milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
 Upisano: 03 Jan 2014 19:38 Naslov komentara: Toso ! Toso !! |
 |
|
ImagePre nekoliko dana sam se setio Alana Čumaka i vrnuo u detinjstvo. Mora biti da je bila nedelja. Pravili smo "Hajdučki ćevap", specijalitet od govećeg mesa, koje se puni sitno iseckanom slaninom i lukom. Nakon ručka gledali smo TV, a onda je odjednom čudotvorac zvani Čumak okrenuo dlanove ka kameri i rekao da će iz naših soba izbaciti ustajali vazduh - kod nas ispunjen mirisom pečenja - i zameniti ga novim, svežim. Mi smo se zaprepastili. Uspeo je! Atmosfera se obrnula! Izašao sam iz sobe i opet ušao, ništa se nije osećalo. A onda je ušao deda, zgrčio nos i sa vrata pokvario doživljaj: "Vi pravite ćevap, a mene ni da zovete?!". Eto, setio sam se te priče dok sam išao ka Muzeju automobila gde se tog 25. maja predstavljala knjiga "Kako smo zabavljali Tita" Minje Subote. (Isti deda koji je srušio čaroliju Čumaka popeo se na krov iz protesta i odbijao da siđe kada je prestalo emitovanje "Muzičkog tobogana".) Sat pre promocije proveo sam na internetu i pokušao da dozovem Alana Čumaka. Na Leksikonu-yu mitologije, bogatom i duhovitom web mestu, pronašao sam nekoliko zanilmljivih opaski mojih vršnjaka i onih nešto starijih. Sanja iz Beograda pisala je da su u tadašnjoj "TV reviji" izlazile slike "nekog Rusa, koji kao leči na daljinu, dovoljno je samo sliku staviti na komodu. Dođem kod drugarice, babe ne mrda, a sva zatrpana nekim papirićima, kaže, skupila slike po komšiluku i stavila na bolna mesta, pomaže. Davor je na to dodao da je tragao za Čumakovim čudotvornim slikama "i otkrio da on u Rusiji ima show "120 minuta", koji nije loša fora. Alternativno lečenje - pa asocijacija na MTVijev "120 minutes". Opasan je on lik, moja baba ga je držala na TV-u. Prištevac je u ovoj enciklopediji bio apsolutno najduhovitiji: "Moj komšija je Alana Čumaka držao pored telefona, jer je tako lakše dobijao vezu, pošto je imao dvojnika". Jedan Igor je na to napisao da su dva njegova školska druga iz gimnazije ponela na pismeni iz srpskog Alanovu sliku. "I pomogao im je! Jedan je dobio 1+, a drugi 2-."
E, ali kada sam - već pristigavši u prepun Muzej automobila - otvorio knjigu "Kako smo zabavljali Tita" i pročitao uvod Minje Subote, ugledavši ime Alana Čumaka u predgvovoru autora, shvatio sam da se sa magijom ne treba igrati. Mislite li da je to Čumak prepodneva sve ovo bilo slučajno? "Feljton pod naslovom Kako smo zabavljali Tita", napominjao je Minja Subota u predgovoru knjizi "napisao sam za TV reviju 1990. godine. "Tiraž TV revije u to vreme bio je oko 450.000 primeraka, naravno u ondašnjoj Jugoslaviji, ali niko nije bio siguran da li zbog feljtona ili slike ruskog "čudotvorca" Čumaka, koju je taj list objavljivao iz broja u broj, a koja je, kad je pogledate, ili prislonite uz telo, lečila mnoge bolesti i činila da bolovi prođu. Mnogi bi da su na mom mestu Čumakovu sliku stavili na koricu ove knjige, pa i ako sama knjiga ne bi bila interesantna čitaocima, bila bi bar lekovita." Tako se eto sve toga dana spojilo u jednu tačku. Čudesnu i tajanstvenu tačku Alan Čumak
ImageNakon ovog feljtona koji je svakako bio popularan, tek 2003. godine, u saradnji sa "Filmskim novostima" snimljena je istoimena dokumentarna serija, zaista bogato ilustrovana ekskluzivnim filmskim materijalima. Serija je emitovana na RTS-u, ali su termini toliko menjani, da ste odličan serijal Minje Subote mogli odlgedati samo uz pomoć Čumakove slike na televizoru. Zbog toga je knjiga, posle feljtona i serije, bila više nego potrebna. Ilustrovana fotografijama od kojih se mnoge vide prvi put, dokumentaristička proza Minje Subote je sveobuhvatna i sasvim iscrpljuje temu koju je autor odabrao za svoje istraživanje.
A o čemu se tu radi? Pa, poznati umetnici koji su nastupali pred Titom ispričali su svoje doživljaje. Uopšteno govoreći. No, tu ipak ima jedna fina začkuljica. Minja Subota je najviše potencirao na tome kakav su repertoar umetnici izvodili pred Titom, čime se istoriografiji nudi zgodan materijal koji će dosta toga reći o stilu i ukusu jedne epohe i njenog prvog čoveka. Ili, pre o ukusu jednog čoveka koji je svakao imao ukusa, ali koji se često pravio da je iz jedne priče za koju smo tada bili svi. Jednostavno, neke priče u ovoj knjizi otkrile su jedan rafiniran umetnički ukus čije se estetske norme baš i nisu preslikvale na soc-realizam koji mu je davao krila.
Ipak, bilo kako bilo, voleli ga ili prezirali, i ova knjiga otkriva ono što je sve jasnije. Tito je bio fenomen. I više od toga. Sve bez preterivanja. Muzički i filmski obrazovan, inteligentan, duhovit, ponekad opasan i prepreden na više od pet svetskih jezika. Ali, iza tih spiskova repertora koje su ispovesti sagovornika Minje Subote neopterećujući nanizali, sasvim nepretenciozno složeni su i doživljaji koje su umetnici stekli o Josipu Brozu. Tek su te priče otkrile da u gore navedenom opisu nema foliranja. On je stvarno svirao klavir. Gledao dva filma na veče. Pažljivo odabirao arije koje će mu pevati. Ispovesti ljudi iz Titovog okruženja ukrstile su se u ovoj knjizi i međusobno potvrdile više nego na bilo kom drugom mestu do sad.
E, ali, u Muzeju automobila je tog 25. maja bilo fantastično. Veliki broj Subotinih sagovornika došao je na promociju i uživo, među automoblima u kojima se vozio Tito, ispričao zgode i svoje doživlajje sa Maršalom. Jednu od najboljih ispovesti (i u knjizi i na promocji) svakako je ponudio Titov kinooperater Alkesandar Leka Konstantinović koji je za trideset i dve godine pustio Brozu oko 8000 filmova. Na jednoj od prvih projekcija Leka je imao neverovatnu tremu. Pokvario se projektor, pokidao film, a on se ukočio od straha. Tito se tada podigao sa fotelje, prišao aparaturi, uzeo alat i popravio kinoprojektor. Veliki filmofil Josip Broz prekinuo je samo dva filma. Jedan domaći i jedan američki. Sutradan mu je Koča Popović rekao da su u Klubu predsedništva gledali odličan film. Tito je tada upitao Leku kakve mu to filmove donosi kad u onom Klubu gledaju dobre filmove! Leka je naslutio da je Koča hvalio isti onaj film koji je Tito sinoć prekinuo, pa je otišao opet po njega i usput poneo jedan vestern. "Kada sam Titu pustio film, on gledao malo i kaže: Šta mi puštaš film koji sam prekinuo prošli put?! Ja kažem: To je onaj film, druže Predsedniče, koji vam je drug Koča preporučio. "Ah, šta on zna o filmu..."
ImageTakođe živo sećanje o Titu dao je istaknuti umetnik na harmonici Toša Elezović. Potpisnik ovih redova je na promociji poptuno bio očaran harizmom i energijom koja isijava iz ovog čoveka u godinama. Vedar i duhovit, Toša Elezović bio je jedan od onih ljudi koji su smeli da se šale sa Maršalom, jer ih je on naprosto voleo. A ko ne bi voleo takvu energiju i polet koji Tošu Elezovića nije napustio ni u starosti. Dok je čekao početak promocjije, Toša je razgledao stere automoblie smeštene u Muzeju. Kada ga je jedan od Minjinih sagovornika, glumac Toma Kuruzović, upitao šta radi, on je iz prve dobacio da gleda stare automobile i pita se da li je moguće da je jedino on iz te generacije živ! Odmah je bilo jasno da je Toša Elezović bio jedan od retkih koji su mogli da se nose sa Titom kada je o duhovitosti reč. O tome kako je Tito voleo Tošu govori situacija opisana u knjizi, kada Toša sa ženom ide na pijacu, a Tito i Jovanka prolaze gradom u otvorenim kolima. "Vidi, Jovanka pokazuje Titu na tebe", kaže žena Toši. Kad kola priđoše, Tito se pridignu, mahnu i viknu: "Tošo! Toso !"........(ovaj clanak je izostavio da je pored Tose bila njegova zena i da mu je rekla bezi uhapsice te, sto se naravno nije desilo).
To su tek parčići dve bogate ispovesti, uz koje ćete pronaći i svedočenja Miodraga Petrovića Čkalje, Anđelke, Bebe, Tereze i Gabi, zatim Bokija Miloševića, Ljube Stepanovića, Ljube Milića iz "Sedmorice mladih", Mikija Jevremovića, Milke Stojanović i Živana Saramandića, naročito zanimljivu ispovest Getrude Munitić, Tripa Simonutija, Predraga Cuneta Gojkovića, Braće Bajić, inžinjera Aleksandra Luja Todorovića, Lordana Zafranovića, Bate Živojinovića, Đorđa Balaševića, Biljane Krstić, Ivana Bekjareva, Kornelija Bate Kovača, Zdravka Čolića, Tome Kuruzovića, Nikole Karovića, Dobrivoja Jovanovića i neuropsihijatra Vladimira Adamovića.
Zbirka ispovesti "Kako smo zabavljali Tita" duhovita je i vesela, a tek na momente ozbiljna knjiga. Sam pristup Minje Subote ovoj tematici nije pretenciozan i u tome je čar njegovog pisanja. Novinarski upeglano, lako i lepo, on nudi priče iz kojih se mnogo toga može saznati, ali u kojima se, pre svega, može uživati, sa napomenom da će ostati zabeležena sećanja zlata vredna koja su zamalo bila izgubljena. Zato ovu knjigu možete poneti na more. Čak iako ne letujete na Brionima. Knjiga će vas zabaviti i sugrno probuditi u vama sećanja, ma kakva bila, naravno.
ImagePoput svih dobrih dokumentarnih priča, i Minjina knjiga među koricama krije svet kog više nema. Ali, svojom uverljivošću, ovo izdanje omogućava da se (kao vremeplovom) vratimo u jedno doba koje je obeležio Josip Broz. Sigurno da sve u vezi sa njim nije bilo samo lepo. Ima na policama knjižara i onih knjiga koje su jezive. No, Titova popularnost koja je sa godinama sve veća, na čitavu stvar baca jedno novo svetlo. Verovatno ste primetili da je najuobičajniji odogovor na anketu o Titu rečenica: "Tada sam lepo živeo". Nije svima bilo lepo, ali kada danas shavtite da će vam za pripremu "Hajdučkog ćevapa" biti potreban veliki deo plate koja je mala i za račune, a kamoli za more, onda se mnoge greške Josipa Broza vrlo lako zaborave. Tito onda postane merna jedinica nostalgije. Života koji ne beše mnogima divan, ali koji bar nije bio gladan. Zbog toga opasku Minje Subote o Alanu Čumaku sa početka knjige - onu kako bi njegova knjiga mogla biti lekovita da je sliku toga čoveka stavio na korice - možemo smatrati više nego zanimljivom, dijagnostičkom i, ako hoćete, čudesnom. Ne okačinju li mnogi danas ponovo skinute Titove slike upravo iz onih razloga zbog kojih su stavljali Čumakove na bolna mesta, na televizore i pored telefona? Ne pokušavaju li oni da upravo tako prizovu tajanstvenu magiju koja će im prečistiti atmosferu i oduvati ustajali vazduh? Da li ćemo prislanjati na našu svakodnevnicu i knjigu Minje Subote nadajući se da će nam ona prizvati neka lepša vremena? Nikako samo Tita, jer je on samo velika istorijska ličnost ili pre mit, sa svojim vrlinama i manama. Biće da time pre želimo da prizovemo jednu eru u kojoj smo bili manje gladni i nešto veseliji. U kojoj smo umeli da se zabavljamo i da zabavljamo. Na kraju da napomenem da ovaj tekst nema lekovita dejstva. Uzalud ga prislanjate na bolna mesta. No, može biti koristan. Možete da u njega uvijete jaja kad krenete na more. Naravno, ako imate para, jaja i more.)
Autor: Mića Vujičić |
|
Kako koristiti ovaj Forum?
Traži
Lista članova
Grupe korisnika
RSS Feed
Registracija
Profil
Provjeri privatne poruke
Login
