milan Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008 Komentari: 1710 Mjesto: Beograd
|
Upisano: 10 Sep 2014 10:54 Naslov komentara: Gde je adresa njihove savesti..? |
|
|
Anđeli i đavoli ili šta je zgrešio Ljubiša Ristić
Zabranjivali su Ljubiši da piše i objavljuje svoje tekstove zato da bi oni bez odgovornosti mogli da vode svoju propagandu
Anđeli su uvek bosi...
Čizme je odneo đavo.
(M. Cvetajeva)
Svako vreme nosi svoje breme. Trenutno to je neljubav. Trebalo je da napišem pravi sinonim: mržnja, ali mi pada teško da tu reč prevalim preko usta. Uzmite samo slova od koji je ta reč sastavljena, neka opora, oštra, nesonorna slova: mumljivo M, rezantno R, žestoko Ž, njumkavo NJ: MRŽNJA!
Mržnja je postala najveći simbol nepočinstva, zla rađanja, suđenja, nevolja, gorčine i suza. Od kad je sveta, ona postoji, ali u ovakvom obliku kakav je danas kod nas, skoro da nema presedana. Mada, kod nas nisu spaljivani ni ljudi, ni knjige, mi nismo izmislili giljotinu, mačem skidali glave, mi mržnju rešavamo najlakšom haubicom: golom rečju. Kod nas je u novije demokratskije vreme mržnja dobila čast da uđe i u naše zakone. Mrze se političari, komšije, rivali, navijači, bogati mrze siromašne, a plebs mrzi silu i vlast. Mrzi se zbog tuđe vere, zbog tuđih simbola, zbog tuđe zastave, zbog tuđe devojke, a najviše zbog tuđih uspeha. Mržnja je postala oružje represije visokog stepena. Treba da vas uklone, naruče tekst kod tabloida, iz vaše izjave izvade iz konteksta šta im je potrebno i optuže vas za govor mržnje, pa pravo na sud,kao u inkviziciji.
Pre neki dan, 11.j ula,u „Politici” je izašao tekst jednog časnog novinara koji govori o jednom kriminalnom pasažu srpske kulture. Reč je o reditelju Ljubiši Ristiću koji je s novinarom razgovarao o svojoj tragičnoj sudbini, praćenoj stalnom paskom progonitelja. Kao što je podeljena naša nacionalna politika, još drastičnije podeljena je kulturna zborovina: na one prave kreativne i časne kulturne radnike, umetnike, i „one druge”: globaliste, rojaliste, anarhiste, kvaziliberale, abonente strane i domaće sinekure i travestite svih boja.
U navedenom tekstu u novinama su navedena tri imena koja su na krilima „demokratije” donela odluku i objavila je u štampi 2000. godine – da se režiser Ljubiša Ristić ekskomunicira iz javnog života Srbije direktnim rečima: obezbediti takvu kulturnu politiku u kojoj Ljubiša Ristić neće moći da radi. Koje su to ličnosti i ko im je dao to pravo da organizuju i uvode ličnu torturu, privatna suđenja i ponižavanja ljudi. Dobili su podršku „onih drugih” i proglasili Ljubišu Ristića za najvećeg neprijatelja demokratije, isključili ga iz javnog i kulturnog života i zatvorili mu avangardno pozorište KPGT.
A šta je to Ljubiša Ristić zgrešio? Mrava nije zgazio, nikoga nije ružio, ni od koga ništa nije otimao. Njegova je jedina krivica što je bio najpriznatiji jugoslovenski režiser, što je bio mnogo, mnogo bolji od svojih progonitelja. Što je bio pozorišna ikona, što je bio i tesar i zidar i osvetljivač, što je s prijateljima od zapuštene ruševine od dasaka napravio avangardni teatar.
Glavni Ristićevi progonitelji i kritičari (čast izuzecima) bile su njegove kolege, saradnici i prijatelji. Pokazali su selažnim, jer su se pridružili onima koji su ga isključili iz pozorišnog života. Čovek koji nije znao za mržnju uzvratio im je tako što je nekim svojim scenama dao imena tih svojih bivših drugova. Oni njega mržnjom, on njih hlebom.
Ja sam se dva puta sreo s Ljubišom Ristićem. Prvi put kad me je angažovao za rekonstrukciju Subotičkog pozorišta. Razgovorikoje smo vodili dva dana, otkrili su mi jednu brilijantnu ličnost čiji je život bio potpuno utopljen u pozorište. Fascinantno je kako je Ljubiša vodio to pozorište, dvojezično, na srpskom i mađarskom, kako je održavao veliko prijateljstvo između srpskih i mađarskih glumaca, a za negovanje i poštovanje nacionalnih manjina učinio je više nego svi sizovi kulture, a i sama država. Njegovi progonitelji toga se nikada nisu setili. U nekakvo slično vreme, „oni drugi” postali su ministri, ambasadori, savetnici, direktori i visoki činovnici, a vodili su sopstvenu kulturnu politiku. Ministri su odobravali bogata sredstva za izvođenje svojih privatnih projekata, vodili su pod deviznim dnevnicama četu statista. Prikazivali su pozorišne predstave čiji su bili autori, odobravali sredstva za sopstvene filmove, kupovali u bescenje lažirane aukcije, režirali koncerte kič estradnih umetnika.
Drugi put sam se sreo s Ljubišom Ristićem u njegovom teatru i kao arhitekta bio fasciniran time štaje taj čovek od neprijatne ruševine napravio. Da je to učinio na Zapadu, bilo bi to mesto broj jedan okupljanja pozorišne imuzičke publike, sletište mladih ljudi koji kroz nepatvorenu kulturu ulaze u život.
Razmatrajući sve ovo, ne mogu da se ne setim sudbine pesnikinje Marine Cvetajeve kojoj su odveli u logor muža i ostavili je sa dvoje male bolesne dece u stanu koji je više ličio na životinjski brlog nego na ljudsko stanište. Cvetajeva se nadljudski borila da spase decu i da ih pouči kako da žive u zatrovanom svetu. Tragično zvuče reči male devojčice, Cvetajeve ćerke Anje, koja kad joj Marina govori kako bi njihova baka u svoj ovoj bedi najviše volela da joj sa građevine padne kamen na glavu, malo, mudro i izmučeno dete odgovorilo je: ,,Ne, Marina, meni se to baš ne dopada mnogo, kamen. Kad bi bar čitava građevina“. U ovoj mudrosti iz dečje glavice leži ključ za razumevanje mržnje i mrzitelja.
Zabranjivali su Ljubiši da piše i objavljuje svoje tekstove zato da bi oni bez odgovornosti mogli da vode svoju propagandu. Imaju svoje novine, a utrpavaju se svim silama da pišu za ozbiljne i nezavisne novine. Ima i novinara koji ih podržavaju i takmiče se s njima ko će više mržnje da iznese. Jedan od njih u ozbiljnim novinama godinama piše kolumnu gde je sve podređeno mržnji, gde nikad nije izrečena nijedna lepa i ljudska reč. Korifeji mržnje zapravo su oni koji su smislili zamku „govor mržnje”.
U Ministarstvo kulture aktuelne vlade došli su neki novi časni ljudi i shvatili dvadesetogodišnju nacionalnu sramotu, skinuli embargo s Ljubiše i pomogli da ponovo otvori KPGT, pa ćemo uskoro pored tekstova mržnje slušati Šekspira i Bekona.
I na kraju, pitanje za borce za ljudska prava: Koja je adresa vaše savesti?
Mihajlo Mitrović |
|