Klub SFRJ Forum Indeks Klub SFRJ
Da se podsjetimo ili necem naucimo iz vremena SFRJ
 
 Kako koristiti ovaj Forum?Kako koristiti ovaj Forum?   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Grupe korisnikaGrupe korisnika   RSS Feed   RegistracijaRegistracija 
 ProfilProfil   Provjeri privatne porukeProvjeri privatne poruke   LoginLogin 




Cetnicka izdaja
Idi na stranicu 1, 2  Naprijed
 
Otvori novu diskusiju   Odgovori na temu    Klub SFRJ Forum Indeks -> Jugoslavija iz našeg sjećanja
Vidi prethodnu temu :: Vidi sljedeću temu  
Autor Poruka
Pionir
Pridoslica


Član od: 26 Dec 2007
Komentari: 8

KomentarUpisano: 09 Aug 2008 08:45    Naslov komentara: Cetnicka izdaja Citiraj ovaj komentar

Citat:
Nikola Milovanović - DRAŽA MIHAILOVIĆ


NAPAD NA UŽICE I BORBE OKO ČAČKA

U toku oktobra 1941. godine pojedini Mihailovićevi odredi su često napadali neka od mesta partizanske slobodne teritorije. Prvo su napali Kosjerić, zatim Požegu, Ivanjicu, Arilje i Ljuboviju. Sve ove napade preduzimali su sa ciljem da vežu snage NOP za odbranu slobodne teritorije i da stalnim dejstvima iznure borce partizanskih odreda i tako stvore uslove za konačni obračun sa njima.

I dok su se u Brajićima vodili pregovori o međusobnoj saradnji i zajedničkoj borbi protiv okupatora, dotle je komandant Mihailovićevog Požeškog odreda kapetan Vučko Ignjatović, prema Mihailovićevom naređenju sa svojim najbližim saradnicima razrađivao već stvoreni plan, u Mihailovićevom štabu, o podmuklom napadu na Užice. U tom planu je sve do detalja bilo razrađeno:

"Drežnička i ravanjska četa —

Sa potrebnom snagom zauzima fabriku kože i slagalište municije u Vrelima. Vrši razoružanje i pritvaranje straže kod fabrike i slagalista. Ostavlja stražu jačine 10 ljudi a sa ostatkom produžava pokret ka Užicu glavnim putem. U 5 časova da bude na Sekulića brdu. Po izlasku na Sekulića brdo odmah hvatati vezu sa trupama na Mendinom brdu.

Sa glavnom snagom krcće se putem preko Zbojštice tako da u 5 časova bude u Adi. Iz Ade produžava pokret duž železničke pruge zahvatajući jedan deo gro-blja. Delom snaga iz Ade kreće se kroz park. Sa snagama koje su došle preko Zbojištice zauzima železničku stanicu i deo fronta od stanice do Sokolskog doma, držeći kej duž reke Đetinje.

Bioska i staparska četa —

Stapari — u 5 časova da bude na užičkom gradu iznad stare električne centrale.

Zauzima fabriku tkanina.

Bioska — U 5 časova da bude delom snaga na putu kod Gradine (3 km zapadno od grada na putu Užice — Bajina Bašta). Ostatak snage da bude u 5 časova na grebenu gde put sa Terazija izlazi iz Užica. Vezu levo hvatati sa našim snagama na Pori.

Zadatak: Nikoga ne puštati ni u varoš ni iz varoši. Svakog ko pokuša bilo da uđe bilo izađe iz varoši zadržati. Patrolirati između grada i Pore, u napred navedenom cilju.

Zlatiborski odred — U 5 časova da bude na položaju: Malo Zabučje — električna centrala kod grada.

Zadatak: zatvoriti izlaz i ulaz u varoš. Zauzeti kej duž reke Đetinje od Sokolskog doma do mosta kod fabrike tkanina. Iz varoši i u varoš ne puštati nikoga, već sve zadržati pod stražom.

U 5 časova uhvatiti vezu desno sa snagama u Adi i levo sa snagama na Gradu iznad električne centrale.

Požeški odred —

U 5 časova glavnom snagom na Mendinom brdu a pomoćnom na Sarića Osoju.

Glavna snaga zauzima fabriku oružja u Krčagovu. Zaplenjuje municiju u rasadniku preko puta fabrike oružja. Pritvara ljude, ostavlja potrebnu stražu i odmah produžava preko Dovarja i brega gde je vila Pavla Vujića. Zauzima Narodnu banku (u toj zgradi bili su smešteni VŠ NOPOJ i Tito, a u njemm trezorima je radila partizanska fabrika oružja i municije — nap. autora) i Učiteljsku školu u kojoj ima oko 100 partizana. Patrole Salje do glavnog štaba a ostalo raspoređuje po kapi-jama i kućama. Pomoćna snaga spušta se preko Carine, zauzima gimnaziju i park. Svo ljudstvo pritvara u gimnaziju a oružje deli ljudima bez oružja. Pomoćna snaga postavlja stražu kod magacina (mehana Staler). Jerković u kući Veselina Jankovića na Carini.

Ribarski odred — U 5 časova da bude delom snaga na Pori a delom u Belom Groblju.

Zadatak: Posesti štab četnika (40 ljudi).

Zatvoriti put pored Pore i Belog Groblja.

Čas se odnosi na svanuće u nedelju 2 — novembra."1

Prema ovome planu, na Užice je trebalo da se izvrši koncentričan napad iz četiri pravca: od Požege, od Čajetine, od Karana i od Bioske. Na svakom od ovih pravaca bile su predviđene snage od osam stotina do hiljadu boraca. Da bi okupili ovaj broj ljudi, Mihailovićevi komandanti su se služili raznim obmanama i lažima. U Požegi su govorili mobilisanim seljacima da ih vode u Višegrad protiv ustaša. U selima oko Požege govorili su da idu na paradu u Užice. U Čajetini su tvrdili da idu na Kraljevo, a u Bioski da kreću u napad na Valjevo.

Planom je bilo predviđeno da svi odredi treba da prodru do Užica i da se 2. novembra u pet časova ujutru sastanu u njemu.

Osvrćući se na ovaj plan, kapetan Miloš Glišić, tada načelnik Štaba Požeškog četničkog odreda, na saslušanju pred istražnim organima FNRJ 27. maja 1946. godine kaže da je plan napada sačinjen 25. ili 26. oktobra i da ga je s tim planom upoznao kapetan Vučko Ignjatović. Posle toga je Glišić otišao u Štab D. Mihailovića, koji mu je, između ostalog, rekao:

"Vi ćete izvršiti napad po predviđenom planu na Užice, ako se od ovoga bude docnije pravilo pitanje od strane partizana, ja ću izjaviti da ja nemam veze sa Požegom, da je to stvar Požege i Požeški odred nije moj odred."2

U duhu plana dobijenog od Mihailovića, komandant Požeškog četničkog odreda kapetan Vučko Ignjatović je 1. novembra 1941. godine u 17 časova izdao zapovest za napad na Užice u kojoj je, pored ostalog, pisalo:

"5. — Pri zauzimanju pojedinih objekata u istim ostavljati što manje snaga i što manje se zadržavati oko istih.

Svo razoružano ljudstvo pritvarati a oduzetim oružjem naoružati naše ljude. U Užicu sve razoružane i uhapšene pritvoriti u gimnaziju.

6. — U radu biti odlučan, hrabar i energičan kao što to dolikuje srpskim četnicima.

Vatru bez potrebe ne otvarati. Biti vrlo štedljiv u utrošku municije. U noćnim borbama najbolje je sve iznenadno i bez larme likvidirati.

7. — Na začelju svake kolone komandir konjičkog eskadrona odrediće po dvoja kola koja će vući po 2 bombe od po 100 kg. Sa ovim kolima da idu i mineri. Upotrebu bombi narediće komandanti kolona.

8. — Na začelju svake kolone odrediti policijsko odeljenje jačine 10 vojnika koji će sve koji izostanu hvatati i privoditi komandantu kolone.

9. — Pri ulasku u varoš biti obazriv. Kretati se od kuće do kuće preko dvorišta upotrebljavajući naše bombe."3

Pored zapovesti, Ignjatović je svojim potčinjenim starešinama odreda izdao i pojedinačna naređenja, kao što je i sledeće:

"Poručniku Tankosiću

Upućuje se donjodobrinjska i milićevačka četa, svega 100 pušaka.

Najhitnije rašistiti situaciju, razoružati i pritvoriti partizane.

Sa do sada upućenim snagama obrazuj odred koji da do mraka izbije na Trešnjicu i ovu po svaku cenu održi u vlasti.

Ceo odred krenuće večeras u tri kolone na Užice.

Detaljno naređenje sleduje.

Snage koje su ti stavljene pod komandu obrazovaće desnu kolonu odreda.

1. novembar 1941. KOMANDANT Požega Kapetan II klase Vučko S. Ignjatović"4

Međutim, činjenica je da znatan broj mobilisanih boraca nije želeo bratoubilačku borbu. Mnogi od njih su, prilikom pokreta, koristili pogodne momente i napuštali odred.

Vrhovni štab je bio obavešten o pripremama Mihailovićevih odreda za napad na Užice, što se vidi i iz sledeće izjave Radivoja Jovanovića Bradonje, koji se u to vreme našao u Užicu.

"Ujutro, istog dana 30. oktobra došao je kod mene jedan kapetan — solunac, star i sed čovek. Nosio je propisnu oficirsku uniformu sa kapetanskim epoletuškama, ali sa petokrakom i trobojnicom na kapi. Čiča mi je pričao da je intendant jednog od čačanskih bataljona, da ima dva sina u partizanima. Došao je u Užice da 'deci' (kako je zvao partizane svog bataljona) nabavi malo duvana i drugih stvari. U Požegi su ga četnici skinuli s voza i tukli. Rekao mi je da je baš jednog od njih, koji su ga tukli, video malopre na ulici. Odmah sam odredio jednu patrolu koja je pošla sa čičom da četnika uhapsi. Na saslušanju je ovaj četnik izjavio da je došao da prenese direktivu za napad.

Četničke grupe ubačene u grad imale su da dejstvuju kao 'peta kolona'. Tačno je označio datum i čas napada na Užice. Sutradan u noć, u tri časa. Borba na Trešnjici počela je tačno u to vreme. Ove podatke sam odmah referisao drugu Titu i predložio napad na četnike pre nego što bi oni mogli izvršiti napad na nas. Ovo zbog toga jer je četnika bilo nekoliko hiljada, a u Užicu je bilo oko 300 partizana. Ostale naše snage bile su na frontu. A četnici su već počeli povlačiti svoje snage sa fronta. A ionako su na frontu za vreme tobožnje saradnje namerno odstupili pred Nemcima da bi ostavili otvorene bokove našim jedinicama i na taj način ih doveli u teži položaj. Ali, osetio sam da drug Tito nekako nije hteo da mi ispadnemo napadači. 'Bolje je da se vojnički nađemo u težem položaju nego da u očima našeg naroda ispadnemo da smo mi ti koji otpočinju bratoubilačku borbu' — rekao je tada drug Tito."5

Napad Požeškog četničkog odreda na Užice izvršen je 2. novembra 1941. u ranim jutamjim časovima. S obzirom na dotadašnje iskustvo sa Mihailovićem i njegovim snagama, partizanski odredi su ovaj mučki napad spremno dočekali. U odbrani grada učestvovali su: Užički NOPO, Dragačevski bataljon Čačanskog NOPO, Železnička i Odbornička četa i sami građani koji su se prihvatili oružja i stupili u partizanske jedinice. Posle žestokih borbi tokom dana u rejonu Trešnjice, četnici su bili razbijeni, a partizanski odredi su zauzeli Užičku Požegu i krenuli ka Ravnoj gori. Mihailović na to 2. novembra izdaje naređenje da njegovi odredi napuste opsadu Kraljeva i krenu u napad na partizanske snage u Čačku. Ovo naređenje "po zapovesti komandanta" potpisao je Mihailovićev načelnik štaba potpukovnik Pavlović i ono sadrži ove tačke:

"1) Odmah i u toku noći, pod okriljem mraka povući glavninu naših snaga sa Kraljeva, ostavljajući najnužnije delove radi prikrivanja odsustva trupa pred neprijateljem.

2) Pravac kretanja Čačak. Raspored kretanja izvršiti lično, zauzeti Čačak i obezbediti ga sa užičkog pravca. Partizansku komandu razoružati i poslati je na Ravnu goru.

3) Drugi deo posade skinuti sledeće noći i rasporediti je tako, da razoružava partizansko komandno osoblje i ljudstvo, ukoliko se ne bi dragovoljno stavio pod komandu Jugoslovenske vojske u Otadžbini.

4) Artiljeriju uputiti prvim ešalonom u pravcu Brđana.""

Trećeg novembra, dan kasnije pošto su Dražine jedinice izbačene iz Užičke Požege, Vrhovni štab NOPOJ je predložio Mihailoviću obustavu bratoubilačke borbe, ali je kao odgovor na ovu ponudu Mihailović postavio ultimatum, upućen 5. novembra telefonskim putem kapetanu Mitiću, s tim "da ga saopšti Titu". Ovo Dražino telefonsko saopštenje, koje je preneo potpukovnik Pavlović, glasi:

"Komandant mi je naredio da vam odgovorim na vaše zahteve: Pukovnik Draža Mihailović činio je krajnje napore da ne dozvoli bratoubilačku borbu. Obaveze koje je primio ispunjavao je najlojalnije. S druge strane, Glavni štab nar. oslobodilačkih odreda Jugoslavije nije hteo ispuniti ni jednu od svojih primljenih obaveza. Tako nije hteo dati ni najnužniju municiju za potrebe fronta, što je dokaz zadnjih namera; novac koji je imao biti poslat kao prva rata nije dat pod raznim izgovorima, od pušaka primljeno je svega 500 prema hiljadama koje su imale biti isporučene, naši ljudi na sve strane zlostavljani, zatvarani a nije ništa učinjeno da se ovom nasilju i samovolji stane na put. Imamo nesumnjivih dokaza pored vaših priznanja da ste vaše napade izvršili na četnike u Čajetini, zapadno od Užica kao i u Kosjeriću u noći između 30. i 31. — Nema ni najmanje sumnje na kome leži teška odgovornost zbog prolivanja bratske krvi. Dok su se četnici borili na frontu, skidani su vaši odredi i koncentrisani u Užicu, što nije promaklo našim zapažanjima. Napad koji ste počeli pripreman je već duže vreme, a mnoštvo ljudi koji su uhvaćeni potpuno slobodno su izjavili u svojim saslušanjima koja su mi u rukama da ste vi ovaj napad pripremili i da im je naređenje izdato. — Za obustavu borbe zahtevam: na prvom mestu napuštanje Požege od vas. — Po ranijem sporazumu lojalno ispunjenje istoga u pogledu oružja, novca, municije i ostalog materijala i to odmah. — Pored ovoga puštanje svih zarobljenih četnika od vas. — Po zapovesti komandanta Načelnika Gorskog štaba p. pukovnik Pavloviić."7

Sutradan, 6. novembra u 11 ipo časova, komandant Mihailovićevih odreda u Čačku major Radoslav Đurić uputio je komandantu čačanskog NOP odreda ultimativne uslove za prekid neprijateljstava. U ovome dokumentu piše:

"1. — Preformiranje partizanskih jedinica koje su dosada bazirale na političkoj osnovi u postojeće vojno-četničke odrede pod komandom pukovnika gosp. Draže Mihailovića, koji je za to naimenovan ukazom NJ. V. Kralja.

2. — Obostrano skidanje znakova koji nemaju obeležje Jugoslovenske vojske.

3. — Ukidanje narodnooslobodilačkih odbora. Smena opštinskih uprava i postavljanje novih.

4. — Pošto je naša država monarhija, to svaki mora da prizna NJ. V. Kralja i da se za njega i otadžbinu bori protiv okupatora. Svaki ko protiv ovoga bude radio, kratkim putem biće suđen.

5. — Od preformiranih partizanskih odreda, ko želi može ući naoružan u jugoslovensku vojsku u cilju nastavljanja borbe protiv okupatora. Ostali imaju predati oružje, da bi se dalo onima koji hoće da se bore pod vojničkom zastavom.

6. — U vojničke redove ulazi se činom koji je imao u vojsci.

7. — Raspored pojedinaca izvršiće Vrhovni komandant.

8. — Prednje se ima sprovesti u reonima za koje je nadležan Momčilo Radosavljević.8

9. — Rok odgovora do 16 časova danas.

10. — Ako prilikom ulaska vojnih četnika u Čačak pukne jedna puška od strane partizana, prednji sporazum automatski otpada i cela stvar biće rešena oružjem."11

Sledećeg dana, 7. novembra, major Đurić je uputio i komandantu partizanskog odreda "Dr Dragiša Mišović" pismo u istom ultimativnom tonu:

"Ako usvojite ceo sporazum od 6. ov. meseca onda sada može samo biti razgovora oko sprovođenja detalja sporazuma. Pisku žena i dece vi ćete sprečiti ako primite postavljene uslove.

Poslednji broj Vašeg lista Borbe izneo je gledište Vašeg glavnog štaba u Užicu tj. da stupa u otvorenu borbu sa nama, prema tome ne može biti razgovora o sporazumu šireg obima niti bi moglo biti razgovora o lokalnom sporazumu da nisam mesec dana rame uz rame rukovodio borbama oko Kraljeva i bio do krajnjih granica iskren, pa sa svima poznanicima iz Vaših krugova bio sam u ophođenju i držanju možda iskreniji no što bi mi dozvoljavala moja službena dužnost.

Pošto više nemam poverenja naročito u Vaš glavni Štab, za koji sam u toku noći prikupio i dobio masu podataka konkretnih, to Vam poslednji put pružam priliku da sprečite bratoubilačku borbu, a ko pojedinačno ne pristaje na sporazum ima da položi oružje milom ili silom. Lični kontakt sa poznanicima primam samo ako ste usvojili sporazum. Kao dokaz da ste usvojili sporazum povucite mitraljeze sa kuća prema bolnici i na železničkoj pruzi a vi poznanici lično izvolite dođite u kasarnu.

Mine postavljene na pojedinim mestima takođe uklonite jer kapisle koje ste tražili iz Trnave neće Vam stići na vreme. Takođe ne nadajte se ni pomoći o kojoj ste juče razgovarali a to je od 1 šumadijskog odreda i od delova Ratka Mitrovića jer sam preduzeo sve vojne mere da šumadijske partizane razbijem a sa bataljonom Jeftića gde je bio Ratko svršeno je u toku jučerašnjeg dana.

Pošto ostaje vreme kratko do već naređene akcije jer niste na vrems odgovorili to izvolite doći u kasarnu tačno u pola sedam gde ću Vas primiti samo u cilju utvrđivanja detalja sporazuma. Do pola sedam očekujem odgovor. Po isteku toga vremena prekidam sve mogućnosti sporazuma i neću primiti nikakva dalja traženja i objašnjenja.

Svima licima garantuju se životi pa sa te strane ne treba niko da strepi."10

Istoga dana u 9 časova štab Mihailovićevih odreda u Čačku izdao je zapovest za napad na partizanske snage u ovom gradu. U zapovesti, pored ostalog, piše:

"Zadatak našeg odreda je da se sa zapadne i jugozapadne strane varoši Čačka napadne varoš Čačak i da se spreči povlačenje komunističkih bandi iz Čačka u pravcu Guče preko Jelice i Ovčara ka Požegi.

NAREĐUJEM

1) Četa poručnika Radojice Stranjanca posešće položaj Groblje — Gučki drum čim naše glavne snage od Kasarne i Ljubića upadnu u varoš odmah će krenuti u varoš datim pravcem.

2) Četa smrti s ljudstvom štaba ovog odreda poseda položaj Druma za Guču — desna obala reke Morave sa zadatkom opkoljavanja zapadnog dela varoši i uništavanja neprijatelja koji se povlači, a potom upada u varoš.

3) Konjički vod poseda Parmenački položaj (Bazu) i štiti bazu od pljačke, zaustavlja izbegle komunističke delove, apsi i razoružava, a potom produžuje ka Čačku.

4) Pakovraćski odred koji je razoružan da se odmah naoruža i krene ka varoši preduzimajući policijsku službu u varoši čim varoš padne.

5) Ja ću se nalaziti na pravcu sa četom smrti sa svojim Štabom.

6) Početak napada čim Derokova" kolona upadne u Ljubić i produži nadiranje ka Čačku."12

Napad na Čačak izvršen je oko 16 časova i trajao je do 03 časa sledećeg dana. U to vreme partizanske snage su uspele da odbace neprijatelja.

Major Radoslav Đurić, koji je 1941. godine bio komandant četničkog odreda u oblasti Čačka, a kome je Mihailović uputio naređenje za deblokadu Kraljeva i napad na partizanske snage u Čačku, izjavio je kao svedok pred Vojnim sudom 1946. godine o ovome događaju, pored ostalog, i sledeće:

"Svedok: Kod Kraljeva smo našli komandanta partizanskih odreda, tu smo se objedinili i počeli opsadu Kraljeva. Počela je borba i trajala sve do naređenja optuženog Draže Mihailovića da se skine opsada sa Kraljeva, da se napadnu partizani i zauzme Čačak.

Predsednik: Kako je došlo da toga naređenja i kako vam je ono dostavljeno?

Svedok: Naređenje mi je doneo 2. novembra 1941. u 2 časa posle podne potporučnik Mešković. Naređenje je bilo u kovertu, adresovano na ličnost, a potpisao ga je optuženi Mihailović.

Predsednik: Kako je glasila sadržina tog naređenja?

Svedok: 'Odmah po prijemu naredenja napasti partizane, a zatim hitno zauzeti Čačak.'

Predsednik: Jeste li vi odmah postupili po tom naređenju?

Svedok: Po tom naređenju nisam postupio. Sazvao sam štab koji je bio sastavljen od četnićkih komandanata i komesara partizanskih odreda i pokazao im to naređenje.

Predsednik: Znači, u opsadi Kraljeva rukovodstvo je bilo zajedničko, i partizansko i četničko?

Svedok: Bilo je zajedničko, i partizansko i četničko.

Predsednik: Pa šta je bilo posle povodom tog naređenja?

Svedok: Mi smo se dogovorili da ja i komandant partizanskih odreda odemo u Čačak i pitamo u čemu je stvar.

Predsednik: Zašto niste izvršili to naređenje Mihailovića?

Svedok: Nije se moglo izvršiti kada smo vodili jednu veliku borbu sa okupatorom gde su bile i zajedničke kolone, i zajedničke ambulante i zajednički lekari, i izmešane jedinice. Nije se moglo nikako dopustiti da se u toku borbe sa okupatorom napadne jedna strana, jer su borci i jedne i druge strane bili za međusobnu saradnju.

Predscdriik: Kad ste otišli za Čačak?

Svedok: Za Čačak sam otišao sa komandantom partizana Radosavljevićem. Zatim sam pozvao telefonom Ravnu goru. Javio se potpukovnik Dragoslav Pavlović, šef štaba Draže Mihailovića. On mi je energično naredio da izvršim naređenje i da zauzmem Čačak. Ja sam tražio da lično razgovaram sa optuženim Mihailovićem. Rekao mi je da je Mihailović u Struganiku. Tražio sam i dobio vezu. Pitao sam ga šta ovo sve znači. Ja sam mu rekao da odredi neće da prime tu borbu i da će se rasturiti. On je rekao: 'Neka se rasture', i pri tom je ostao. Ja sam odluku Mihailovića saopštio mojoj komandi i ja sam na svoju ruku napisao pismo Vrhovnom štabu partizana, na kome je dopisao Radosavljević i tražio hitno da se prestane sa bratoubilačkom borbom, obzirom na borbu koju vodimo kod Kraljeva. Pismo je odneo kurir. Vratio sam se automobilom uveče na front. Tamo su bili svi četnički komandanti i kazali su mi da im je kapetan Deroko saopštio naređenje Mihailovića koje je dobio od potpukovnika Pavlovića.

Tužilac: Kakvo je to naređenje?

Svedok: Isto naredenje, koje sam ja dobio pismeno, on je dobio usmeno na francuskom jeziku, da on preuzme komandu ako ja ne budem hteo da izvršim naređenje.

Predsednik: Dobro. Šta ste vi učinili u toj situaciji?

Svedok: U toj situaciji ja sam uspeo da sprečim da ne dođe do borbi na samom frontu. Ja sam ostao i dalje u štabu sa komandom partizanskog odreda do pet sati sutradan, dogovarali smo se šta da radimo. Komesar Ratko Mitrović predložio je da ja utičem na optuženog Mihailovića i da pokušam da se obustavi bratoubilačka borba.

Predsednik: Jeste li otišli?

Svedok: Ja sam otišao. Kod Samaila sreo sam partizanski odred koji je ranije formiran sa jednim četničkim. Taj četničko-partizanski odred kod Kraljeva vršio je pripreme i obuku u praćenju tenkova za napad na Kraljevo. Jedan mladić iz toga partizanskog odreda, Bosanac, rekao mi je: 'Gospodine majore, šta se ovo radi! Milutin Janković (žandarmerijski harednik — nap. autora) došao je i opkolio nas. Mi nismo hteli da se bijemo i napustili smo.' Ja sam kazao da se javi komandantu, a ja idem da pokušam da se spreči bratoubilačka borba. Stigao sam kod mosta i na levoj obali Samailske reke bila je masa ljudi i četnika. Još nisam ni prišao mostu a čuo sam metke. Kad sam prišao saznao sam da je Milutin Janković ubio komandanta jurišnog odreda zvanog "Srećko" (odnosi se na Srećka Nikolića — nap. autora).

Tužilac: Partizanskog?

Svedok: Jeste, partizanskog. Zatim smo produžili ka Čačku. Na levoj obali Morave otpočela je borba koju jc vodio kapetan Deroko. Blizu Čačka došao je jedan seljak i izvestio je da je uhapšen i razoružan komandant partizanski Mole Radosavljević i da se nalazi u artiljerijskoj kasarni koju drže četnici. Ja sam otišao automobilom i zaista našao sam ga tamo u kasarni. Pitao me je: 'Šta se ovo radi?' Ja sam rekao da se ne brine. Komandanta, poručnika Katanića (Uroš Katanić je bio komandant četničkog odreda Draže Mihailovića — nap. autora), pitao sam šta je sa Radosavljevićem, a on je odgovorio da je zarobljen. Ja sam saopštio da Radosavljević krene lično sa mnom i da se nađe u pregovorima. Ja sam naredio da mu se vrati oružje, dao mu pratnju i ispratio ga prema Čačku. Komandant Čačka bio je četnički kapetan Marjanović (Bogdan — nap. autora). On se nalazio na groblju. Za vreme ova tri dana on je primao naređenja i slao komadantima da preduzmu napad. Kada sam došao saopšteno mi je da je on komandant i da ja po njegovorm naređenju imam da radim. Ja sam komandantima sopštio da su oni pod mojom komandom i da ne mogu ništa da učine dok im ja ne naredim. Međutim, oni su primili naređenje da ja mogu da budem tu, ali da oni hoće da otpočnu napad koji se priprema za 6. novembar. Napad je počeo u 15.30 časova.

Predsednik: Jeste li otišli posle toga optuženom Mihailoviću?

Svedok: Iste noći otišao sam u Rošce. Komandantima sam saopštio da mogu ići gde hoće i da nisu pod mojom komandom. Došao sam u Pranjane gde sam našao Lalatovića, a odatle sam otišao na Ravnu goru. Došao sam u Brajiće pred mrak. To je bilo 12. i 13. novembra. Otišao sam u štab, ali u štabu nije bio optuženi Mihailović. Tamo je bio pukovnik Dragoslav Pavlović, Dragića Vasić i drugi. Čim sam ušao, Lalatović me je upitao: 'Gde su ti odredi?' Odgovorio sam: 'Tamo gde ste ih vi poslali.' Na to je on skočio i kazao mi: 'Ti si crven.' Mi smo bili klasni drugovi... Došlo je do žestokog objašnjenja, potezali smo i revolvere. Situacija je ipak nekako umirena. Dragiša Vasić izašao je u susret Mihailoviću i izvestio ga o toj situaciji. Kad je Mihailović došao ja sam mu postavio pitanje kako je došlo do ove situacije. On mi je odgovorio da se mi akamo dovoljno i da ne treba o tome da govorimo. Pitao sam ga zašto i čemu vodi ova borba? Izneo je iste razloge kao i pre. Ja sam otišao u podrum te zgrade, gde je bio štab, tu je bilo nekoliko postelja, sedeli smo neko vreme i uglavnom sa oficirima razgovarali o situaciji i neophodnosti ponovnog objedinjavanja snaga i prekida bratoubilačke borbe."13

Mihailovićeve namere i ciljeve u tom kritičnom periodu u prvim danima novembra 1941. godine, osvetlio je u svojoj izjavi, kao svedok, pred Vojnim sudom i drugi sin vojvode Mišića, Vojislav.14 Evo delova te izjave:

"Svedok: Mogao bih da kažem da sam početkom novembra meseca, kad sam se nalazio u Kolubarskom paptizanskom odredu kao komandir čete, pozvan od Draže Mihailovića i moga brata Aleksandra Mišića i doveden u selo Struganik. Tom prilikom Draža Mihailović, kao i moj brat, pokušali su da iznude od mene da pređem na stranu četnika Draže Mihailovića. Pošto sam odbio taj pokušaj, ja sam bio zadržan u Struganiku i bio svedok kad su preko 200 partizana i članova partizanskih porodica sprovedeni kroz Struganik sa Ravne gore i upućeni za Mionicu odakle su dalje predati Nemcima kod Markove crkve.

Predsednik: Jeste li vi tom prilikom imali razgovor sa Aleksandrom Mišićem i sa Dražom Mihailovićem?

Svedok: Da.

Predsednik: Kako je tekao razgovor između vas i Mihailovića u pogledu ubeđivanja i uveravanja da treba da napustite komandirstvo u partizanskoj četi i da pređete četnicima?

Svedok: Mihailović me je ubeđivao i govorio da su oni i njegov pokret u vezi sa emigrantskom vladom preko kapetana Hadsona, koji je bio delegat engleske vlade pri štabu Draže Mihailovića. Ubeđivao me je da je jedino njegov pokret priznat i da jedino on može da vrši mobilizaciju u Jugoslaviji i da će kao takav biti pomagan od strane saveznika, da partizanski pokret ne može doživeti uspeha, prvo da ga narod neće prihvatiti, a drugo, da saveznici takav pokret neće prihvatiti.

Predsednik: Kakav je bio njegov stav u odnosu prema partizanima?

Svedok: Njegov stav bio je stav protivnika.

Predsednik: Kakvi su bili odnosi između partizana i četnika do tada?

Svedok: Do toga dana, to je bilo u noći izmedu 2. i 3. novembra, odnosi su bili snošljivi, nije dolazilo do sukoba sem nekoliko manjih. A od 3. novembra su nastupili oružani sukobi.

Predsednik: Šta vam je optuženi Mihailović rekao povodom tih sukoba: otkada, zašto, po čijem naređenju?

Svedok: Draža je objasnio da je on naredio da se te noći digne opsada koja je bila, opsada Valjeva i Kraljeva, da se napadnu partizanski odredi na svim mestima, gde god su postojali, i da je on uveren, ubeđen, da će svi partizanski odredi biti uništeni."1'1

Mihailovićev mučki napad na partizanske snage u Čačku bio je brzo slomljen. Razbijeni Jelički četnički odred bežao je 7. novembra noću ka Ravnoj gori.

O rezultatima borbi oko Čačka u listu "Borba" 8. novembra 1941. godine izdata su dva saopštenja. U prvom piše:

"Trupe izdajničke ravnogorske oficirske klike Draže Mihailovića pokušale su 7. novembra napad na Čačak i partizanskim protivnapadom su razbijene i uništene. Isterane su i iz kasarne u kojoj su se bile zabarikadirale. Dosada je zarobljeno oko 400 četnika i veliki plen. U plenu su 4 mitraljeza, 4 puškomitraljeza, odela i obuće za 400 ljudi, namirnica u izobilju, itd. Nastavlja se čišćenje terena u okolini Čačka."

A u drugom se kaže:

"Čisteći teren od četa izdajnika Draže Mihailovića, jedna naša četa od 100 boraca stupila je 7. novembra u 3 časa izjutra na liniji Preljina — Konjević u borbu s 300 četnika koji su bili naoružani s nekoliko teških i lakih mitraljeza. Kad su videli da ih partizani opkoljavaju, oni su osuli iz neposredne blizine vatru iz topova. Srušili su nekoliko kuća i poubijali nevinu decu i žene. Posle kratke borbe, ubijeno je 30 četnika, oko 100 četnika je zarobljeno, a među zarobljenim nalaze se oko 10 oficira i podoficira. Zaplenjena su 2 teška mitraljeza, 3 puškomitraljeza i 3 topa koje su četnici, povlačeći se sa kraljevačkog fronta, ukrali od partizana. Ostali četnici, razbijeni, razbegli su se u paničnom strahu bacajući sa sebe oružje. Partizani su imali jednog druga mrtvog i dva ranjena."

U članku "Kako je propao napad na Čačak", objavljenom u "Borbi" 13. novembra 1941. godine, piše:

"U operacijama oko Kraljeva narodnooslobodilački partizanski odredi imali su sa četnicima zajedriičku komandu i intendanturu. Prilikom izvršenja operacija u toku jednomesečne opsade Kraljeva četnički odredi nisu uvek i dosledno izvršavali odredbe unapred utvrdenog plana. I u pitanju ishrane s njihove strane javljale su se stalno zloupotrebe, tako da je saradnja postajala sve teža. Događaji u Požegi (ubistvo druga Blagojevića itd.) još više su zategli odnose u zajedničkom štabu kod Kraljeva.

A kad su Dražini četnici pošli u napad na Užice, oficiri-četnici hteli su da pod raznim izgovorima na Požegu pošalju četnike. Znajući da se ovim sprema napad na Užice, naše dve partizanske čete sprečile su ulaz četnicima u voz.

Tada je potpukovnik Dragoslav Pavlović naredio povlačenje sa fronta kod Kraljeva svima četničkim odredima. Partizanski komandiri i politički komesari tražili su povodom toga da se svi borci sa fronta na zajedničkom skupu pitaju za mišljenje pre nego što bi se ovakva jedna odluka i naredba donela. Jer, svi su oni dobrovoljno pošli u borbu protiv okupatora, pa sigurno ne bi pristali da slobodno puste fašističke zlikovce da vrše zverstva nad nezaštićenim stanovništvom kraljevačke i čačanske okoline, a najmanje da izazivaju bratoubilački rat. Na ovakav zahtev, vrlo energično formulisan, major Đurić se dogovorio s partizanskim Štabom odreda da se mora na svaki način sprečiti povlačenje od Kraljeva. U tom cilju otišao je na front.

Međutim, tajno su poslati svi četnički odredi iz okoline Kraljeva i Čačka da opsednu Čačak, a iste noći, takođe tajno, četnički odredi su se povukli sa kraljevačkog fronta i pošli na Čačak. Povlačeći se s kraljevačkog fronta, oni su na svojim položajima neiskreno, izdajnički davali crvene znakove, posekli telefonske veze položaja i pozadine. Povlačeći se, odneli su sa sobom svu hranu u nameri da nas glađu primoraju na odstupanje. U Mataruškoj Banji, Samaili i drugim mestima naše intendanture ostavljene su u pravoj pustoši.

Sve je ovo izvršeno po naredbi komandanta majora Đurića, koji je stvarno na prevaru radio, kad je posle stvorenog dogovora s partizanskim štabom da se kraljevački zajednićki front mora pošto-poto održati izdavao sasvim suprotne naredbe. Tako, po njegovoj naredbi, jedan četnički odred, posle zajedničke večere i dugog razgovora, podlo i iznenadno napao je našu oklopnu jedmicu, ubio njenog komandira Srećka Nikolića i dva partizana, teško ranio kurira i primorao naše tenkiste da napuste kraljevački front.

Isto tako po naređenju majora Đurića mrsaćki četnički odred postavio je jake zasede, da sve partizane koji u ove zasede upadnu pobiju i zarobe. Pismenu naredbu majora Đurića ima partizanski odred u svojim rukama. Ona je uhvaćena kod kapetana II klase Radonje Đorđevića, koji je sa svojom jedinicom razoružan pošto je otvorio na partizane vatru iz zasede.

Sa kraljevačkog fronta četnici su ukrali naš top i odvukli komandira baterije s posadom radi bombardovanja Čačka, Ljubića i Preljine.

Važno je primetiti da je čitava četa četnika iz sela Jarčujaka odbila da se povuče sa kraljevačkog fronta smatrajući da je to povlačenje najobičnije izdajstvo borbe za narodno oslobođenje. Ova četa svesnih seljaka i poštenih četnika smenila je odmah svoga dotadašnjeg komandira, aktivnog oficira, izabrala jednog svog seljaka za četnog komandira.

Kad je Čačak bio opkoljen, bilo je zahtevano da se partizani bezuslovno predaju.

Situacija u gradu je bila nesnosna zbog oskudice koja je nastala usled četničke blokade. Seljake koji su hteli u grad četnici su batinali i svlačili im odeću i obuću. Čačani, osuđujući ovakve postupke četnika, strahujući da ne izazovu bratoubilački rat, 5. novembra iskupili su se u povorci od 1.000 do 1.500 žena, majki i dece i pošli četničkome štabu ka Kulinovcima. Kada je povorka prišla kasarni, oficiri su naredili da se pripuca iz mitraljeza i pušaka, te se povorka razbila, a jedna žena je bila ranjena. Nisu hteli da dozvole da četnici vide toliku masu naroda, jer bi uvideli da su prevareni.

Drug komandant partizanskog odreda otišao je na pregovore sa četnicima u želji da skloni četničkc komandante da se bratska krv ne proliva. On je bio zadržan 24 časa kao talac, za koje je vreme bio izložen nečuvenom mučenju. Pretili su mu streljanjem, stavljali revolver pod grlo itd., a o pregovorima nije moglo biti ni reči.

U međuvremenu su kod Mrčajevaca napadnute dve partizanske čete, koje su se smenjivale sa položaja, pošto je tamo partizanski front bio postavljen i utvrđen. Isto je tako i Trnavski partizanski bataljon, povlačeći se 48 časova po četničkom odlasku sa fronta, a pošto je front bio obezbeđen, u Samaili iz zasede napadnut. Tom prilikom je razoružano 70 četnika.

Posle razgovora s partizanima i govora političkog komesara, ovi razoružani seljaci, zadovoljni, pušteni su svojim kućama, bratski se opraštajući od partizana. Kad je Trnavski bataljon došao do sela Slatine, tu su ga već napale predstraže četničkih odreda, te ss razvila borba koja je trajala od 18 do 20 časova.

Partizani su bili nadmoćniji u borbi. Razoružali su straže četnika na železničkim stanicama Slatine i Zablaća. Politički komesar partizanskog odreda uputio je pismeni predlog majoru Đuriću da dođe na pregovore u četničku ambulantu u selu Ježevici. Poziv za pregovore odneo je kapetan Đorđević, koji je uhvaćen u zasedi u Samaili. Pratila su ga dva partizana, koji su razoružani u štabu kod Đurića. Jednog od njih četnici su išamarali ... Major Đurić je u dugom pismu pozvao političkog komesara k sebi u štab, ističući da pregovori nisu važni, jer su četnici već osvojili Požegu, Užice i Arilje, zarobili partizanski tenk, zarobili bateriju, komandanta odreda drže kao taoca, razoružali 500 partizana i tako dalje. Bilo je očigledno da štab Đurića nije za pregovore, već izaziva bratoubilačku borbu.

Šestog novembra, oko 7 časova, četnici iz odreda ibarskog, zablaćkog, prijevorskog i 'Čete smrti' pokušali su da opkole Trnavski bataljon partizana. Borba na Lipničkim visovima trajala je do 1 sat popodne. Partizani su razjurili četnike. Mnoge zarobljene iz Ribnice, Bukovice i Brđana razoružali su i kada su ovi izjavili da su prevareni od svojih starešina, 'jer su sa položaja oko Kraljeva upućeni na odmor u pozadinu' — pušteni su kući. Tu su četnici imali 8 do 10 mrtvih i više ranjenih... Trnavski bataljon prokrčio je sebi put za Čačak.

Čačak je bio spreman za odbranu. Četnici su na Ljubićkom brdu privlačili topove radi bombardovanja grada. U 9 pre podne snažnim naletom na četničke baterije, partizani Ljubićkog bataljona zaplenili su tri topa, zarobili više četničkih starešina i razoružali bateriju.

Po podne oko četiri časa počeo je napad na Čačak. Odlično branjen od partizana, Čačak je davao silan otpor. Svi pokušaji četnika da se ma sa koje strane ubace u grad ostali su bezuspešni. Konjica u Vranjaku, kraj Morave, odbijena je i u panici se povukla. Tenkovi su zastali daleko od grada. U toku borbe i oni su oslobođeni. Četnici su želeli da ih što više oštete.

Opšti juriš na Čačak, započet oko 11 časova, zadržan je, i završio se punim slomom svih četničkih jedinica. Prijevorski četnički odred je zaokružen i predao se. Četnička 'Četa smrti' odbijena je i osakaćena na liniji žestoke partizanske vatre na gučkom putu. Dragačevski odred, ibarski i kotlenički razjureni su. Partizani su gonili četničke delove do same Jelice. Pošteni ljudi iz četničkih redova sa žaljenjem što je do ove borbe došlo, rado su se predavali partizanima polažući svoje oružje. Seljaci iz okoline dočekali su partizane kao najveće oslobodioce, jer je trodnevna pljačka i teror u selima Slatini, Zablaću, Vapi, Atenipi, Kulinovcima, Loznici, Mrčajevcima, Gorjevici, nagnali su poštene stanovnike da beže od svojih kuća.

U borbama oko Čačka četnici su imali do deset poginulih, a partizani dva druga.

Više stotina četnika partizani su iz borbe doveli sa sobom. Zarobljeno je nekoliko oficira. Zaplenjeno je do 200 pušaka i mnogo drugog materijala iz četničkih magacina.

Čišćenje se nastavlja po okolnim selima. Svi zavedeni seljaci puštaju se kućama.

Narod čačanskog kraja pozdravlja uspehe partizana, jer vidi da je to jedina i prava narodna, oslobodilačka, dobrovoljna snaga, koja je onemogućila prolivanje bratske krvi."

Sutradan, 7. novembra, Užički partizanski odred razbio je kod Karana i snage kapetana Račića, koje su takode po Mihailovićevom naređenju krenule u napad na Užice.

U saopštenju Vrhovnog štaba objavljenom u "Borbi" 8. novembra 1941. godine, to je ovako opisano:

"Bratoubice s Ravne gore pokušale su novi napad na Užice u toku noći između 7. i 8. novembra.

Napad je otpočeo sa severa, ali je imao vrlo malo uspeha. Partizanske snage su odgovorile žestokim protivnapadom.

Predveče je neprijatelj već bio razbijen i otpočeo je u rasulu da se povlači prema severu. Naše snage ušle su u Karan.

Naš protivnapad nastavlja se svom žestinom. Gonimo razbijenog protivnika na širokom frontu."

Neposredno pre i u toku borbi u Karanu, jedan od komandanata Mihailovićevog odreda, žandarmerijski podnarednik Filip Ajdačić, izvršio je nečuven zločin, o čemu je "Borba" 18. novembra 1941. godine objavila članak pod naslovom "Ravnogorci kraj Kosjerića izvršili grozan zločin" u kome piše:

"Nečuveni zločin dogodio se nedaleko od Kosjerića. Zločin koji ne zaostaje nimalo za odvratnim zverstvima koja je okupator činio po Mačvi, u Kragujevcu i drugim našim mestima.

Prilikom opšteg ravnogorskog napada na Užice, jedno njihovo odeljenje dobilo je nalog da napadne na Karan. Taj je napad izvršen na mučki način. Ravnogorci su razoružali jedan deo partizana, a zatim su počeli da hapse po varošici sve one ljude i žene koji su učestvovali u narodnooslobodilačkoj borbi, koji su pomagali partizane. Tako su nakupili preko 80 ljudi. Tom prilikom su zadržali i uhvatili dva kurira koji su išli prema valjevskom frontu, gde su Nemci pokušali prodor prema Užicu.

Sve pohvatane partizane i njihove prijatelje, te zveri u ljudskom obliku poterali su u pravcu Ravne gore. Krenulo je preko 20 naoružanih ravnogoraca, a na čelu im je bio jedan starac od 60 godina, koji je određen za sprovodnika.

Uz put se prema partizanima postupalo strahovito. Za najmanju reč udarani su kundacima. Kada je povorka odmakla jedan deo puta, stigao ih je ravnogorac-žandarm Ajdačić. On je prišao partizanima i odabrao devet lica: Maksima Markovića, zemljoradnika iz Kosjerića, Dragoslava Markovića, kamenoresca iz Kosjerića, Milivoja Kevića, marvenog lekara, izbeglicu iz Hrvatske, Svetozara Poznanovića, radnika iz Kosjerića, Jelenu Subić-Gmizović, narodnu učiteljicu iz Sječe Reke, Milevu Kosovac. narodnu učiteljicu iz Taora, Prvoslava Gmizovića, sudiju iz Užica, kurira iz Valjeva 'Eru' Joksimovića i još jedno lice čije se ime nije moglo da utvrdi.

Ajdačić je rekao da ih vode na saslušanje. A poveo ih je s pet-šest ljudi u klisuru Ridova, kraj sela Skakavca. Tu je otpočelo zversko mučenje. Partizani su premlaćivani kundacima, živima su vađene oči, ložena im vatra na telu. Obe drugarice su bile silovane, a zatim izbodene bajonetima. Zatim su ti krvoloci ostavili leševe i umakli u nepoznatom pravcu. Ostalih 70 partizana i njihovih prijatelja odvedeni su u pravcu Ravne gore i o njihovoj sudbini ništa se ne zna.

Kada su partizanske snage osvojile ponovo Kosjerić, otkriveni su u klisuri leševi poubijanih drugova. Oni su pružali groznu sliku — glave razmrskane kamenjem, polunagorela tela, preklane žene.

Tela ovih mučenika preneta su u Kosjerić. Odatle su prevezena u Užice, gde će biti sahranjena kako pristoji palim borcima u borbi protiv okupatora i njegovih slugu.

Jedna komisija građana pregledala je sva tela. Zapisnički su utvrđene sve sinrtonosne povrede. Isto tako će i jedna lekarska komisija pregledati tela mučenika i zapisnički utvrditi kakva su sve zverstva činili ravnogorci.

Jedan od vinovnika ovog zločina već je u partizanskim rukama. On priznaje svoje nedelo. Partizani će pohvatati i ostale zločince, koji su učinili taj grozni zločin. Kazna ih neće mimoići.

Neka je slava palim borcima! Neka su po hiljadu puta proklete sluge okupatora koji za njegov račun kolju srpske sinove! Neka živi jedinstvo svih poštenih rodoljuba u borbi protiv Hitlera i njegovih slugu!"

Jedini uspeh Mihailovićevih odreda u ovoj akciji bio je u Gornjem Milanovcu. Tu je četničkom komandantu pošlo za rukom da na prevaru zarobi i razoruža oko 200 partizanskih boraca, koje je kasnije predao Nemcima, a oni su, posle divljačkog mučenja, većinu streljali.

U izveštaju o ovoj akciji upućenom Mihailoviću, komandant četničkog odreda poručnik Zvonimir Vučković kaže:

"4. novembra 1941. godine u 11 časova, kada sam se nalazio na sastanku, povodom pitanja odbrane Milanovca, sa komunističkim komandantom bataljona Rakićem, pozvat sam na telefon iz Brajića od načelnika gorskog štaba potpukovnika Pavlovića koji mi je tada kratko naredio da odmah napadnem komuniste i da ih razoružam. Komandant mesta, kapetan Reljić, i komandant odreda koji je tada stigao u Milanovac, kapetan Stojanović, iz sela Ljuljaka, rešili su da ja odem u Brajiće i lično obavestim potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje sada nemoguće izvršiti, jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje, jer smo baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostavimo relativno dobre odnose.

Potpukovnik Pavlović odbio je sve moje razloge i naredio da mi u Milanovcu postupimo odmah po izdatom naređenju. Po povratku u Milanovac, našao sam kapetana Reljića, Stojanovića sa odredom i ostale oficire (desetina) izvučene iz Milanovca u selo Brusnicu (Konjevića kuće). Objasnili su mi da su tako uradili da bi se gore pripremili za napad. Kako niko od njih nije hteo da se vrati u Milanovac, ja sam odmah sa pratiocima produžio za varoš i našao samo 40 naših vojnika razoružanih (zadnji delovi štaba i odreda koji se izvukao) ...

U kasarni, spreman za borbu, moj odred čekao je pod komandom narednika Krste Kljajića. Na ulazu u Milanovac komunisti su pokušali da mene i pratioce razoružaju, što sam ja energično odbio, tražeći da me odmah odvedu njihovom komandantu. Sa Rakićeni sam posle kratkog sporazumevanja uspeo u sledećem: oružje je odmah vraćeno razoružanim vojnicima ... Odred kapetana Stojanovića i ostali oficiri mogli su se vratiti u Milanovac, gde sam ih ja posle pola sata i doveo. Kapetan Reljić je u međuvremenu otišao u Brajiće. Sve ovo koštalo me je časne reči da neću komuniste napasti, koju je od mene tražio Rakić kao garanciju.

Odmah sutradan, sa Stojanovićem, doneo sam odluku da napadnem komuniste, no s tim da se ja privremeno sklonim kako bih održao časnu reč u koju su komunisti čvrsto verovali.

Komunisti: Takovski odred nalazio se u Zdravstvenom domu i Šumadijski odred u Bolnici. Stojanovićev odred sa delom Smiljanićevog odreda, koji je tada otišao iz Gruže, bio je u Krsmanovićevoj kafani i okolnim kućama, a moj odred u kasarni. Podelili smo uloge tako da moj odred napadne Bolnicu, a Stojanovićev Zdravstveni dom. Izdao sam potrebne instrukcije i predao odred naredniku Kljajiću, naročito mu naglašavajući da izbegne žrtve, u kom smo cilju već ranije veći broj komunista (zemljoradnika) preveli u naše redove.

Noću 7. novembra Kljajić je sa odredom iznenadno opkolio Bolnicu i napao komuniste... Zarobljeni komunisti sprovedeni su u Brajiće. U isto vreme Stojanović je sa odredom napao Zdravstveni dom, isterao komuniste iz varoši u pravcu sela Vrbave i zarobio 10.

Pošto su naši odredi čvrsto vladali Milanovcem, ista varoš je predata odredu majora Savovića. Smiljanićev, Stojanovićev i moj odred dobili su zadatak da krenu za Takovo i dalje za Brezu, gde će obrazovati glavnu rezervu. 7. novembra 1941. godine u 10 časova narednik Kljajić predao mi je odred u selu Takovu."1'

Međutim, posle pretrpljenih neuspeha na drugim frontovima, pritešnjen od partizanskih odreda na prostoru Ravne gore, Mihailović se našao u neočekivanoj i veoma teškoj situaciji, o kojoj najbolje svedoče njegove radio-depeše upućivane tih dana emigrantskoj vladi.

Evo nekih od tih depeša:

"Br. 5 od 4. XI 41 — Situacija zahteva najhitniju pomoć. Mesto za bacanje potreba parašutom Suvobor... Sve je spremno kako ste tražili i bezbedno. Meteorološke podatke davaćemo redovno od 5. 11. Javite dan i čas dolaska aviona."

"Br. 6, 8 i 9 od 5. novembra — Vođa komunista u Srbiji pod lažnim imenom Tito ne može se smatrati kao vođa otpora. Borba komunista protiv Nemaca je prividna. Oni se snabdeli oružjem iz fabrike u Užicu. Napali su moje trupe u Ivanjici, Požegi, Arilju, Užicu, Gorjevnici, Ražani, Kosjeriću i drugim mestima. Borbu sam primio i verujem da će njen ishod biti u moju korist. Ponavljam, komunisti nemaju vođe otpora prema Nemcima. Budu li pomognuti od Engleske, ja pomoć odbijam. Partizani su otimali oružje od naroda. Ja tim putem nisam mogao ići. Imajući fabriku oružja u Užicu, odakle mi nisu dali ništa, još treba da im vi dobavite englesko oružje, pa smo gotovi zauvek."

"Br. 11 od 6. novembra — Odlično vreme za dolazak aviona. Sve je spremno. Javite dolazak aviona ..."

"Br. 12 od 6. novembra — U Požegu nikako ne silazite, već bacite stvari na mesto čije smo ordinate dali u depeši br. 5."

"Br. 15 od 7. novembra — Očekujemo pošiljke sigurno 7. na 8. Sada ili nikad. Situacija to zahteva najhitnije. Sve je spremno na Suvoboru. Vremenske prilike povoljne."

"Br. 20 od 9. novembra — Situacija zahteva najhitniju pomoć. Prvenstveno u automatskom oružju i municiji. Još noćas treba da stignu avioni, a takođe i svake sledeće noći. Samo najbrža pomoć može da popravi situaciju...""

Međutim, Mihailović se nije zadovoljavao samo vapajima za pomoć iz inostranstva, već je u ovakvoj situaciji i sam preduzeo niz mera.

Tako, 9. novembra upućuje sledeće naređenje majoru Jezdimiru Dangiću, koji se nalazio ne samo pod njegovom već i pod komandom Milana Nedića:

"Majoru gospodinu Dangiću. Situacija je takva da sve naše trupe iz Bosne najbržim načinom povučete na Bajinu Baštu, usput i kod vas sve partizane razoružati i naoružati naše ljude, na koji način povećavati Vaše odrede. Čim dođete u Bajinu Baštu, jedan deo snaga uputite pravcem na Užice, a drugi na Kosjerić, da napadaju na partizane, da ih razoružavaju i naoružavaju naše. Najnužnije čete ostaviti samo u Bosni. ALI SAMO NAJNUŽNIJE.

U ciframa, 1/6 ostaviti, a sa 5/6 gurati ovamo. Potrebno je da se Užice što pre zauzme, jer je tamo i fabrika oružja i municije koju mi već nemamo. Pri ovome preseći komunikaciju železnica: Užice — Visegrad i Užice — Požega, te da im pojačanja iz Požege i iz Užica ne mogu da stignu."18

Da bi privoleo Dangića i njegove ljude da što pre stupe u već započetu akciju protiv partizana, Mihailović nije prezao ni od najbezočnijih laži. Tako on u produžetku citiranog naređenja kaže:

"Znajte da su nas partizani napali mučki na dan 31. oktobra noću i s koncentrisanim snagama grunuli na Požegu koju su posle dvodnevne borbe zauzeli, iako uz njihove velike gubitke. Kolona koja bude dejstvovala na Kosjerić ima da padne na pozadinu njihovih trupa koje se bore sa našim delovima na Subjelu. Ovaj napad partizana na nas imao je za oilj da nam spreči dolazak pomoći iz Engleske, koja je trebalo da se doturi preko Požege. Od Londona smo dobili već neku pomoć, ali ona ne može biti brza i efikasna. Treba, dakle, energično da nas podržite, da nam pomoć stigne kako bismo mogli dalje produžiti našu borbu protiv okupatora. Treba da znate da se na čelu partizana nalaze hrvatske ustaše, kojima je za cilj da gurnu naš narod u bratoubilački rat i da spreče odmazdu Hrvatima. Zato žurno svim snagama NAPRED PO PBEDNJEM.

Obavestite o ovome majora Todorovića i sve komandante naših trupa na pravcu Višegrad — Sarajevo i na drugim pravcima da Vam se pridruže u Vašem dejstvu na Užice."

Istoga dana Mihailoviću je putem radija stiglo obaveštenje koje je nestrpljivo očekivao: da u toku naredne noći bude spreman za prijem avionskih pošiljki iz Velike Britanije. Stizala je prva saveznička pomoć.

U situaciji u kojoj se nalazio, ova vest je Mihailovića preporodila. Tešku zabrinutost zamenio je izraziti optimizam i vera da će najzad biti ne samo spasen od uništenja. već i u stanju da zada ozbiljne udarce partizanskim odredima.

S obzirom na to da su se u to vreme Užička Požega i aerodrom u njenoj okolini, ranije predviđen za prijem materijala i eventualni dolazak savezničkih aviona, nalazili u rukama partizanskih odreda, Mihailović se na vreme sporazumeo sa Kairom da se transporti bacaju direktno na Ravnu goru, jer je u to vreme Ravna gora stvarno bila i jedini prostor u celoj Jugoslaviji na kome su se nalazili samo četnici.

U toku ovoga željno očekivanoga dana pod Mihailovićevim i Hadsonovim rukovodstvom izvršene su sve potrebne pripreme za sprovođenje ove važne operacije.

Veći broj četnika, određen za prikupljanje materijala, i raspoređen oko prostora predviđenog za bacanje, obeleženog ugovorenim svetlosnim signalima, dočekao je pojavu aviona i spuštanje padobrana s materijalom oduševljenim poklicima: "Živeli saveznici!"19

Pomoć je stigla, ali ovog, prvog puta, s obzirom na Mihailovićevu situaciju i ogromne potrebe, imala je više simboličan karakter.

Međutim, znatno veći od materijalnog bio je moralni efekat ove savezničke podrške i pomoći, pa je Mihailović pokušao da to iskoristi do maksimuma.

Već sutradan on i njegovi četnici počeli su da šire vesti kako je prethodne noći nad Ravnom gorom bilo više od 100 savezničkih aviona koji su mu doneli oružje i municiju.

Tako je Mihailović, u lancu svojih obmana naroda, iskoristio i ovaj momenat kao dokaz da je on jedini priznati vođa "otpora protiv okupatora" u Jugoslaviji, kako od kralja i emigrantske vlade tako i od saveznlka, koji ga tako obilato pomažu oružjem i municijom.

Širenje ove lažne vesti bilo je sračunato i na demoralizaciju u partizanskim redovima koji su Ravnu goru držali opkoljenu i pritisnutu sa svih strana, preteći Mihailoviću uništenjem. Međutim, ako mu je kod još neopredeljenih i politički neobaveštenih i donela koristi, u partizanskim redovima ova vest izazvala je samo opravdan revolt.

Kako ni tražena efikasnija pomoć iz inostranstva, pa ni ona Dangićeva, nisu mogle uslediti brzinom koju je Mihailović želeo, on i njegovi komandanti se nisu nimalo libili da se za pomoć obrate direktno komandantima Nedićevih i Pećančevih odreda koji su otvoreno služili okupatoru. O ovoj pomoći kapetan Ćirilo Dimitrijević, Nedićev oficir, piše Mihailoviću 1943. godine, pored ostalog, i sledeće:

"Potom sam u svojstvu načelnika štaba Rudničke grupe odreda u najkritičnijim danima Ravne gore, bez odobrenja svoga komandanta slao municiju, opremu i puškomitraljeze na Ravnu goru, gde su trupe đenerala g. Mihailovića bile blokirane od komunista radi uništenja.

Iz ovih dana imam telefonsko priznanje đenerala g. Mihailovića Draže, koji mi je tom prilikom zahvalio i naredio da mu se imam javiti kada dođe do izražaja."20

Bez sumnje, najefikasniju pomoć u takvoj situaciji Mihailoviću je pružio Nikola Kalabić. On je, prema Mihailovićevim sugestijama, otišao u Ljig i uspostavio kontakt sa svojim ocem Milanom, komandantom Nedićevog odreda. A zatim, na Mihailovićev zahtev, Milan je, za borbu protiv partizanskih odreda, stavio četnicima na raspolaganje osam kamiona municije, koja je odmah prebačena u selo Ba i podeljena Mihailovićevim odredima. Da bi što više olakšao Mihailoviću situaciju, Milan je istovremeno angažovao i sve svoje snage u borbi protiv partizanskih odreda u oblasti planine Rudnik.

Od tada Nlkola postaje Mihailovićev ljubimac, a Milan Kalabić jedan od njegovih bliskih i najodanijih saradnika.

Saznavši, preko britanske službe, da je između partizanskih i četničkih odreda došlo do oružanog sukoba, Simović je uputio naređenje Mihailoviću da po svaku cenu "nađe osnovicu za izmirenje sa partizanima".

Na ovo naređenje Mihailović mu je 5. novembra 1941. godine odgovorio sledećim radiogramom, čiji tekst nije u potpunosti sačuvan:

"Veza telegrama broj 11 po kome kapetan Hadson treba da se obrati svima vođama otpora u Srbiji i Crnoj Gori. Vođa komunista u Srbiji pod lažnim imenom Tito ne može se smatrati kao vođa otpora. Borba komunista protiv Nemaca je prividna. (Nedostaje nastavak br. 7 — nap. autora) ... i snabdeli ih oružjem iz fabrike u Užicu. Napali su moje trupe u Ivanjici, Požegi, Arilju, Užicu, Ražanima, Kosjeriću i drugim mestima. Borbu sam primio i verujem da će njen ishod biti u moju korist. Budu li potpomognuti od Engleske, ja pomoć odbijam. Partizani su otimali oružje od naroda. Ja tim putem nisam mogao ići. Imaju fabriku oružja u Užicu odakle mi nisu ništa dali. Još treba da im Vi dobavite englesko oružje pa smo gotovi zauvek."21

Kao što se vidi, Draža Mihailović je od samog početka nastojao da onemogući svaki kontakt britanskih oficira sa rukovodstvom NOP-a, služeći se pri tom najobičnijim lažima i klevetama, i tako je radio za sve vreme boravka britanskih oficira u njegovom štabu.

U članku objavljenom u "Borbi" 8. novembra 1941. godine pod naslovom "Još jedna izdaja", Edvard Kardelj je, pored ostalog, napisao:

"Nedić se raskrinkao brzo, zajedno s Pećancem. Draža Mihailović se, eto razgolićava tek sada, i to kao izdajnik gori od svih izdajnika. Jer šta može biti ogavnije od činjenice da se Draža Mihailović četiri meseca pretvarao pred narodom kako je tobože i on borac protiv okupatora, da bi mogao, eto sad, u novembru, od Nemaca i Nedića uzeti topove i bacače mina za napad na partizane.

A zašto na partizane? Zato što je izdajnicima kova Nedića i Draže Mihailovića potpuno jasno da su partizani istinska narodna vojska, prožeta žarkom ljubavlju prema svom narodu, prožeta nepokolebljivom voljom da oružjem u rukama stvori lepšu budućnost svom narodu. Uništiti partizane znači ugušiti narodnu volju i omogućiti izdajnicima da se još jedanput — pod bilo čijom zaštltom — vrate državnom koritu. Udar po partizanima je, dakle, udar po čitavom srpskom narodu... Ti ljudi, koji su bacali tolike poštene srpske seljake u nesreću, uspeli su u velikoj većini da se sakriju. Nema nikakve sumnje da će ravnogorci ponovo pokušati da se priberu za nove napade na oslobodilačku borbu srpskog naroda. Znači: tu gospodu treba dotući najbrže i najpotpunije. Dotući ćemo je — jedinstvom srpskog naroda.

Borba protiv izdajnika s Ravne gore nipošto ne znači napuštanje borbe za jedinstvo oslobodilačkih snaga. Gospodu ravnogorce ne treba izjednačavati sa svim četnicima. I među oficirima ima poštenih, rodoljubivih elemenata koji osuđuju odvratnu izdajničku rabotu ravnogorskih izdajnika, a pogotovu među četničkim masama, koje u svojoj ogromnoj većini iskreno hoće da se bore za slobodu svog naroda. Takvi iskreni rodoljubi iz četničkih redova, koji su se suprotstavili Draži Mihailoviću i ostali verni srpskom narodu produžujući, rame uz rame s partizanima, borbu protiv okupatora, jesu na primer poručnik Martinović, prota Vlada Zečević i mnogi drugi. Dužnost je svih iskrenih patriota da, nemilosrdno unistavajući izdajnike koji se kriju pod četničkim nazivima, svim snagama rade na učvršćenju jedinstva partizana i onih četnika koji su ostali verni svom narodu. A to jedinstvo će potpuno i do kraja politički dotući izdajničku oficirsku gospodu s Ravne gore."

Juna 1943. godine, o napadu na Užice, Dragiša Vasić mi je pričao:

"Još istoga dana komandant (tj. Draža — prim. autora) je odlučio da lično komanduje ovim napadom. Međutim, Ignjatović je bio loše sreće. Partizani su mu ubrzo preoteli Požegu i odmah zatim zatražili primirje. Očigledno, Ignjatović im je smetao i njegovo uništenje bilo im je u prvom planu. Ja sam bio protiv bilo kakvih daljih pregovora i zaključivanja primirja s partizanima, ali sam se, na komandantov zahtev, ipak složio da preko našeg delegata pri partizanskom štabu u Užicu, kapetana Mitića, dostavimo i naše uslove. Telefonskim putem, preneo ih je potpukovnik Pavlović.

Posle odbijanja naših zahteva, koje nas nimalo nije iznenadilo, komandant je naredio da se naši odredi koji su, zajedno s partizanskim, držali opsadu Kraljeva i vodili borbe oko njega, povuku prema Čačku. Bili su to momenti u kojima je nastajala teška pometnja. Pojedini odredi, pa čak i njihovi komandanti, bili su spremni na odricanje poslušnosti. Upotrebili smo mnogo reči da bismo ih ubedili u pravilnost našeg stava.

Koristeći pometnju, partizani su uspeli da razbiju neke naše odrede i da nas, svojim obručem stvorenim oko Ravne gore, formalno opkole. Bili su to teški momenti, ali mi smo bili uporni. Na žalost, u ovom sukobu s partizanima, jedini uspeh postigao je poručnik Zvonko Vučković sa svojim odredom, i to u Gornjem Milanovcu."

Mihailović je u toku istražnog postupka 1946. godine, na pitanja islednika o napadu na Užice i borbama oko Čačka, pokušao da odgovornost prebaci na svoje oficire:

"Za ovaj napad nisam znao dok nije Požega pala. Po saznanju bio je pripremljen koncentričan napad na Užice. Napad je pripremljen od strane požeškog garnizona u pravcu Užica, po dvama putevima koji vode ka Užicu iz oblasti Čajetine, gde je bio komandant potpukovnik Andrija Jevremović; sa pravca Kremne, gde je bio komandant Čeda Zaharić. Sve ovo daje sliku jednog organizovanog napada. a mislim da je glavni organizator tog napada mogao biti jedino kapetan Vučko Ignjatović koji je imao najjači odred i koji je bio najborbeniji.

Islednik: Jeste li vi u to vreme imali telefonske veze sa pomenutim komandantima kolona za napad na Užice?

Draža: Telefonska veza išla je preko Požege za Užice. Znači da sam imao vezu sa Vučkom Ignjatovićem, ali sa ostalima nisam imao vezu. Moj delegat Mitić iz Užica intervenisao je kod Vučka Ignjatovića da se napad na Užice obustavi.

Islednik: Kakav je bio ishod ove kombinovane operacije napada na Užice i ko vas je o tome obavestio?

Draža: Rezultat pohoda bio je razbijanje Vučka Ignjatovića i gubitak Požege koju su partizani zauzeli u borbi protiv četnika. Vučko Ignjatović je bio odbačen u pravcu sela Glušca. Zbog zauzeća Požege povukao sam svoje snage Račića do valjevskog fronta i dao mu zadatak da napadne Užice, da bi naterao partizansku komandu da mi ustupi Požegu. Istovremeno Vučko Ignjatović dobio je zadatak da povrati Požegu, Račić je od Valjeva došao do Karana gde se odigrala odlučujuća borba između njega i partizana. Račić se kolebao nekoliko dana i nije izvršavao moje naređenje, te je u sudaru bio odbačen.

Kao posledica svega ovoga dolazi do stvaranja fronta i koncentričnog paritizanskog napada na Ravnu goru. Taj se napad razvija sledećim pravcem: od Karana u pravcu Tometinog polja, od Požege u pravcu Pranjana, partizani zauzimaju Milanovac i kreću svoje snage preko Beršića ka Ravnoj gori. Vučko Ignjatović napušta front i odlazi u Kačar; ja Račića prebacujem da zatvori pravac od Gornjeg Milanovca, a na isti pravac stavljam majora Smiljanića sa Gružanima; u Pranjane, u kuću Zvonimira Vučkovića sa Takovskim odredom. Na istom delu fronta je i Milutin Janković sa Dragačevcima. Ovako pritešnjen bio sam prinuđen da povučem moje snage koje su opsađivale Kraljevo, a Kraljevo nisam mogao inače zauzeti jer je dotadanja opsada to pokazala.

Komandant tih trupa, Đurić, dobio je naređenje da zauzme Čačak, koji zajedno drže moji ljudi i partizani. Đurić, isto kao i Račić, okleva i naređenje pokazuje partizanskom komandantu. Pokušaj zauzeća Čačka je propao.

U tom teškom momentu za mene, dobijem od maršala Tita ponudu pismom da se obustave neprijateljstva, da se formira sud koji će ispitati slučaj i kazniti krivce. Ovaj sud bio je mešovit i lica su bila određena kako od strane moje tako i od strane Titove. Ja to prihvatam, neprijateljstva se obustavljaju i sklapa se nov sporazum koji bazira na starim dogovonma, a bio je pismen. Ovaj sporazum su nedićevci objavili u svojoj štampi. Formirani sud nije mogao da radi, jer ga je omeo napad Nemaca na oslobođenu teritoriju.

Islednik: Šta je bilo sa više od 300 zarobljenih partizana od strane vaših jedinica u borbama kod Mionice?

Draža: Ja sam bio u Struganiku kada su me izvestlli da ovi zarobljenici dolaze u Struganik. Major Mišić je pošao da ih vidi i razgovara s njima. Upućeni su na Ravnu goru, ali tamo nisu mogli da ostanu zbog ishrane i naredio sam da se vrate na sektor Aleksandra Mišića, sektor Mionice. Mišić ih šalje u Mionicu. Komandant mojih snaga u Mionici bio je Petar Brajević. Brajević ih je predao Jovi Škavi, puškaru iz Valjeva, a ovaj ih predao Nemcima i dobio nagradu. Zbog ovog slučaja i Brajević i Škavo stavljeni su pod slovo 'Z'22 i to je objavljeno preko Radio-Londona.

Islednik: Ko je stavljao pod slovo 'Z'?

Draža: Ja sam stavljao pod slovo 'Z'. Stavljao sam samo domaće izdajnike. Naravno da sam to radio po podacima i predlozima komandanata.

Islednik: Da li vam je poznato o zločinu koji je izvršio Ajdačić nad 11 naših drugova i drugarica iz grupe Gmizovića, sudije iz Užica?23

Draža: Čuo sam o ovom slučaju i naredio sam da se vodi isleđenje, koje je vodio jedan član štaba. Nije se moglo nista utvrditi, a verujem da je optužba bila osnovana."24

Poruke emigrantske vlade su bez sumnje ohrabrile Mihailovića u izvršenju planirane odluke, da uništi NOP, došle su mu u pravi čas. Naime, Mihailović je znao da svakoga časa treba očekivati znatno snažniji pritisak i napad okupatora na oslobođenu teritoriju. Takav razvoj dogadaja, prema njegovoj prooeni, pružao mu je velike šanse. Prvo, da njegova akcija protiv NOP bude obilato potpomognuta okupatorskim snagama, što je obećavalo znatno veće izglede na uspeh, i drugo, da se on i njegova organizacija u poslednjem trenutku rehabilituju u očima okupatora kao nacionalisti spremni da se bore protiv "komunizma". Ovo je Mihailoviću stvaralo uslove i za pregovore i sporazume sa okupatorom za dalju zajedničku borbu protiv NOP, kako u Srbiji, tako i u drugim krajevima zemlje. On je tada bio čvrsto uveren da je najzad došao očekivani najpogodniji momenat" za njegovo puno učešće u realizaciji zavere svih reakcionarnih snaga protiv NOP i ustanka naroda Jugoslavije koji su krenuli u borbu protiv fašističkih zavojevača.

Međutim, u potrazi za saveznicima Mihailović je išao i dalje. Preko pripadnika i delegata svoje organizacije u Beogradu, on stupa u vezu i sa nacističkim okupatorima, uveren da će od njih dobiti najefikasniju pomoć za uspešan zavrsetak svoje zavereničke i izdajničke akcije.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vuk
Administrator foruma
Administrator foruma


Član od: 23 Dec 2007
Komentari: 1528

KomentarUpisano: 11 Aug 2008 12:11    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

Iako dugacak ovaj teks je veoma interesantan.
Mnogo se u danasnje vrijeme vodi polemika o tome ko je prvi poceo ustanak u Jugoslaviji - cetnici ili partizani.
Medutim vaznije je ko je taj ustanak na pravilan nacin usmjerio ka oslobodenju zemlje od okupatora i stvaranju uslova da se svi narodi i narodnosti u Jugoslaviji ujedine i da zajednickim radom izgrade drzavu koja je daleko prvazisla stanje u kojem je bila prije rata.

U vezi tog sam naisao na zanimljiv tekst na stranici Saveza antifasista Srbije.
Izmedu ostalog zanimljiv je i sljedeci dio koji pokazuje snagu KPJ koja je bila pokretac i revolucije i narodnooslobodilacke borbe.
Citat:
Bilo kako bilo, činjenica je da se u Komunističkoj partiji Jugoslavije, SKOJ-u i partizanskom pokretu našlo skoro sve ono što je nešto značilo u intelektualnom životu tadašnje Jugoslavije. Lista intelektualaca u njima bila bi nepregledna, pa da se ograničimo samo na neka od najpoznatijih imena kao što su Ivo Lola Ribar, Koča Popović, Moša Pijade, Milovan Đilas, Miroslav Krleža, Vladimir Nazor, Veselin Masleša, August Cesarec, Pavle Savić, Gojko Nikoliš, Branko Ćopić, Ivan Goran Kovačić, Ismet Mujezinović, Skender Kulenović, Meša Selimović, Vladimir Velebit, Kočo Racin, Mihailo Lalić, Božidar Jakac, Oskar Davičo, Oskar Danon, Vladislav Ribnikar i brojni drugi.

Ovaj sloj ljudi davao je osnovni ton kolektivnoj psihologiji partizanskog pokreta i poznatoj asketskoj partizanskoj etici, pa i samom revolucionarnom nasilju. To nasilje nikada nije bilo samo sebi cilj i nije predstavljalo dominantno obeležje partizanskog pokreta. Cilj pokreta bio je pridobijanje pristalica za ideje pokreta, a to se nije moglo ostvariti nasiljem, već samo ideološkim radom i ubeđivanjem. S druge strane, ono je bilo usmereno prema stranom zavojevaču i njegovim pomagačima i, u celini uzev, imalo je karakter legitimnog ratnog dejstva uz puno poštovanje pravila ratnog prava. To, dakle, nikada nije bilo individualno nasilje već nasilje pokreta i nikada nije bilo, osim u ekscesnim slučajevima, izraz lične želje za dominacijom i nasiljem, već izraz ratne nužde.


Posebno sam naglasio dio koji govori o nacinu na koji se pridobijalo vise pristalica. To je u stvari i ono sto ponavljam vec duze vrijeme na forumima - domovina se brani i ljepim vaspitanjem.

Cijeli tekst procitajte na adresi:
http://www.antifasizam-nob.org.yu/glas.php?id=148
_________________
"Hej, hej Jugosloveni, bračo rođena,
vratite se kući, samo jedna je Jugoslavija.."
www.vuksfrj.se
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji e-mail
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 21 Aug 2008 17:52    Naslov komentara: Nije bitno ko je prvi poceo da puca.. Citiraj ovaj komentar

...bitno je ko je u sta i zbog cega je pucao, kod neizbenog Striceka sam naveo podatak na tu temu, tacno je da su cetnici njih par prvi pucali i ubili nemacke vojnike, ali cetnici se ne hvale sa tim dogadjajem, jer kada bi ga *evidentirali* i eventualno slavili, doslo bi se do zakljucka da Draza nije organizator, jer to je bila aktivnost nekolicine, odanih kralju i otadzzbini, a iza njihove akcije je prvi put svanulo 100 za jednog streljanje. Ovako mogu da optuzuju partizane da su oni izazvali represalije i streljanje 100 za 1 og...oni lazu u svakoj kombinaciji....ne opra ih ni sava ni dunav...ni Drina !
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 13 Oct 2008 09:52    Naslov komentara: Sporazum je potpisan 16.juna 1944.godine Citiraj ovaj komentar

..i njime je kraljevska vlada, na celu sa doktorom Subasicem, priznala tekovine dotadasnje partizanske borbe kojim su postavljeni temelji novog demokratskog i federativnog uredjenja zemlje. Samo tri meseca kasnije, 12 septembra, kralj Petar je preko radio Londona naredio svin Srbima, Hrvatima i Slovencima da se ujedine i pristupe jedinicama marsala Tita. Bio je to *noz u ledja* cetnicima Draze Mihailovica, posle cega je vise od 300 oricira i vojnika izvrsilo samoubistvo....29. januara 1945.godine...kralj je *podneo ostavku* ne samo na svoj polozaj vec i na monarhiju. Samo mesec dana kasnije, 5 marta, kraljevska vlada podnosi ostavku, a namesnici obraziju novu vladu na celu, ni manje ni vise, nego s Josipom Brozom . Logican sled dogadjaja je bila i ustavotvorna skupstina, koja je na zajednickoj sednici Skupstine naroda i Savezne skupstine, odrzane 29.novembra 1945. godine, proglasila FNRJ i donela odluku kojom se ukida monarhija u Srbiji. Dakle, ne mozemo govoriti o melegitimnim odlukama komunistickih vlasti, a jos manje da Aleksandar Karadjordjevic ima prava na nesto sto mu nije ni pripadalo.

Pricu o novio monarhiji, izmislili su Vuk Draskovic i njegova zena Danica Draskovic, pravnici po obrazovanju. Ucinilo im se da je presto *upraznjen* pa da se njih dvoje nakekece na presto, a narod da dirinci za njih dok oni igraju *oro*, pardon valcer po Belon dvoru....
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 21 Oct 2008 17:48    Naslov komentara: Danas je 67. godina od Citiraj ovaj komentar

Streljanja kragujevcana,djaka...*Krvava bajka*..dan kada su izdajnicke *vojske*..Milana Nedica i Dimitrija Ljotica...isporucila pomenute kragujevcane Nemcima na likvidaciju. Jezivo je saznanje da su rehabilitovani i da su stekli pravo na *zasluzenu penziju* uz tvrdnju da su *antifasisti*.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Lola60*
Iskusni clan


Član od: 22 Dec 2008
Komentari: 107
Mjesto: Prokuplje SFRJ

KomentarUpisano: 31 Jan 2009 04:03    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

zvijezda zvijezda Drugovi ništa tu nije čudno . Četnici su od pre neku godinu stekli pravo na penziju , kao borci protiv fašizma (komunizma) , a zajedno su sa Nemcima napustili SFRJ kao i iredente na Kosovu posle bombardovanja . Embarassed Tu ideju realizovali su Vuk i Danica Drašković i Voja Šešelj , četnički vojvoda . Oni su dali predlog skupštini Srbije a poslanici su to jednoglasno usvojili . To je stvarno sramota šta radi današnja vlada i skupština , to je za njih demokratija i savremen život . Tako oni hoće u Evropu . Embarassed Sramota . zvijezda zvijezda Wink
_________________
*SOCIJALIZAM JE NOVI SVETSKI POREDAK , UJEDINIMO SE U NOVU SFRJ , proleteri svih zemalja ujedinite se ......+*
www.bojant.blogspot.com www.nkpj.co.nr
www.bojant1.blogspot.com www.skoj.org.yu
www.boki.5forum.net www.crvenazvezdafk.com
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji e-mail
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 31 Jan 2009 11:37    Naslov komentara: Pomenuta lica i ne pomenuta lica Citiraj ovaj komentar

..su samo spoljni prsten imperijalistickih, vise godisnjih interesa Nemacke fasisticke intervencije. Radi se o *presecanju* istorije i nastavku od 1940 godine. U tom obnovljenom paklu glavu su digli i saradnici okupatora, okupatorske sluge sa prostora SFRJ. Aktuelnu scenu *krasi* i povampireni fasizam u Ukrajini...crni su oblaci nad Evropom i njenom *civilizacijskom* tekovinom fasizmom. Ko je u situaciji neka prati od juce u nastavcima PECAT MAGAZIN...prvi broj je izasao 1939, urednik Miroslav Krleza...ugasio se 1940, ali je precizno obuhvatio scenu evropsku situaciju. Kako su to komunisti nestali, kako su to nestali Jugosloveni...sta to sami sebi radimo, hocemo li mirno cekati neki Ausvic, Jasenovac i obnavljanje *nacisticke civilizacije* ?
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 27 Nov 2009 11:27    Naslov komentara: Srpski komunisti, Josip Broz,Edvard Kardelj..*srbijanci*...? Citiraj ovaj komentar

Upoređivajući prošlost Dalmacije i BJR Makedonije, došao sam do zaključka da Dalmacija ima mnogo više elemenata na status republike od Makedonije, a danas je bez ikakvog statusa u Hrvatskoj,već samo najobičniji geografski pojam.
Dakle Dalmacija je još u starom veku imala položaj provincije u Rimskom carstvu (dok Hrvatska ni kao geografski pojam nije postojala ,a Makedonija,ali ona koju je stvorio A.Makedonski,a na koju se današnji ''Makedonci'' bezpravno pozivaju je bila poodavno nestala.
Kasnije,u feudalizmu, Dalmacija je bila pod vlašću Mletaka i Austrougara,takođe sa nekom vrstom autonomije i to nikada u sastavu Hrvatske.Makedonija nije ni postojala,osim geografskog pojma u Grčkoj,a kasnije skopske ili vardarske oblasti u administrativnoj podeli Osmanskog carstva koja granicama nije bila jednaka današnjoj BJR Makedoniji jer je zauzimala i delove Srbije,AP Kosmeta i Albanije.
Dalmacija tokom srednjeg veka biva i kraljevina,dok za Makedoniju kao neki vid državnog uređenja niko nije ni čuo.
Ujedinjenjem kraljevina Hrvatske,Dalmacije i Slavonije nastaje država Hrvatska koja je imala granice približno današnjoj državi.
Posle Drugog svetskog rata,nakon okupacije italijanske Istre od strane srpskih komunista,dogovorom Tita i slovenačkih i Hrvatskih komunista,Hrvatskoj se bez ikakve naknade Italiji i Srbiji prisajedinjuje i Istra.Dalmacija i Istra gube sva prava u SR Hrvatskoj iako je bilo nekih autonomaških pokušaja koje je komunističko rukovodstvo ugušilo,dok BJR Makedonija uz neku kraću,novokomponovanu i iz komunističkih pera izdiktiranu istoriju od smrti kralja Aleksandra 1934. kada je pod bugarskom direktivom delovala špijunska i teroristička organizacija VMRO koja je imala za cilj da BJR Makedoniju odvoji od Srbije i pripoji Bugarskoj,čak se i grad u Bugarskoj zove po vođi te organizacije- Goce Delčev,biva od komunista proglašena za organizaciju koja se borila i izborila da Makedonija stekne nezavisnost nakon ''vekovne borbe'' za oslobođenje...Napisane su još mnoge svinjarije o tome, tako da danas ''makedonska'' deca uče da su potomci Aleksandra Makedonskog (i njegovog dečka ),dok Dalmatinci se nazivaju Hrvatima,bez ikakve autonomnosti u upravi su,neka autonomaška stranka od straha odmazde Hrvatskih vlasti ni ne sme da se formira,jedino što donekle daje nadu da su Dalmatinci svesni jeste naziv novina- ''Slobodna Dalmacija''...
__________________
powered by IBM
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 13 Mar 2010 10:07    Naslov komentara: Jugosloveni izdajnici samih sebe i drazave i svega.... Citiraj ovaj komentar

*Nocu, izmedju 31.avgusta i 1. septembra 1939.godine,Hitlerovi
jurisnici, preobuceni u poljske uniforme, napali su jednu nemacku
pogranicku radio stanicu...Poljska je optuzena za agresiju na Nemacku,
i potom je protiv nje pokrenuta ofanziva velikih
razmera...*Weiss*....*
* U prolece i leto 1995...1996..belosvetski lazov SAD, Dzon Satuk..i
organizator po ucenju * Sun Cu*...mic po mic...od 70...*rastegne* na
100 zrtava, od 153 rastegne na 1200 ubistava, u daljem toku *nategne*
na 8.000 zrtava...

Deseti diverzantski vod, izvrsilac nekih streljanja bio je
*visenacionalna zajednica*...nisu bili samo Srbi...bili su
beskrupulozni placenici, *psi rata*. Oni se bore za novac, i zbog
njega su spremni da cine svasta, i to za racun bilo koga...*legija
stranaca*..zasto je tuzilastvo pobeglo od nvedenog voda, svedoka
Erdemovica...? Neveo je imena svojih saucesnika..niko nije
odgovarao...

zato sto je to rezija Amerikanaca i Francuza, zato sto ljaga na Srbe
izaziva mrznju, a bez mrznje nije moguce razbiti Jugoslaviju i
Jugoslovene, a glupi *Jugosi* vise veruju CIA..nego sebi i svojim
ocima i usima...

--
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 13 Mar 2010 12:14    Naslov komentara: Viktor Lazic u Melburnu Citiraj ovaj komentar

U najuzm centru grada u jednoj od najvecih crkvi ugledao sam spomenik,
ni manje ni vise, nego Alojziju Stepincu,*svecu muceniku*. Coveku koji
je blagoslovio proglasenje NDH i u to ime odrzao posebnu misu. Vatikan
nikada nije priznao NDH kao drzavu, ali to nije sprcilo Stepinca da
redovno drzi molitve za uspeh nove drzave i njenog tvorca-heroja Antu
Pavelica. Kada je zvanicno osudjivao genocid, govorio je da nije u
redu ubijati jevreje i Rome, preskacuci da pomene one koji su najvise
u njegovoj okolini stradali, Srbe. Covek koji se usudio da i posle
rata od Tita zatrazi oprostaj za izdajnike i saradnike nemaca, i koji
je za svoje ucesce u ratu odsluzio cak pet godina zatvorske kazne !
Naisao sam na spomenik nikome drugome, nego tom coveku i novoj verziji
istorije po kojoj je on plemenito dao dozvolu da se Srbi prime u
katolicanstvo bez problema, tako im spasavajuci zivot. Jedan od
najlepsih gradova Australije za mene je u tom trenutku zauvek
potamneo. Istog dana dobio sam odgovor iz novozelandske ambasade da je
Srbija od 2005.godine na spisku drzava za cije je gradjane propisan
posban rezim, gde dobijanje turisticke vize traje izmedju dva i cetiri
meseca. Specijalni rezim koji vazi za manje od desetak drzava sveta.
Da li je mozda, gospodin Stepinac, inace i nosilac Karadjordjeve
zvezde kada se sa srbima borio u Solunu 1918, i kanije uvek bio na
pravoj stranibzajedno sa svojim narodom ?
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 22 Sep 2010 20:37    Naslov komentara: Ali, neke pojavno- najavne scene desile su se...1986.. Citiraj ovaj komentar

Kada se po zemlji poseje so, kazuje nam najdublji sloj Bazduljevog dela, na njoj više ništa ne može da nikne, ona ostaje neplodna i pusta. Kao Sarajevo, koje, u sumrak prve decenije 21. veka, dobija obrise praznog, avetinjskog grada „gde sa žumancem meša se katran“

Sredinom decembra 1986. godine, grupa studenata organizovala je u privatnom stanu jedne osamnaestogodišnjakinje (danas, inače, poznate javne ličnosti) rođendansku proslavu i tom prilikom napravila maskenbal i svojevrstan, za ono vreme svakako skandalozni performans – neki od pozvane obesne omladine bili su obučeni u fašističke uniforme, zidovi su bili okićeni nacisitičkim zastavama i parolama, na video-rekorderu prikazivan je dokumentarni film o Hitleru i Trećem Rajhu, a na sendvičima su majonezom bili iscrtani kukasti krstovi. Jedan od učesnika ove „rođendanske proslave u fašističkom dekoru“ (danas, takođe, uspešna javna ličnost), prijavila je ovaj incident, posle čega su mnogi protagonisti privedeni u policiju i stavljeni na „stub srama“, kako na svojim fakultetima, tako i u medijima.
I pored toga što je ova „fašistička bahanalija“ bila predmet ozbiljnih rasprava na sarajevskom Univerzitetu i u komitetima Komunističke partije – o čemu je „Oslobođenje“, redovno, iz dana u dan, tokom januara 1987. godine obaveštavalo javnost, na kraju saopštivši i imena 19 studenata koji su bili prisutni na rođendanu – ovaj događaj, u ovdašnjoj literaturi ponekad ovlaš pomenut, nije sve do romana „Sjetva soli“ bosansko-hercegovačkog pisca Muharema Bazdulja, predstavljao tematsku okosnicu nijednog književnog dela. Nije, bez obzira na to što je „fašistički rođendan“ dovoljno intrigantan već i zbog činjenice da je krajem 1986. godine okupio krem sarajevske studentarije, među kojima su se nalazili i pojedinci koji su tokom devedesetih godina napravili, u državama nekadašnje Jugoslavije, izuzetno značajne karijere.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 18 Oct 2010 09:28    Naslov komentara: .............. Citiraj ovaj komentar

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Vojna-tajna-kupljena-na-buvljoj-pijaci.sr.html
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 13 Sep 2011 09:20    Naslov komentara: * crveni teror*...? Citiraj ovaj komentar

MNOŽE SE PETOKOLONAŠI

Upravo je peta kolona zahvatila cijelu Crnu Goru. Počeli su se pojavljivati tzv. preletači, odnosno petokolonaši, kako su ih tada nazvali. Oni su iza leđa i unutar oslobodilačkog fronta djelovali razbijački, a kad osjete da su otkriveni - bježali su iz oslobođene zone kod okupatora, primajući njegovo oružje. Priključivali se Baju Stanišiću i tako odmah stupali u akciju protivu oslobodilačke vojske.
Takva situacija primorala je oslobodilačku vojsku da tokom januara 1942. godine osnuje posebne udarne jedinice za borbu protiv pete kolone, koju su sačinjavali vojna lica – oficiri, podoficiri i drugi predstavnici građanske klase, na riječima vjerni dvoru Karađorđevića, a u stvari okupatoru.
Oslobodilačka vojska je tada bila u defanzivi, pa je u obračunu sa petom kolonom bila neselektivna, počinivši i grube, monstruozne radnje, koje ćemo naknadno elaborirati.
Autori »Pomenika« su period od 13. jula 1941. do 4. februara 1942. godine prikazali »u kumbulj«, iako ga karakterišu neke vrlo značajne specifičnosti koje su oni svjesno izbjegli, kako bi NOV prikazali kao »zločinačku organizaciju«.
Naime, u ovom periodu javljali su se u narodu razni potkazivači koji su, iz koristoljublja i drugih pobuda, dostavljali okupatoru podatke o pojedinim ciljevima koje on treba da gađa ili da pošalje vojsku za njegovo uništavanje. Špijuna je bilo od pamtivijeka u svim sredinama, pa i u Crnoj Gori. Sjetimo se samo špijuna pod austrougarskom okupacijom, koje su crnogorski komiti strogo kažnjavali.
Za autore »Pomenika« ti su potkazivači maltene heroji; oni ih stavljaju u istu ravan sa časnim građanima. Kako, na primjer, mogu u »Pomeniku« da bolje tretiraju lica koja su vodila italijanske okupacione snage na paljenje ustaničkih kuća, sječu njihovih šuma, pljačku njihove imovine i vršenje drugih raznih nedjela za šaku okupatorskih para – nego borce za slobodu svoga naroda? Zna se da su u ovom periodu sve ustanike, dok su zajedno s njima ratovali protivu okupatora, otkrivala i ubijala ova lica. Najviše su takvih ubistava baš počinili oni koji su se ranije eksponirali kao četnici.

POLEMIKA S AUTORIMA »POMENIKA«

Autori »Pomenika« za svakog poginulog četnika kažu dvije ključne neistine: da su se oni priključili četnicima »zbog neslaganja sa komunističkom ideologijom«, odnosno zbog ubistava i »bacanja u jame nevinih ljudi«. Kakva laž! A koliko su tek četnici napravili gnusnih zločina, pa nikome iz njihovih redova nije ni padalo na pamet da zbog toga napusti kvinsliški pokret! A što se tiče tvrđenja da su to činili »zbog neslaganja sa komunističkom ideologijom« odgovor je jednostavan: najveći broj četnika je tokom rata prešao u jedinice NOP, pa su neki činili njegovu rukovodeću okosnicu i u ratu i poslije rata. Dobar primjer za to su i neki autori »Pomenika«.
Prema autorima »Pomenika« ispada da nikad ne bi ni došlo do pojave četništva, u cijeloj Jugoslaviji, da nijesu komunisti u Jelenačkoj opštini počinili nekoliko ubistava, što je čista besmislica koja može da posluži samo efemernim političkim ciljevima, tj. da bude prihvaćena od neukih i primitivnih ljudi.
Da prvo počnemo od komunista. Od 13-julskog ustanka i oslobođenja Danilovgradskog sreza od okupatora, pa do njegove ponovne opsade, poslije velike kontraofanzive okupatorske vojske u januaru i februaru 1942. godine, gotovo svi budući četnici veoma uspješno su ratovali u sastavu partizanskih jedinica, tj. u organizaciji i pod rukovodstvom KPJ. Tako je to bilo, iako su već tada, u oktobru 1941. i dalje, četnici majora Lašića i Pavla Đurišića, u sastavu okupatorske vojske činili pogrome nad oslobodilačkom vojskom i nedužnim građanima.
Zar u bici na Pljevljima, decembra 1941, nije učestvovao znatan broj budućih četnika, boreći se rame uz rame sa komunistima? Jeste. Pa i otac autora »Pomenika«, Drago V. Lakić, učestvovao je u toj bici. Prema kazivanju Đura Čagorovića, komesara bataljona odreda »Bijeli Pavle«, Lakić je na Pljevljima bio među najboljim junacima. U toj bici učestvovali su i Jovo Lazarev Jovović i sin mu Blagoje, iz Kosića, i mnogi drugi koji su se, poslije prelaska Baja Stanišića kod okupatora, opredijelili za njegovu stranu. I Bajo Stanišić je bio član Glavnoga štaba partizanskih odreda za Crnu Goru i Boku.
Za cijelo ovo vrijeme komandant Jelenačkog partizanskog bataljona bio je oficir Ivan Minić, koji je komandovao svojim bataljonom u odbrani Taraša, 4. februara 1942. godine (Minić je daljnji ujak autora »Pomenika« Sava D. Lakića). Odmah poslije bitke na Tarašu i »neuspjeha« njegovog bataljona, Minić je odbjegao u jedinice Pavla Đurišića, slijedeći ga do kraja rata. Ako Savo D. Lakić tvrdi da su partizani u Jelenačkoj opštini poubijali i bacili u jame 64 rodoljuba, zašto već tada nije zapitao svoga ujaka Ivana Minića, tadašnjeg glavnokomandujućeg oficira Jelenačke opštine – koliko je (i zašto) njegov bataljon poubijao ljudi?
Zašto su se četnici Ivana Minića sklonili kod Pavla Đurišića, tek treba razjasniti.
U odbrani Taraša, februara 1942, u sastavu Brajovićke partizanske čete učestvovali su i petorica Jovovića, koje su partizani, poslije odmetanja Baja Stanišića, poubijali kod njihovih kuća ili ih bacili u jame.
U toku NOB-a priključiće se partizanskim jedinicama brojni četnici iz Danilovgradskog sreza i čitave Crne Gore. Kakva je, dakle, izmišljotina autora »Pomenika« da četnici nijesu htjeli da ratuju u partizanima zbog neslaganja sa komunističkom ideologijom?!
Autori »Pomenika« su izmislili mnoge likvidacije ljudi, koje su partizani poubijali i bacili u jame u Danilovgradskom srezu. Po njima, valjda, oslobodilačka vojska je trebala da se prepusti petoj koloni da ih ona predaje okupatoru, koji bi ih ubijao i deportovao u logore i gasne komore. Partizanske jedinice su se, međutim, odlučno suprotstavile okupatoru i njegovim slugama i u toj borbi zadobile svjetsku slavu.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 18 Aug 2012 15:06    Naslov komentara: tesko ih je razdvajati.. Citiraj ovaj komentar

Rade Radivojac (84) iz banjalučkog prigradskog naselja Tunjice i jedan od malobrojnih preživelih logoraša iz Jasenovca, koji je preko medija ponudio poštenoj sirotinji ili nekoj izbegličkoj porodici na trajno korišćenje njegove vikendice u selu Donji Orlovci, nedaleko od Prijedora, kaže da su ustaše u ovom zloglasnom logoru davale logorašima da jedu supu od ljudskog mesa.

Svi u Tunjicama, a i šire, znaju koliko čika Rade voli da pomaže ljudima, a isto tako, znaju i za njegovu neverovatnu životnu sudbinu, jer je ovaj 84-godišnjak jedan od malobrojnih srećnika koji je pre 67 godina uspeo da preživi golgotu Jasenovca.

- Kako ne bih ponudio pomoć kada sam i ja, pogotovo nakon stradanja u Jasenovcu, bio prava sirotinja. Nisam imao koricu ‘leba! Čak sam prosio i radio kao sluga kod raznih gazda. Želim da nađem časnu i poštenu sirotinju da tu živi! U kući-prizemnici ima struja, voda, bašta, šupa, ostava i voće. Za uzvrat jedino tražim poštenje i da se to malo imanje čuva i održava. Toliko je poštenih izbeglica, siromašnih i invalida koji nemaju gde. Zato želim da nađem neke dobre ljude da tu žive, a uvek je moguće da im prepišem kuću – priča Rade.

Rade Radivojac tačno 17 godina traga za jednim čovekom, Ličaninom, koji je pred najezdom hrvatske vojske i njenih pomagača u akciji “Oluja“ bio u koloni izbeglica koja je bežala iz Republike Srpske Krajine.

- Taj čovek, kojem ime nikad nije saznao, jednog avgustovskog dana 1995. godine ušao je u dvorište njegove kuće u Tunjicama i zamolio me da tu ostavi konje i kola koja su vukli, a on će dalje peške prema Srbiji. Kako da mu ne pomognem? Reče mi da je u Lici zatekao ubijenu ženu i kćerku, a petogodišnjeg sina nije našao. Potegao je jednu čašicu rakije i otišao. A nešto me natera da ga fotografišem – kaže Rade, koji i danas ima fotografiju svog Ličanina pored konja.

Kako je izašao iz njegovog dvorišta, taj čovek se nikad nije vratio. Dugo vremena Rade nije znao šta da radi sa konjima, a onda ih je prodao i novac stavio u banku.

- Taj novac ga čeka. Kola stoje u dvorištu, već su strunula. Sve bih dao da ponovo vidim tog čoveka. Sve se nadam da će jednog dana doći. Išao sam čak i do Gline na Baniji i pokazivao sliku, ali niko ga nije znao. Ako ikada dođe, neću mu dati da ode, pomoći ću mu da ostane ovde – priča Rade svoju neobičnu priču o misterioznom neznancu.

Onoga što je proživeo u Jasenovcu i dan-danas se dobro seća. U zloglasnom logoru nagledao se svega i svačega, pa i da ustaše ljudskim mesom hrane logoraše.

Roditelje su mu pobili 1941. godine, a u logor je odveden sa 11 godina, odakle je pobegao kada su, kako kaže, “kukuruzi bili za pečenje”, jer se ne seća tačno koje je doba godine bilo.

- Ustaše su nam davale nekakvu supu bez hleba, sa malo nekakvog mesa. Jednom smo primetili da su iz kazana u kojoj su kuvali tu supu izvadili lobanju i ostatke kose. Shvatili smo da nam daju da jedemo ljude – kaže Radivojac.

Pobegao je u jednoj strašnoj noći, dok su padali kiša i grad. Uspeo je da prepliva Savu iako do tada nije znao da pliva.

- Oluja je bila strašna, a grad toliki da je zadavao bolne udarce po telu. Neko je povikao: “Noćas ko utekne, pevaće mu majka!”, i odjednom je sila naroda nagrnula ka izlazu. Ustaše su počele da pucaju, ljudi su padali, ali sam uspeo da se izvučem. Kad sam preplivao Savu, jedan metak me zakačio. Nekako sam uspeo da se uvučem kod jedne hrvatske porodice i kažem da sam Mate iz Banjaluke. Sa drugim ranjenicima ubrzo sam otišao u Italiju i tek posle kraja rata se vratio u Jugoslaviju – završava priču Rade Radivojac.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 29 Jul 2014 11:57    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

http://www.subnor.org.rs/sabor-u-beloj-crkvi#more-2242 Twisted Evil
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Pokaži ranije komentare:   
Otvori novu diskusiju   Odgovori na temu    Klub SFRJ Forum Indeks -> Jugoslavija iz našeg sjećanja Vremenska zona: CET (Evropa)
Idi na stranicu 1, 2  Naprijed
Stranica 1/2

 
Idi na:  
Ne možete ostavljati nove komentare u ovom forumu
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
Ne možete prepraviti vlastite poruke
Ne možete obrisati vlastite komentare u ovom forumu
Ne možete glasati u anketama foruma


MojForum.si - brezplačno gostovanje forumov. Powered by phpBB 2.