rozalin
Sekretar
Član od: 24 Dec 2007
Komentari: 825
|
 Upisano: 04 Jan 2008 18:23 Naslov komentara: Kakvi smo u ljubavnoj vezi |
 |
|
Prema teoriji afektivnog vezivanja, potreba za kontaktom sa odraslom
osobom, primarna je ljudska potreba, dokaze za tu tvrdnju obezbeđuju
nam etolozi, zoopsiholozi. Dete ubrzo po rođenju ispoljava na mnogo
načina: kroz plač, gukanje, smirivanje u majčinom zagrljaju, kroz
čuveni socijalni osmeh... Majka, odnosno osoba koja se njime bavi,
reaguje na potrebe deteta i u odnosu na kvalitet njenog reagovanja,
dete postepeno formira sliku o sebi i sliku o drugima.
„Ja
sam večiti čekač. Kao mala uvek sam čekala; tatu da se vrati sa puta,
mamu da
se nasmeje. Nisam dočekala ili vrlo, vrlo
retko. Često sam
mislila da to znači da moram još više da se trudim, pa će se eto
ostvariti. Mama je uvek brinula, naravno, o bratu, da li je jeo, da li
mu je
hladno, šta je dobio u školi, kada će da se vrati kući. Sada kada se
oženio
brine jos više: šta mu jc žena spremila za ručak, da li je stigao na
posao. I
mene je često primećivala, ali samo
zahvaljujući njemu: “Odnesi mu džemper. Vidiš da duva.” Nosila sam,
trčala sam da odnesem. Ja sam
pak, uvek radila sve sto je ona htela, pa i sve što sam pomišljala da
bi
ona htela. Vezla, plela, prala i brisala šoljice
za kafu kad joj dođu komšinice.
Doduše, komšinice su me hvalile, a ona je i tada uzdisala zbog nečega.
Pravila sam se naravno da volim sve to
da radim.
Sada, izgleda da to stvarno volim. Kuća
mi uvek sija, šoljice
su obrisane, sve je spremno da... Ne znam
više da li je spremno za mamu ili za njega.
Sada na njega čekam, da dođe, da se probudi,
da bude bolje volje. Kad sam ga upoznala znala sam da je on onaj
pravi. Nije mi se
udvarao kao drugi, obični momci. Nije mi se
uopšte udvarao. Imao je svoju muziku svoje
tajne, svoja veselja, svoje loše trenutke. Mene je tek malo puštao u
svoj svet. Neverovatno, ali to je
bio znak da se oko njega baš treba potruditi. I eto u braku smo. Nismo
srećni.
Ja i dalje čistim i čekam, a on sedi za kompjuterom, pije pivo. Neću se
razvesti, jer onda neću imati koga da čekam. Neće ni on, ovde mu je
udobno, a napolju su druge
žene koje bi tek morao da navikava na svoj, nemušti jezik.
Priče kakva je ova, psiholozi
slušaju prilično često. Kroz njih se potvrđuje davno formirana hipoteza o značajnosti
ranih odnosa za kasnija životna iskustva osobe. U želji da istražimo navedenu
vezu, učinilo se smislenim da kasnija životna iskustva sagledamo u formi
bliskih, partnerskih ili ljubavnih odnosa. Naime, ovo je forma u kojoj većina
nas provodi život, pa se eventualno identifikovanje faktora koji su povezani sa
kvalitetom naših ljubavnih veza čini značajnim. Dakle, pokušali smo da
istražimo povezanost između ranih odnosa deteta i roditelja i kasnijih
ljubavnih veza. Prihvatljiv teorijski okvir našli smo u teoriji afektivnog
vezivanja. Jer, teoretičari afektivnog vezivanja osim što nude teorijsko
utemeljenje ovoj pretpostavci, obezbeđuju i metodološku osnovu za njeno
proveravanje.
1 .Teorija afektivnog vezivanja nudi rešenje...
Prema teoriji afektivnog vezivanja,
potreba za kontaktom sa odraslom osobom, primarna je ljudska potreba, dokaze za
tu tvrdnju obezbeđuju nam etolozi, zoopsiholozi. Dete ubrzo po rođenju
ispoljava na mnogo načina: kroz plač, gukanje, smirivanje u majčinom zagrljaju,
kroz čuveni socijalni osmeh... Majka, odnosno osoba koja se njime bavi reaguje
na potrebe deteta i u odnosu na kvalitet njenog reagovanja, dete postepeno
formira sliku o sebi i sliku o drugima.
Ukoliko majka dosledno odgovara
na signale deteta, ukoliko je dostupna i osetjiva za njegove potrebe, dete će
formirati sliku o sebi kao biću
vrednom ljubavi i pažnje i sliku o majci kao o osobi na koju se može osloniti
(sigurni obrazac afektivnog vezivanja).
Međutim, ukoliko majka,
dosledno ne odgovara na detetove potrebe, što naravno ne znači da se ne bavi
detetom u režimu koji njoj odgovara, dete će proći kroz tzv.POP, trijas
simptoma: protestvovaće, biće očajno i na kraju će poricati da mu pažnja i
naklonost drugih uopšte trebaju. Izgradiće oko sebe oklop čiji deo će biti slika
o drugima kao o osobama koje nisu vredne pažnje i ljubavi i slika o sebi
odbrambeno ulepšana (izbegavajući obrazac afektivnog vezivanja).
Uz majku koja
selektivno odgovara na samo neke od detetovih potreba, (a znamo da neredovni režim potkrepljenja učvršćuje
reakciju) dete će učvrstiti svoju potrebu za majkom, razviće strategiju pojačanog vezivanja za nju. Modaliteti vezivanja
zavise od toga na šta majka najdoslednije reaguje. Dete će biti onakvo kakvo je
majci potrebno: bolešljivo, slabog apetita, trapavo. Budući da svu svoju
energiju ulaže u prepoznavanje i reagovanje na potrebe drugih, slika o
drugima biće pozitivna, slika o sebi negativna (ambivalentni obrazac
afektivnog vezivanja).
I na kraju, uz majku
koja je psihički bolesna ili fizički zlostavljana, dete neće razviti smislenu
strategiju. Njegov način izlaženja na kraj sa životnim teškoćama teoretičari
opisuju kao dezorijentisan ili dezorganizovan.
Ovo su bili modeli vezivanja formirani u ranom
detinjstvu. Već je osnivač teorije, engleski psihoanalitičar Bolbi (John
Bowlby. 1980) predpostavio da ovi rani modeli stabilni i otporni na promene,
perzistiraju kroz čitav vek i utiču na oblikovanje svih odraslih relacija.
Preciznije, Bolbi je teoriju odraslog afektivnog vezivanja zadužio sledećim premisama:
Afektivne veze
prisutne su u celom ljudskom veku.
Ljubavni partneri
su figure na koje se u odraslom dobu prenosi rani obrazac afektivne vezanosti.
Čitav dalji razvoj teorije afektivnog
vezivanja bazirao
se na teorijskoj razradi i empirijskoj proveri navedenih pretpostavki.
Na
temelju prve Bolbijeve pretpostavke izgrađena je nova teorijska oblast:
Oblast
odraslog afektivnog vezivanja. Njenom razvoju najviše su doprineli
istraživači
sa kalifornijskog, Berkli univerziteta: Meri Mein, Džudi Kesidi, Nensi
Kaplan (Main. Cassidy, Kaplan, 1985). Naime, sredinom osamdesetih,
oni uspevaju da konstruišu intervju za procenu odraslog afektivnog
vezivanja,
prvi instrument na osnovu koga možemo zaključivati o ranijim afektivnim
vezama
kod odraslih osoba. Na osnovu ovog intervjua nastaje i klasifikacija
individualnih
razlika u afektivnoj vezanosti odraslih.
Na temelju druge Bolbijeve pretpostavke, pretpostavke
o romantičnim partnerima kao figurama afektivnog vezivanja nastaje: Oblast partnerskog
afektivnog vezivanja. Za razvoj ove oblasti prevashodno su zaslužni
istraživači. Šejver i Hazan sa Dejvis univerziteta uKaliforniji (Shaver, Hazan,
1988.). Pomenimo samo da je od 1988. kada su oni objavili tekst u kome
romantične partnerske veze sagledavaju kao afeklivne, preko 400 istraživača citiralo
njihove argumente. Mi nećemo. Ali ćemo pogledali kako izgleda noviji, danas
svakako najaktuelniji model partnerskog vezivanja, tzv. dvodimenzionalni model
Kim Bartolomeu (Bartholomew K., 1999.) u osnovi koga je stari Bolbijev koncept
unutrašnjih radnih modela, ali i dimenzije identifikovane faktorskom analizom:
dimenzija odbacivanja i dimenzija anksioznosti. Vidimo da je svaki od obrazaca
definisan kako radnim modelima tako i pomenutim dimenzijama.
2. Istraživanje
2.1. Kome smo sličniji po obrascima vezivanja: Evropi ili Africi?
Na osnovu opisanog teorijskog konteksta krenuli smo u
istraživanje. O ranim obrascima vezivanja saznavali smo na osnovu već pomenutog
intervjua za procenu afektivne vezanosti odraslih (AA1, Main, Kaplan, Cassidy,
1985), a obrasci partnerske vezanosti su utvrdivani Skalom za procenjivanje
bliskih veza(Brenan, K. 1990). Uzorak istraživanja je činilo 180 odraslih
osoba, 90 muškaraca i 90 žena i budući da Intervju zahteva višesatno
poveravanje i poverenje u ispitivaca nije ga bilo lako skupiti.
Najpre smo dobili odgovor na pitanje: Da li obrasci
ranog i kasnijeg afektivnog vezivanja postoje i u našoj sredini i da li je
njihova zastupljenost slična distribucijama dobijenim u drugim istraživanjima?
Rezultati su potvrdili očekivanje da će i na našem uzorku biti identifikovana
četiri rana i četiri partnerska obrasca afektivne vezanosti i da će njihova
zastupljenost biti slična utvrđenim distribucijama u drugim zemljama. I u
našoj sredini je srećom najučestaliji sigurni afektivni obrazac, a najmanje frekventan
bojažljivi ili dezorijentisani rani obrazac.
Preciznije, distribucija obrazaca afektivnog vezivanja
u našoj zemlji slična je distribuciji u siromašnim afričkim zemljama, zatim u Japanu,
Kini i Izraelu, a razlikuje se od odnosa obrazaca afektivnog vezivanja u
zemljama Zapadne Evrope i Amerike. Razlike se tiču odnosa okupiranog i
izbegavajućeg afektivnog vezivanja u smislu
da je kod nas izraženiji procenat okupiranih od izbegavajućih subjekata dok je u
ekonomski razvijenijim zapadnim zemljama značajniji procenat izbegavajućih
subjekata od okupiranih. Sagledane iz ugla kulturoloških specifičnosti
pojedinih sredina razlike se čine razumljivijim. Naime, dok se u zapadnoj Evropi
i u SAD-u deca ..socijalizuju za nezavisnost”, u Srbiji majke preferiraju ili
da same odgajaju svoje dete na način koji možemo opisati kao prezaštitnički ili
da ga daju na staranje sopstvenoj majci.
2.2. Da li na osnovu detinjstva možemo određivati ljubavne odnose?
Osnovni cilj istraživanja bio je problem
prediktivnosti, odnosno pitanje da li se na osnovu rano formiranih obrazaca
afektivnog vezivanja može predvideti obrazac partnerske vezanosti iste osobe.
Dakle, rezultati kažu da je na osnovu ranih odnosa moguće predviđati ljubavne
odnose čak sa nivoom značajnosti od 0.01.
Šta zapravo ovi koeficijenti znače pokušaćemo da objasnimo
u okviru svakog od obrazaca afektivnosti vezivanja.
·
Izbegavajuća ljubavna
vezanost
Tendenciju ka izbegavajućim ljubavnim odnosima možemo
naslutiti na osnovu ranih iskustava u čijoj osnovi su doživljaj odbačenosti i
zanemarivanja od oba roditelja. Međutim kao što već znamo reč je o osobama koje
su još u detinjstvu podigle štit oko svojih povreda, osećanja i sećanja, pa
ostaje pitanje da li u njihovom odraslom ponašanju postoje znaci koji bi
ukazivali na rano odbacivanje i samim tim na sklonost izbegavajućim ljubavnim
vezama. Rezultati istraživanja kažu da ih možemo prepoznati na osnovu
karakteristične verbalizacije. Njihova priča o detinjstvu je oskudna,
stereotipna, sa tendencijom površnog idealizovanja roditelja i bez ijednog
konkretnog sećanja (da sve je bilo super, ne sećam se…) Deo njihove odbrane je
poricanje važnosti emocionalnog kao i sklonost
crnom humoru (dimenzija cinizma).
Model ljubavnog vezivanja definisan je niskom
anksioznošću i visokim odbacivanjem što znači distancu i nepoverenje, sto znači
odbijanje emocionalne razmene sa partnerom, znači omalovažavanje, odnosno
nezainteresovanost za emocionalne sadržaje koje partner nudi, a zainteresovanost
za fizički izgled partnera. Idealnu
partnersku vezu osobe ovog tipa opisuju kao vczu bez obaveza sa slobodom za oboje.
Nema očekivanja od partnera, nema ulaganja u vezu... Njihove jedine investicije
su u materijalno: kola, telefoni, to ih neće izdati.
Sigurna ljubavna vezanost
Sigurnu partnersku vezu moguće je predvideti na osnovu
ranih iskustava u čijoj osnovi je pre svih dozivljaj voljenosti. I sigurne
osobe je moguće prepoznati na osnovu verbalizacije: fluentna je i koherentna,
sećanja se lako odmotavaju bilo da su pozitivna ill negativna.
Partnerske veze odlikuje niska anksioznost i nisko
odbacivanje, što znači da u veze ulaze sa otvorenošću i poverenjem u partnera.
Njihov jedini usud je što partner može pripadati bilo kom od nesigurnih obrazaca.
Preokupirano ljubavno vezivanje
Okupirano partnersko vezivanje moguće je predvideti na
osnovu ranog vezivanja u čijoj osnovi je doživljaj zamenjenih uloga u smislu da
su deca brinula o svojim nepredvidivim roditeljima. Kao odrasle osobe prepoznajemo
ih po dugim, često besciljnim ali svakako emocionalno šaržiranim pričama. Oni
se jos uvek bore za naklonost svojih roditelja, jos uvek se ljute na njih.
Partnerske veze odlikuje visoka anksioznost i nisko
odbacivanje. Partnersku vezu su skloni da vide kao mogućnost kompenzacije, kao
mogućnost da budu prihvaćeni, voljeni od novih figura kad već
nisu od starih. Doduše, nove figure moraju nadoknaditi i nenadoknadivo i zbog
toga se od njih očekuje bezuslovno pripadanje, najveća ljubav na svetu, zato se
oni kontrolišu, kinje, pitanjima tipa: Da li me voliš, koliko me voliš, da li
me stvarno voliš, a koliko?
Bojažljivo partnersko vezivanje
Bojažljivo partnersko vezivanje moguće je predvideti
na osnovu ranih iskustava (brojnih i raznovrsnih, zajednički imenitelj im je da
su negativna) ali i na osnovu karakteristične verbalizacije: nejasne, pasivne,
zakočene...
Partnerski obrazac im je takođe karakterističan: osobe
ovog tipa vezivanja imaju i visoku anksioznost i visoko odbacivanje, što znači
i negativan model sebe ali i negativan model drugih. To ih praktično blokira u
pokušajima da se vežu za partnera. Naime, negativnu sliku o sebi oni bi popravili
ako bi u partnerskoj vezi bili voljeni i naravno oni maštaju o tome. Ipak, ne
usuđuju se da zaista uđu u partnersku
vezu zbog negativne slike o drugima jer ih užasava mogućnost da će biti
odbačeni, ismejani. Posledično njihove partnerske veze su retke i haotične,
najčešće se svode na maštanje o partneru, bojažljiva flertovanja... U
istraživanju ovi ispitanici imali su prilično doslednu i prilično tipičnu životnu
priču: odrastali su uz oca alkoholičara koji je tukao majku i više od dvoje
braće ili sestara. Budući da u nalazima drugih istraživača alkoholizam kao problem
nije naveden, ostaje pitanje da li je u našoj sredini alkoholizam učestalija patologija
od drugih ili se njime pokrivaju i neki drugi poremećaji..
I na kraju, razmišljajući o ljubavnim vezama u svetlu
dobijenih rezultata, čini se da nije sve baš toliko nepredvidivo. Rani odnosi
sa osobom koja se nama bavi, ukoliko su povoljni postaju naš kapital ali
ukoliko su nepovoljni velike su šanse da ostanu kamen spoticanja za čitav život...
_________________
MUSKARCI SU RODJENI ZA REVOLUCIONARE,
TIM VISE AKO IMAJU POTPORU U LJUBAVI ZENE |
|
Kako koristiti ovaj Forum?
Traži
Lista članova
Grupe korisnika
RSS Feed
Registracija
Profil
Provjeri privatne poruke
Login
