošću Grčke, od koje Rusija nije imala nikakve koristi. Oslobođenje Gruzije i Jermenije bilo je lepo prema tamošnjim hrišćanima. Ali se Rusija zbog tih zakavkaskih zemalja uplela u 60-godišnji rat na Kavkazu. Slično je bilo i u mnogim drugim prilikama. Dok se Rusija trudila da pomogne Bugarima ili Koptima, zapostavljala je Beloruse i Ukrajince. Dok je SSSR pomagao Angolu i Mozambik, sama Rusija je propadala. "Održavanje velike carevine znači potpomaganje propasti sopstvenog naroda”, upozoravao je Solženjicin. Krajnje je vreme da Rusija počne da gleda sebe. Imajući u vidu ovo istorijsko iskustvo, biva jasnija i uzdržanost savremene ruske spoljne politike - uključiv i prema Srbiji, uzdržanost koja je danas veća nego što je to bilo i u carsko, i u sovjetsko vreme.
Ne znamo da li je Putin, s olovkom u ruci, čitao Solženjicina i u njegovom delu nalazio strateške ideje za svoju politiku. Ali, Solženjicin je svakako izražavao onaj duh tradicionalne Rusije, u kome je i sam Putin državnički stasavao. Putin je bio najbolji praktički izraz tog duha, Solženjicin ga je najbolje artikulisao. Solženjicin i Putin – to su dve velike istorijske ličnosti koje su, verovatno, ključne za postavljanje strateškog pravca delovanja savremene Rusije.
Srbija nema ni nuklearno oružje, ni beskrajnu teritoriju, kao Rusija. Zato ona ne može doslovce da preuzme putinizam. Ali, ono što Srbija iz iskustva ruskog preporoda može da nauči jeste koliko je važna posvećena, moralna i patriotska elita. Ako takvu elitu, nažalost, još uvek nemamo, možda još nije kasno da konačno počnemo da je stvaramo?
Anti-Jenki: komentar modifikovan dana: 19 Apr 2009 03:50; prepravljeno ukupno 1 puta |
|
| Na vrh |
|
 |
Lolek i Bolek
Patriota
Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471
|
| Upisano: 18 Mar 2009 18:43 Naslov komentara: Car Putin-Živjela Majka Rusija-Emigrirajmo tamo! |
|
|
GEOPOLITIKA POSTMODRNA-VREMENA NOVI IMPERIJ
"Ukratko,reč je o shvatanju Rusije kao specifične zemlje koja ne pripada sasvim niti Istoku,niti Zapadu,već predstavlja "kontinent za sebe",odnosno osobenu celinu koja se formirala pod uticajem različitih drevnih civilizacija i kultura.
Za razliku od uobičajenih "školskih" shvatanja, po kojima se Rusija odlikuje pre svega,slovenskim etničkim elementom,pravoslavljem i pripadnošću evropskom kulturno-geografskom krugu,evroazijci smatraju da se Rusija istorijski formirala na sintezi slovenskog i turanskog (tatarskog) etničkog elementa,da su Rusi koliko Evropljani,toliko i Azijci,i da je ruska kultura,po svojim bitnim karakteristikama,tradicionalistička,kolektivistička i mesijanska.
Iako verni pravoslavlju evroazijci uvažavaju i sve ostale tradicionalne kulture,religije i civilizacije,poput islama,konfučijanizma,budizma i hinduizma.
S druge strane,još je Nikolaj Trubeckoj jedan od osnivača evroazijske geopolitičke koncepcije dvadesetih godina prošlog veka,tvrdio da su univerzalističke pretenzije Zapada da svoju kulturu i civilizaciju proglasi kao jedino verodostojne glavna pretnja duhovnoj samobitnosti i političkoj nezavisnosti Rusije i drugih azijskih država i naroda.
Tokom vremena nadmoć Zapada (sa svim njegovim odlikama – agresivni militarizam,razulareni kapitalizam i socijalni egoizam)postala je tako teško podnošljiva da je AleksandarDugin,u još oštrijoj formi,definisao globalne dihotomije savremenog sveta i međunarodne politike.
Pozivajući se,između ostalog,i na učenje nemačkog politikologa Karla Šmita,za ovog ruskog mislioca bazična činjenica evroazijske,pa i svetske istorije jeste sukob kopna i mora.
Dok kopno simbolizuje tradicionalne vrednosti Evroazije more je reprezent anglosaksonskog merkantilističkog društva i individualističkog pogleda na svet.
Postojanje ovog dualiteta ne bi bilo problematično da Zapad i pre svega SAD,ne nameću,na jedan agresivan način,svoje vrednosti i način života ostatku planete.
Duhovno pokoravanje prate vojna inferiornost,ekonomska kolonizacija i političko-administrativna fragmentacija.
Upravo se tim problemima – kako se odupreti globalnom Zapadu (agresivnoj geostrategiji Sjedinjenih američkih država)bavi se ova inspirativna knjiga.
Na početku Dugin daje na uvid svoju interpretaciju istorije hladnog rata,koji po njemu,nije ništa drugo do nastavak iskonske borbe talasokratije i telurokratije,mora i kopna.
Nekada su glavni oponenti bili Atina i Sparta,Rim i Kartagina,dok se u drugoj polovini 20. veka ovo suprotstavljanje kristalizovalo u nadmetanju zapadnog sveta (SAD i zemlje zapadne Evrope) i SSSR-a sa svojim satelitima.
Dakle,Dugin skoro u potpunosti problematizuje uobičajeno tumačenje hladnog rata kao prvenstveno ideološkog konflikta jer,kada se SSSR raspao,a novonastala Ruska Federacija sebe proglasila demokratijom i raširenih ruku krenula ka Zapadu,očekivajući spajanje u jedinstvenoj globalnoj zajednici,do toga ipak nije došlo.
NATO ne samo da se nije rasformirao,već se pomerao dalje na Istok,“dosledno zauzimajući te pozicije koje je Moskva ostavljala”
Danas,po njegovom mišljenju,procesi koji su započeti devedesetih imaju svoj nastavak na tri plana ili nivoa.
Na prvom nivou, eč je o talasu protestantskih propovednika i misionara iz Sjedinjenih Država, koji nije samo zapljusnuo Rusiju,već i neke druge zemlje poput Kine i Južne Koreje.
Pošto su “upravo protestantska etika i sistem vrednosti u osnovi savremenih zapadnih kapitalističkih društava,širenje zone uticaja protestantske konfesije može se tretirati kao pripremna operacija za nastup atlantizma kao geopolitičkog fenomena.
Na drugom nivou,mi smo svedoci,tvrdi Dugin,procesa desuverenizacije nacionalnih država.
Taj proces se operativno ostvaruje na dva načina.
Prvi vid dejstvovanja tiče se uspostavljanja neposredne kontrole nad problematičnim zonama (tu Dugin navodi Irak,Avganistan i,do određenog stepena,Srbiju),odnosno ovde je na delu suprotstavljanje po liniji jedna država (SAD) protiv drugih država.
Drugi vid desuverenizacije odvija se pod okriljem globalizacije i tada “te iste SAD istupaju ne u ulozi nacionalne države,već kao nadnacionalna lokomotiva globalizacije.
Konačno,na trećem nivou imamo konceptualni sukob globalizacije (postmoderne) s jedne strane,sa konceptom moderne (koji oličava suverena država i koji je već pomalo anahron), i s druge strane sa projektom evroazijske postmoderne – višepolarnog sveta (ovde se misli na stvaranje “velikih prostora” ili “sazvežđa novih imperija”).
Dugin tumači Hantingtonovu formulu “West against the Rest” kao suprotstavljanje atlantizma i evroazijstva,odnosno mora i kopna,i predviđa da će “još dugo – nepregledno dugo – rat između jedinstvene planetarne Imperije (atlantistički projekat) i sazvežđa mnogih imperija (evroazijski projekat) određivati suštinu svetskih političkih procesa”
ALEKSANDAR DUGIN
_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!" |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 15 Apr 2009 16:29 Naslov komentara: Ali problem resavaju prirodne sile... |
|
|
| neki veruju da je u pitanju bozija volja, no kako god bilo...*naucno je dokazano* da patka zna da pliva, da guska zna da pliva...resenje je na pomolu..... |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 06 Maj 2009 13:42 Naslov komentara: Za par dana, defile oruzanih snaga, na Crvenom trgu |
|
|
| u Moskvi, obelezice dan vojnicke pobede nad fasizmom...ekonomska i moralna pobeda je u toku. Hocemo li videti *junake nasih dana*..sa prostora, ponosite sred Balkana Jugoslavije..na secannoj triini...sa drzavnim vrhom zemlje i njenih gradjana koji se ne stide borbe pprotiv fasizma, ni iz pproslosti ni danasnjice. Neka je vecna slava Crvenoj armiji ! |
|
| Na vrh |
|
|
Lolek i Bolek
Patriota
Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471
|
|
| Na vrh |
|
|
Lolek i Bolek
Patriota
Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471
|
| Upisano: 30 Oct 2009 10:46 Naslov komentara: |
|
|
_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!" |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 18 Oct 2010 15:04 Naslov komentara: hm, hmm.....? |
|
|
Ово су речи господина Реббе Менахем Мендел Шнеерсона (на Руском: Рабби Менахем Мендель Шнеерсон – eng.: Menachem Mendel Schneerson)нa Синедриону, који се у новије доба сматра духовном управом Јевреја у некој земљи - у овом случају у Русији
Менахем Мендел Шнеерсон
Рођен је 18. април 1902 (11 Ниссан 5662) у Николаеву, Јужна Украина (тада Руска империја) – Умро 12. јуна 1994 (3 Тамуз 5754) године у Њујорку, а сахрањен је у Квинсу САД
За Lubavitcher Rebbe именован је 17. јануара 1951 заменивши свог претходника и таста и тиме постаје VII Rabin vođa Лубавитчер покретa
СИНЕДРИОН је тачније главни или врховног савета Јевреја који има 23 члана, (Вук Караџић га често преводи са “сабор”, “скупштина” или “суд”), који је радио отприлике од 3. века пре Христа до 70. године по његовој смрти и сазивао се по потреби. Синедрион је доносио важне одлуке а могао је делује и као суд који је доносио пресуде, па у посебним случајевима и смртне пресуде. Данас се Синедрион сматра духовном или верском управом Јевреја. Сам назив „синедрион“ изведен је од грчке речи у значењу “заједно седети”. Чланови су седели у полукругу, са председавајућим у центру – обично првосвештеником. Велики Синедрион бројао је 70 чланова и чинили су га свештеници, фарисеји, садукеји. Састанке су одржавали под колонадама Храма.
Наши Планови за Славене
Ево шта Врховни рабин Менахем Мендел Шнеерсона на једном таквом скупу као првосвештеник говори о стратегији и понашању Јевреја у Русији:
1. Наша специјална тактика у борби против црвено-смеђих – Нацисти, а сви Словени за нас су Нацисти јер због очувања нашег тајног знања. Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словена, осим отпадника који су повезани са Јеврејима искључиво интересом. Истина је да ћемо ове изроде после обављених задатака избацити из нашег друштва. Словенство, а међу њима су Руси су најнепокорнији народ у свету. Непокорни зато што у складу са својим психичким, умним и моралним способностима које су изграђиване на костима многих генерација предака и гена на које се не може утицати, тј. не могу се преправити! Словене, Русе можемо једино уништити јер их никада нећемо моћи другачије потлачити! Зато ово „семе“ треба затрети, а то се може постићи једино ако се у брзом налету на било који начин смање у људству.
2. Наше методе борбе неће бити војне, него идеолошке и економске, уз употребу сопствене силе коју има сама Русија, опремљена модерним наоружањем које ће још већом жестином окренути против свог народа, као што је нпр. Био случај у октобру 1993 године када је дошло до побуне у Руском парламенту. Прво, ми се морамо потрудити да раздвојимо све Словенске народе, којих има 300 милиона, (пола њих је Руса), на мале земље које ће самим тим постати ослабљене. Овде ћемо применити нашу стару методу: завади па владај!!! "Покушаћемо посвађати Словенске земље међу собом, и увући њих у међусобне ратове са јединим циљем - међусобног уништавања.
Украјинци ће мислити да се борбе против експанзије Русије, бориће се за своју самосталност и независност мислећи да тако добијају слободу, али у исто време како буду добијали слободу упадаће у наше канџе. Исто це мислити и Руси, који ће се наводно борити за своје интересе и враћање по њима незаконито одузете земље и тако даље.
Све што будемо радили,радићемо под маском борбе за суверенитет, самосталност и националне идеале. Једино је тајна у томе што ми нећемо дати никоме од њих нити самосталност, нити самоопредељење а поготову неће бити ни помене о неговању националних традиција! У оваквом рату словенска стока би само ослабила себе, а у ствари ојачала Нас. Ми смо главни управљачи овога хаоса, а у ствари стојимо по страни „не учествујемо у овим обрачунима и не мешамо се у њих. У свест Словена треба да поставимо стереотип мишљења, које каже да је страшна реч бити "антисемит". "Реч Јеврејин ће говорити шапатом.
3. Глуп славенски народ не разуме и не може да схвати да су најгори нацисти управо они који никада нису нигде гласно говори о томе, а све ће се одвијати под окриљем демократије, почев од председничких избора а у међувремену начинићемо да реч фашиста буде страсна псовка, нешто најгоре и најувредљивије! И ове речи ће се бојати свако кога ми Фашистом прогласимо! Ми веома добро знамо да национализам учвршћује нацију и њу прави јаком. Парола интернационализам ја застарела и у то више нико не верује, па се мора заменити слоганом „универзалне вредности“.
Ми нећемо дати да се подигне ниједан националистички покрет, а ако се ипак тако нешто деси то ћемо угушити огњем, и мачем како је то већ урађено у Грузији Јерменији и Србији. Али зато, ми ћемо потпуно благостање и процват нашем национализму-Ционизму, прецизније Јеврејском фашизму, који у својој тајности и моћности јавља се као суперфасизам! Није неосновано то што је на Генералној скупштини УН 1975 године усвојена резолуција по којој је Ционизам проглашен као највећи облик расизма и расне дискриминације. Али наша моћ је у међувремену толико достигла више нивое тако да је 1992 године та резолуција укинута. Овај међународни орган је плански постао наше оружје власти над светом.
4. Великој популацији Словена ми ћемо одузети националну елиту која одређује развој и напредак земље и на крају заокренути ток историје. У наредних 5 година ми ћемо затворити пола њихових факултета, сарађиваћемо са Јерменима, Чеченима, Циганима и осталим маргиналним народима, У владе тих истих словенских земаља трудићемо се да убацимо што више наших људи-Јевреја. У медијима такође потрудићемо се да буде што више наших кадрова, биће спроведена хуманизација образовања, резултат чега ће бити да се на тај начин делује на људски ум тј, леву и десну страну хемисфере људског мозга, а та хуманизација подразумева проучавање језика и књижевности, физике и математике. Историја не постоји - временом ће се наметнути као истина да је јеврејски народ по Божјем признању изабран за Владар Света.
У Словенским земљама нећемо дозволити развој науке, научно језгро биће од наших људи, а Словени ће бити робови. Младим људима даћемо секс, дрогу, роцк, насиље, алкохол, и они ће уништавати сами себе, адитивима утицаћемо на плодност и полако Словени ће нестати сами од себе без капи проливене крви. Хитлер је био глупи дечак деловао је директно и отворено, а ми делујемо паметно – не остављамо трагове. Смањење рађања код Руса смањује нацију за 2-3 милиона годишње, без икаквих напора. Нема ратова, нема агресије, мирно, неплодност код људи - нема људи, нема гробова, нема лешева… Нису ни рођени… Осим тога треба засејати страх међу људе, јер страхом ћемо и владати. Страх за живот, за радно место, за будуцност… стално страх… он паралише све људске активности.
5. Ови задаци биће остваривани у неколико нивоа, 85% земље под Арктичким океаном (јавност још није свесна тога) је у нашим рукама. Захваљујући договорима који су потписани од стране Горбачова и Јељцина који ништа људима нису објаснили шта се тиме у ствари потписује. На југу Русије живи 1.500 000 Јермена, ту ће се прогласити Јерменска република, затим ћемо протерати Козаке, направићемо од Јерменије Хазарију - Израел. Остаје нам још да се обрачунамо са Православним свештенством, где ћемо у њихове редове убацити наше људе који по нашој вери могу служити ритуале других религија, а чувајући јеврејску у себи. Остале ћемо купити, а које не можемо да купимо, њих неће ни бити… лепо… без трагова… Висе у Русији нема организованих структура, тако да је манипулација олакшана.
6. Под видом демократских промена даћемо словенској стоци монархију, сваком народу Марионету председника.
7. Новац… новац… он је снага он је моћ. Код кога је новац код њега је оружје најмодерније и плаћена војска. Новац влада медијима, купује потребне људе, ликвидира непокорне, бомбардује оне који пружају отпор…Ирачане, Србе, а у перспективи Русе. Вашег новца ви немате, власти немате, тога код вас нема и неће га ни бити, нећемо дати. Ми вас мрзимо безгранично, ова мржња даје нам снагу смејати вам се у лице, а наводно бринути о вама и вашој деци и унуцима којих у ствари неће ни бити. Вама је крај. И док ви не схватити ову просту истину и пружате отпор до тада ћемо вас тући и висе него што треба.
Ако будете послушни остаће вас 60 милиона, у супротном 40 милиона. Што ћемо да урадимо?
1. Ликвидација саме моћне и независне империје која заузима једну шестина земаљске кугле - Русија.
2. Завладаћемо њеним богатством које чини 70% свих светских сировина и 80% отворених светских залиха нафте и гаса.
На планети иде промена климе. Пустиња креће на север брзином 10 километара годишње. Без воде остаје 25 километара земљишта годишње, за 20-30 година треба мислити о пресељавању великог броја народа и таман до тада ће на југу Русије и Украјине бити лепа суптропска клима. А центар Русије и север Украјине имаће климу садашњег Кавказа. Ако погледамо у назад - историјски, то је наша земља, Хазарија - Израел, коју је освојила Кијевска Русија у 10 веку. Стога су овде Словени привремени гости И подлежу исељавању далеко на север иза Москве и тамо ће бити мали резерват за њих као за Индијанце у Америци.
Шта Кабала није?
Кабала није религија. У религијама ствари које понављамо радимо из вере или по традицији, док код Кабале ствари радимо јер смо научили закон узрока и последице, јер знамо да ће наше дело проузроковати одрђену последицу. У Кабали нема слепог веровања, него само резултата.
Кабала је мудрост и начин живота. Кабала зна решења за скривене тајне универзума, као и за мистерије људског срца и душе. Кабалистичко учење објашњава сложеност материјалног и нематеријалног универзума, као и физичке и метафизичке природе целог човечанства. Кабала нас учи како да напредујемо и како да искоренимо хаос, бол и патњу из свакодневног живота. Њена сврха је да се користи, не само научи и разуме. Она доноси чистоту, разумевање, слободу у наше животе.
Текст превео: Владимир Стефановић
Оригинални текст на руском: http://russview.ru/main/173-plani-shneersona.html |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 07 Apr 2013 15:48 Naslov komentara: " pred Putinova Rosiya" |
|
|
Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског. Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима.
  |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 12 Apr 2014 13:58 Naslov komentara: Anti socijalizam ili...? |
|
|
КОМУНИСТИ Русије сакупили су два милиона потписа којим се тражи смена владе и премијера Дмитрија Медведева. Лидер КПРФ Генадиј Зјуганов је најавио да ће сада сасвим легитимно иницирати у Думи гласање о неповерењу влади.
Још крајем лета комунисти су најавили да ће до годишњице Октобарске револуције сакупити довољно потписа да траже оставку премијера Медведева и формирање „владе народног јединства“. И заиста на митингу посвећеном 96. годишњици Октобарске револуције у Москви је саопштио да су прикупили довољно - у списковима је више од два милиона потписа, плус више од 150 хиљада сакупљених преко Интернета.
Руски комунисти на свом сајту наводе десет разлога због чега би садашња влада морала да да оставку, а на првом месту је економска политика која, како они мисле, води у катастрофу. Комунисти подсећају и да је влада покренула реформу Руске академије наука што је код њених чланова изазвало буру негодовања па је председник Путин морао да смирује страсти и заустави планирану реформу. Комунисти су и против смањења социјалних гаранција грађанима. У многим областима у провинцији економска и социјална ситуација веома су тешке, а то се често не види добро из московских кабинета.
Једна од главних замерки влади али и Кремљу је то што упркос свим досадашњим акцијама корупција није заустављена. Комунисти упозоравају и да је заштита на раду у већини производних предузећа доведена на нулу. Подаци говоре да у Русији годишње гине 190.000 људи на послу.
Иако број оних који траже оставку владе није мали, комунисти немају шансе да добију већину за свој предлог у Думи. Владајућа партија „Јединствена Русија“, која има већину у парламенту и на чијем је челу управо Дмитриј Медведев, може са лакоћом да одбије или игнорише захтеве комуниста.
ЗА „20 година реформи“ земља је тотално опљачкана и извезено је два трилиона долара, каже се у прогласу руских комуниста. Истовремено, данас у провинцији бравари имају месечну плату од 10 до 20 хиљада рубаља (1 евро 43 рубље), вариоци од осам до 15 хиљада рубаља, електричари до 12 хиљада, а пекари од шест до 12 хиљада рубаља.
(Вечерње новости)
Пристигли коментари (5) |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 15 Apr 2014 10:16 Naslov komentara: |
|
|
Четири МиГ-31 у стању су да контролишу ваздушни простор ширине 900–1.200 км
Модернизовани МиГ-31БМ биће у стању да открива циљеве удаљене до 320 км и да их ликвидира са удаљеностима од чак 280 км НАЈНОВИЈИ руски ловци-пресретачи МиГ-41, који се пројектују на основу МиГ-31, треба да лете брзинама изнад 4 маха, саопштио је пробни пилот Анатолиј Квочур.„Таква модернизација требало је да се догоди још пре двадесет година. Међтуим, то се није десило и зато се данас повећавају захтеви. Њихова суштина је, поред осталог, и да се повећа брзина пресретања до 4-4,3 маха“ - рекао је Квочур. Он је овим речима прокоментарисао изјаву посланика Државне Думе Александра Тарнајева да Русија пројектује нови ловац МиГ-41 на бази тешког ловца-пресретача МиГ-31, који достиже 2,8 маха.Поређења ради, стратешки суперсонични извиђач америчког Ратног ваздухопловства Lockheed SR-71 развија брзину до 3,2 маха.Тарнајев је на саветовању експерата за ваздушно-космичку одбрану саопштио да је начелник руског Генералштаба, Валериј Герасимов, потписао наредбу да започне свеубухватна модернизација ловца-пресретача МиГ-31. Тај авион је направљен још у СССР-у у првој половини '70-тих година.Авион је у стању да развије брзину до 3 хиљаде km/h, док му је борбени радијус 720 km.Наоружан је шестоцевним топом калибра 23 мм, а носи и шест ракета класе „ваздух-ваздух“ разних врста. Четири МиГ-31 у стању су да контролишу ваздушни простор ширине 900–1.200 км. Модернизовани МиГ-31БМ биће у стању да открива циљеве на удаљености до 320 км и да их ликвидира са удаљености од чак 280 км.Руско ратно ваздухопловство има око 190 авиона МиГ-31. Производња ових ловаца-пресретача прекинута је 1994. године, али сасвим недавно почела је модернизација тих авиона до верзије МиГ-31БМ. |
|
| Na vrh |
|
|
|
|
Ne možete ostavljati nove komentare u ovom forumu
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
Ne možete prepraviti vlastite poruke
Ne možete obrisati vlastite komentare u ovom forumu
Ne možete glasati u anketama foruma
|
|
Kako koristiti ovaj Forum?
Traži
Lista članova
Grupe korisnika
RSS Feed
Registracija
Profil
Provjeri privatne poruke
Login
