Klub SFRJ Forum Indeks Klub SFRJ
Da se podsjetimo ili necem naucimo iz vremena SFRJ
 
 Kako koristiti ovaj Forum?Kako koristiti ovaj Forum?   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Grupe korisnikaGrupe korisnika   RSS Feed   RegistracijaRegistracija 
 ProfilProfil   Provjeri privatne porukeProvjeri privatne poruke   LoginLogin 




Srbija
Idi na stranicu 1, 2, 3  Naprijed
 
Otvori novu diskusiju   Odgovori na temu    Klub SFRJ Forum Indeks -> Politika na Balkanu
Vidi prethodnu temu :: Vidi sljedeću temu  
Autor Poruka
Anti-Jenki
Legenda
Legenda


Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264

KomentarUpisano: 14 Apr 2009 03:17    Naslov komentara: Srbija Citiraj ovaj komentar

Povratak real politici i dostojanstvu


Đorđe Vukadinović


Nije baš za neku pohvalu – ali jeste bilo za očekivati. Tačnije, s obzirom na srpske političke i medijske prilike, bilo bi pravo čudo da je ono stanje povećane nacionalne samosvesti i rodoljubivog raspoloženja koje je pratilo obeležavanje godišnjice NATO agresije potrajalo malo duže, ili, što bi bilo jedino logično i poželjno, postalo sastavni i podrazumevani deo srpske političke svakodnevice.

A u tih nekoliko dana oko i povodom desetogodišnjice NATO bombardovanja, posle deset godina veće ili malo manje bruke, konačno smo, za promenu, opet ličili na državu. Novine su događaju konačno pridale zasluženi značaj. Televizije su imale uglavnom prigodne specijalne emisije. Ministri su se rastrčali po spomen obeležjima. Ovaj put se nismo mnogo izvinjavali onima koji su nas bombardovali – premda je bilo i takvih tonova – i bar neko vreme u srpskoj javnosti nije dominirala priča kako moramo da «zaboravimo prošlost» i da se «okrenemo budućnosti».

Predsednik je 24. marta u Savetu bezbednosti ličio na predsednika jedne male, nepravedno oklevetane i oštećene zemlje. Vlada je, makar privremeno, ličila na vladu – a Ivica Dačić (“bombardovanje je bilo nelegitimna agresija i zločin“) na lidera SPS-a. Čak su i mediji – razume se – uz par (ne)časnih izuzetaka – ličili na medije, a ne na oglasne table Evropske komisije i biltene Južne komande NATO pakta. Loše je samo što smo na te manifestacije nacionalnog samopoštovanja čekali deset godina. A biće još gore ukoliko nakon ovog tužnog jubileja – po starom lošem običaju – opet sve zaboravimo.

No, poput Pepeljugine haljine i kočije neposredno po isteku ponoćne čarolije, tako je i srpski politički život, posle martovskih godišnjica, brzo utonuo u svoju otužnu kolotečinu. S tim što, za razliku od pisca ovih redova, jedan uticajan i vrlo glasan deo srpske javnosti smatra da je ta kolotečina poželjno stanje, a da je atmosfera u danima obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja neprijatan i "ružan incident" koji bi svi trebalo što pre da zaboravimo. I to je, zapravo, temeljni nesporazum koji trenutno cepa srpsko političko tkivo neuporedivo više nego formalna podela na "levicu" i "desnicu", odnosno "vlast" i "opoziciju".

Tačno je da niko ne može živeti od prošlosti i u prošlosti. Ali je isto tako tačno da nema ni budućnosti ni opstanka za narod koji svoju prošlost zaboravlja ili je se odriče. A nad ovim narodom već godinama se sa većim ili manjim intenzitetom odvija jedna vrsta upravo takvog eksperimenta, odnosno projekta izmene kolektivnog sećanja i nacionalnog samozaborava.

U ovom trenutku, arhitekti tog projekta poručuju: "Zaboravite nepravdu! Zaboravite nacionalno dostojanstvo! Zaboravite NATO bombardovanje! Zaboravite Kosovo! Zaboravite Republiku Srpsku!" A zauzvrat ne nude ništa sem EU-foričnih parola o boljem životu i "zajedničkoj evropskoj budućnosti" koja se neprestano odlaže i prolongira.

Dolaze vučja vremena. I aktuelna srpska vlast se grdno se vara ukoliko veruje da će i kroz njih moći da provesla dosadašnjom mešavinom dobre volje, lepih reči i maglovitih obećanja na sve četiri strane.

Uostalom, nisu slučajno izrečene – a ni slučajno prećutane i zabašurene u ovdašnjim medijima – jasne i prilično oštre reči ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina, izgovorene prošlog petka u Ruskom domu. U svom neobično otvorenom izlaganju ambasador je po prvi put izgovorio nešto što se, zapravo, podrazumeva, ali o čemu se ovde malo govori, a to je da će eventualni prijem Srbije u EU svakako imati odraza na odnose Srbije i Rusije. Konuzin je rekao da bi, pored ostalog, prestao da važi sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje i upozorio na svojevrsno licemerje da se, uprkos zvanično proklamovanoj neutralnosti Srbije, "u stvarnosti radi na približavanju NATO alijansi i primeni njenih standarda". Drugim rečima, niko ovde nije blesav. Na nama je da odlučimo, ali ne treba imati iluzija da će danas bilo ko – a naročito velika sila – bilo kome dozvoliti da ga vuče za nos.

Greše svi oni koji veruju kako će ova aktuelna ekonomska kriza sa dnevnog reda potisnuti političke probleme – baš kao što su grešili oni koji su govorili kako je nakon rušenja Berlinskog zida nastupilo vreme post-istorije, "večnog mira" i sveopšte harmonizacije svetskih političkih odnosa. Naprotiv. Realpolitika se vratila na velika vrata. A ekonomska kriza i problemi će samo učiniti da njeni milenijumski principi – borba za prestiž, prirodne resurse, bogatstvo i teritoriju – budu još transparentniji, a njihova realizacija još brutalnija. Teško zemljama i narodima koji to još uvek ne vide i ne shvataju.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 14 Apr 2009 19:58    Naslov komentara: Bice tesko... Citiraj ovaj komentar

* drumovi ce zazelet komunista, omunista vise biti nece*...dolazi di nevidjenog sudara dva zla...*zapad* navikao na kolonijalne resurse u zelji da u svijim zemljama odrzi visok standard da mu se *ne desi narod*, i sa druge strane nista manje mocni i alavi *bivsi komunisti*...a *resursi su *ostatak sveta*, temeljito *obradjeni*..korumpirani pojedinci, nevladin organizacije..sulud neki svet, naduvan kokom i coca-colom...vid *novog sistema vrednosti*....sve vredi a nista nevredi....iza coca-cola generacije, nastupa nova, dojena od malena silikonskom sisom...*instant generacija*..od rodjenja, bez dodira majke, topline njenih grudi....ledena sisa-ledene emocije.....deca monstrumi.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Anti-Jenki
Legenda
Legenda


Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264

KomentarUpisano: 19 Apr 2009 05:59    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

Eh, te devedesete...


Slobodan Antonić


Pred prošlogodišnje izbore koalicija "Za evropsku Srbiju" davala je sve od sebe kako bi nas ubedila da se bez njihove, evroreformske vlade ova zemlja nužno vraća u devedesete. Kada danas, godinu dana docnije, posmatramo stvari vidimo kako se možda upravo te "strašne devedesete" ubrzano obnavljaju.

Najpre, našli smo se u sličnoj ekonomskoj recesiji kao i onda. Proizvodnja i zarade brzo padaju, nezaposlenost raste, budžet je nerealan i ne može se napuniti, plate budžetskih korisnika počinju da kasne, a što je najgore, pametniji ekonomisti kažu da nevolje tek dolaze. Mi smo, po zamahu krize, izgleda sada negde tek u 1992. godini, tako da je 1993. ono što nam zapravo predstoji. Već se razrađuju scenariji sloma: Miškovićevo carstvo se ruši zbog prezaduženosti, naše/strane banke uplašeno prebacuju kapital napolje, ulagači jurišaju da podignu svoje ušteđevine, argentinski scenario se ponavlja... Kako god, 2009. će se u Srbiji završiti daleko gore nego što je počela. Koliko gore – mi u ovom trenutku čak nemamo ni predstavu. Baš kao što ni u aprilu 1992. nismo mogli ni da pretpostavimo šta nas sve čeka u decembru 1992. A o decembru 1993. i da ne pričamo!

I sada, kao i onda, ekonomska kriza uglavnom dolazi od spoljnih uzroka. Onda su to bili rat i sankcije, danas je to svetska recesija. Ali, dobar deo ekonomske krize proizvodi i domaća elita, kojoj spoljni uzroci služe samo kao zgodno opravdanje za nespobnost i pljačku. Sankcije su bile i 1993. i 1994, ali je 1993. bila vreme bezobzirnog inflatornog "šišanja" građana, dok je 1994. Avramović pokazao kako se, i pod sankcijama, može imati relativno stabilna monetarno-budžetska situacija. Isto tako, u ovoj sadašnjoj krizi, jeste da je pad spoljašnje tražnje doveo do glavnog zastoja u našoj privredi. Ali, ona je već bila ruinirana višegodišnjim jeftinimm uvozom, predajom celokupnog bankarskog sektora strancima, pljačkaškom privatizacijom i troškovima korupcije koji su znali iznositi i do 20 odsto po sklopljenom poslu. Naša politička elita je, prema računici Mlađana Kovačevića, od 2000. godine na ovamo, proćerdala 62 milijarde evra (21 milijarde dolara novog ino-duga, 26 milijardi od doznaka naših radnika iz inostranstva i oko 15 milijardi dolara od privatizacije), a da privreda danas nije u mnogo boljem stanju nego što je bila 2000. Štaviše, naša je industrijska proizvodnja još uvek niža nego 1998. godine! Pare su završile u džepovima domaćih tajkuna i stranih bankara i proizvođača, uz korupcionu proviziju koja se za pojedine "evroreformske" političare merila iznosima od nekoliko miliona evra na godišnjem nivou! Ono što su, devedesetih, sa našu "patriotsku" političko-špekulantsku elitu bili rat i sankcije, to su, očigledno, ovih godina, za našu "evroreformsku" političko-špekulantsku elitu bili privatizacija i "tranzicija". Što je najgore, duboka kriza, koja nas zapljuskuje, omogućiće da se, pod izgovorom svetske recesije i potrebe "opšteg žrtvovanja", ta pljačka i eksproprijacija zajedničke nam imovine možda čak i ubrza i dovede do svog logičnog kraja – društva bogate i bezobzirne transnacionalne elite i siromašne, ali medijski i ideološki dobro uspavane i bezvoljne mase.

Time dolazimo i do treće sličnosti između Srbije devedesetih i ove danas – do gotovo potpunog medijskog monopola. Naravno, kao što su i onda postojali mediji u kojima se mogla čuti drugačija interpretacija događaja od zvaniče, tako i danas ne pišu sve novine u Srbiji isto. Ipak, sve televizije sa nacionalnom frekvencom javljaju isto, a i gotovo sve regionalne i lokalne televizije variraju uobičajene evroreformske mantre. Čak i u medijima namenjenim obrazovanijem sloju, nakon najnovije "medijske reforme" i privatizacije, sve manje ste u prilici da pročitate nešto što odudara od uobičajene "EU nema alternativu"-gnjavaže. Značaj kontrolisanih medija je ne samo u tome što prikrivaju greške vlasti, već još više u tome što zatomljuju svaku pozitivnu alternativu. Kontrolisani mediji ne samo da umanjuju nesposobnost vladajuće političke, ekonomske i kulturne elite. Oni ostavljaju medijski "nevidljivim" talentovane i obrazovane aktere iz pod-elite (ili kontra-elite) društva. Pošto nema pozitivne alternative, građanstvo se miri sa nužnošću da, premda je nezadovoljno, i dalje srpljivo podnosi vladajuću ekipu ("kakvi su, da su, nema boljih, zar ne?").

To je, istovremeno, i četvrta sličnost sa devedesetim – slabost i podeljenost opozicije. Opozicija – ne samo stranačka, već i ekonomska, kulturna, ili socijalna (sindikalna), jeste slaba zato što građani ne veruju u njenu kompetentnost. A građani ne veruju u njenu kompetentnost jer se ozbiljnim i kompetentnim predstavnicima drugačijeg pogleda na svet ne dozvoljava da se pojave pred većom publikom i u vezi relevantnih tema pokažu šta znaju. Što se pak podeljenosti opozicije tiče, ona dolazi ne samo od taštine naših vođa, već i zbog organizovanog razbijanja velikih stranaka koje preduzimaju obaveštajne i druge strukture. Razlika je samo u domicilnosti tih struktura (domaće ili strane) Ali, njihov podzemni rad je jednako važan za stabilnost vlasti i nestabilnost opozicije danas, kao što je to bio i devedesetih. Naravno, to ne znači da je bilo koje krilo sada podeljene najveće suverenističke stranke, SRS, "izdajničko". To samo znači da su veštom igrom stranaca već postojeća unutrašnja trvenja u toj partiji pojačavana dotle dok nisu dovela do naprsnuća i nepomirljivog raspada. A takav raspad onemogućava svaku buduću saradnju. Tako, kao i devedesetih, na jednoj strani, imamo dominantnu vladajuću stranku (DS), čija popularnost, i pored krize, ostaje stabilna, a na drugoj strani posvađanu opoziciju čiji se delovi takmiče da ih vladajuća stranka uzme za partnere u nekoj budućoj vladi.

Pošto smo devedeste već iskusili, imamo barem predstavu o tome kako se izlazi iz ovog začaranog kruga. Jedan element za promenu svakako da je duža, duboka kriza. Ona podstiče ljude da se više ne zadovoljavaju uobičajenim medijskim matricama objašnjenja, već ih tera da tragaju za alternativnim rešenjima. Ta potraga publike za novim odgovorima jača nezavisne medije, gde takve odgovore publika jedino i može naći, kao što i u njima dolazi do postepene kristalizacije pozitivne alternative. Kada, međutim, laž vladajuće ideologije dođe u toj meri u raskorak sa istinom okružujuće stvarnosti, vladajuća elita biva sve više ismevana i kuđena, čak i od svoje bliže okoline, te stoga gubi samopouzdanje. Tako na nekim od izbora opozicija ipak uspeva da osvoji više glasova nego što vlast može da ukrade (bukvalno, ili medijski). Tada se događa preokret i kontra-elita postaje vladajuća.

Ako se trenutno nalazimo, po strukturi krize, u 1992. godini, onda nam do takvog prekreta preostaje, nažalost, još možda i više godina trpljenja i nerviranja. Ipak, ono što je makar malo utešno jeste da će iskusnija javnost ovoga puta verovatno pažljivije motriti na ljude koji preuzimaju vlast, ne padajući u euforiju bezrezerevne podrške. Ili možda neko stvarno misli da Srbi iz istorije nisu ništa naučili, i da će zato ostati večiti zarobljenici Hegelove "rđave beskonačnosti" i mračnih sila koje u takvoj "beskonačnosti" vladaju?
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 19 Apr 2009 08:54    Naslov komentara: Cela Jugoslavija i sada njeni.. Citiraj ovaj komentar

*opicci drzave* se vracaju u 1939....mentalno, politicki, *ekonomski*, kleronacisticki....a pperiod tog *bracanja* je 1990...1995...a stvorena *jezgra*...jezde dalje u krilu kapitalizma...svakog krila i interesa...*meto deda unuka u krilo pa mu stade pricati sta je nekad bilo*...ko je koga stavio u krilo, ne znam svakako ima i *kvirija menova*...., kad dodje do Zikice Jovanoivica-Spanca...deda malo zastane pa preskoci 60-70 godina, pa prica o *jevropi*.....cudne neke gusle javorove...skripe i stenju, necuje se vladika Rade kada kaze..*pucina je stoka jedna grdna..*....
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 19 Apr 2009 08:54    Naslov komentara: Cela Jugoslavija i sada njeni.. Citiraj ovaj komentar

*opicci drzave* se vracaju u 1939....mentalno, politicki, *ekonomski*, kleronacisticki....a pperiod tog *vracanja* je 1990...1995...a stvorena *jezgra*...jezde dalje u krilu kapitalizma...svakog krila i interesa...*meto deda unuka u krilo pa mu stade pricati sta je nekad bilo*...ko je koga stavio u krilo, ne znam svakako ima i *kvirija menova*...., kad dodje do Zikice Jovanoivica-Spanca...deda malo zastane pa preskoci 60-70 godina, pa prica o *jevropi*.....cudne neke gusle javorove...skripe i stenju, necuje se vladika Rade kada kaze..*pucina je stoka jedna grdna..*....
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 19 Apr 2009 09:39    Naslov komentara: Zdusno se nastavlja Americka politika Citiraj ovaj komentar

zapoceta 1945, preuzimanjem Hitlerove stafete, a po pitanju YU prostora, sprovodi naum i dogovor pod patronatom amerike...*samit* Milan Stojadinovic-Ante Pavelic....od 1954 godine u Argentini...(nastavak *aktivnosti* Milan Nedic-Ante Pavelic)...uz operativnu, veliku operativnu pomoc Engleske MI 6....istureni organ CIA, nadlezni kapital Rotsilda, Malteskih i bog zna kakvih jos faktora, nisu javno poznati ali postoje...finansijski faktori evrope koji se temelje na *zlatnoj* podlogi...jevrejskih pocupanih zuba kovackim klestima tokom Drugog svetskog rata. Ucenici popa Maltusa, Komitet 300, Rimski klub..rade li rade...i niko ih javno ne tretira,...gde je to *istrazivacko novinarstvo*..da konacbno kaze da Alda Mora je ubio Henri Kisindzer...severnoj Italiji kao i YU je namenjena uloga turizma a ne industrijalizacije, ovih dana se Berluskoni slebdenik Musolinija ismeva Komunistima Italije, u saznanju da ih je amerika pobila prilikom invazije, pardon oslobadjanja od Nemacke...ali oni postoje i dan danas...nasilni demokratski kapitalizam razvija se vidimo u krvi.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Anti-Jenki
Legenda
Legenda


Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264

KomentarUpisano: 07 Maj 2009 02:52    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

Radnička klasa odlazi na piknik


Đorđe Vukadinović


Ništa se, zapravo, dramatično novo nije dogodilo. Tako je to već godinama, ali je, evo, tek sada i javno puklo. Ovo je i inače vreme istine i skidanja maski. (Što reče jedan kolega – čak je i Šaban Šaulić posle mnogo decenija skinuo svoju čuvenu periku.)

Elem, prođe još jedan 1. maj. Još jednom su kompjutere preplavile slike masovnih radničkih protesta širom sveta, ovoga puta, verovatno zbog krize, još masovnijih i još agresivnijih nego inače. Negde se protestovalo u tišini, dostojanstveno i preteći mirno, negde, pak, energično i nasilno. Samo su, još jednom, ulice Beograda i ostalih srpskih gradova bile praznično, čak sablasno – puste. Gotovo kao na slikama Đorđa de Kirika. Reklo bi se da samo u Srbiji nema nikakvih problema, da su radnici ovde zadovoljni, da ovde nema eksploatacije, bede i nezaposlenosti, rečju, da je Srbija jedno od retkih beskonfliktnih društava na ovoj planeti.

Rekoh, tako je to manje-više već godinama, ali je ovoga puta srpska radničko-sindikalna bruka bila obogaćena sa dva pikantna momenta. Najpre su Udruženi sindikati Srbije, na čelu sa Savezom samostalnih sindikata, svoje prvomajske demonstracije zakazali za 29. april, dakle, dva dana ranije – što je doslovno svetski kuriozitet. Prvi maj 29. aprila!? Pa čitava poenta je upravo u istorijskom i simboličnom naboju samog tog datuma, a demonstrirati može bilo ko i bilo kada. A onda je, valjda da bi obrazložio svoj izostanak i neučestvovanje svog sindikata u bilo kakvoj vrsti prvomajskih protesta, Branislav Čanak, lider zvanično druge po brojnosti sindikalne organizacije, ljutito prozvao radnike što za Prvi maj odlaze na piknik radije nego da protestuju po Beogradu. Odnosno, kako se poetski izrazio, naši radnici za Prvi maj „više vole da pojedu jagnje nego da izađu na ulicu i iskažu nezadovoljstvo“.

Svega smo se nagledali i naslušali prethodnih godina i prag osetljivosti nam je generalno podignut. Drugim rečima, na sve smo oguglali, gledano pojedinačno i u celini. Ali Čankova izjava ipak predstavlja nešto što čak i obamrlu srpsku javnost budi iz letargije. Takva količina nesamokritičnosti, nadobudnosti i arogancije retko se može sresti na jednom mestu i u jednoj rečenici, kao u slučaju ovog mrzovoljnog birokrate, koji sam sebe postavlja i reizabira, i kome ne pada na pamet da se zapita nije li ta radnička apatija – pored ostalog – i spontani referendum o njemu i njemu sličnim srpskim sindikalnim „liderima“. Nije li pomislio da je ova upadljiva pasivnost srpskog radništva poslednjih godina takođe svojevrsni protest, nemoćna reakcija radnih slojeva na lažna obećanja i obmane kojima su ih zasipali gospodin Čanak i demokratski opozicioni lideri u periodu pre i neposredno posle 5. oktobra. Nije li mu, slučajno, palo na pamet da izvuče konsekvence iz takvog stanja, prihvati ličnu odgovornost i podnese ostavku na položaj koji zauzima već gotovo dve decenije? I da li bi gospodin Čanak sebi dopustio takav ispad da, kojim slučajem, on i njegov sindikat svih ovih godina ne žive od stranih donacija nego od sindikalne članarine?

Može se raspravljati o tome da li je, šta je i koliko je 5. oktobar doneo kom društvenom staležu i grupi, a šta Srbiji u celini – i taj odgovor sigurno nije crno-beo. Ali je takođe sigurno da je srpsko radništvo sloj koji je u ovim promenama najviše izgubio. Broz im je podilazio i nerealno ih uzdizao, Milošević sitno korumpirao i iskorištavao, a pospetooktobarska vlast definitivno upropastila i prezrela. Ne računajući srećnike u preostalim javnim preduzećima i najviše par desetina uspešno privatizovanih firmi (ali u privatizovanim firmama organizovanog sindikata najčešće i nema), srpsko radništvo je poslednjih godina vraćeno u položaj britanske radničke klase iz vremena prvobitne akumulacije kapitala. Mi više nemamo radničku klasu, već lumpenproletarijat, masu deklasiranih očajnika i luzera bez klasne svesti, solidarnosti i samopoštovanja. A u toj pauperizaciji srpskog radništva, pored dosovskih političara i novokomponovanih neoliberalnih eksperata, zdušno su učestvovali i – što potkupljeni, što nesposobni – sindikalni predvodnici.

Naravno da je mnogo bolje roštiljati i „jesti jagnje“ sa porodicom i prijateljima na nekom prvomajskom uranku, nego sa gospodinom Čankom i njemu sličnim lažnim radničkim tribunima simulirati solidarnost i borbu za radnička prava. U Srbiji imamo divlji kapitalizam, imamo krizu i eksploataciju, ali još uvek nemamo – ili više nemamo – radničku klasu, niti sindikalni pokret koji se istinski bori za radničke interese. I tako će biti sve dok bude dovoljno jaganjaca i lažnih radničkih tribuna. Ali šta će biti, gospodo, kad jaganjci utihnu?
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 07 Maj 2009 08:26    Naslov komentara: To su *savremene* tvrdnje pristalice kako su to Citiraj ovaj komentar

govorili radikali *humanog kapitalizma*..ili kako to govore danasnji levicari..*socijalno odgovorni*...a kapitalizam nije human cim eksploatise, nije socijalno odgovoran, da jeste bio bi socijalizam. Radi se o tome da su *resursi bili slabi*. Drzava se pravila, i njen drustveno politicki sistem nakon teskog rata, obavljenog u siromasnoj zemlji, razrusenoj ratom. Armija..*proletarijata*..armija nepismenih, armija bezemljasa...ali donekle se stiglo. Nikla je industrija, gotovo niizcega. A radilo se o POLUTANIMA..pola seljak, pola radnik. Tesko je bilo nauciti redovno ustajati, ici na posao...raditi. Nije Broz ponudio nerealno, ponudio je NORMALNO..a gastarbajterski zivot sa domacom inflacijom doradio...na gradjevinu u Nemacku, turisticka viza...*meni dosta*....lazna bolovanja...tu je naravno korumpirani lekar,..itd. Ovo, kod nas u Srbiji nije kapitalizam....ovo je mahom cist BANDITIZAM...odobren, smisljeno ili precutno. Nocas, u sitne sate gledam neku kolonu radnika na TV..Zajecarci...a po danu nije prikazano, forma je ispunjena...nije tacno da nismo *obavestili javnost*...sve je foliranje, ljudi bez dana staza donose krupne odluke....nemaju uporiste poznavannja problema.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 07 Maj 2009 09:45    Naslov komentara: Komunista Aleksandar Vulin..na zadatku.. Citiraj ovaj komentar

Pokret socijalista.org..govor druga Vulina u Kragujevcu povodom obelezavanja 1 maja
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Lolek i Bolek
Patriota


Član od: 05 Feb 2009
Komentari: 471

KomentarUpisano: 09 Maj 2009 21:32    Naslov komentara: Anti-Jenkiju Citiraj ovaj komentar

Anti-Jenki (citat):
Radnička klasa odlazi na piknik

Đorđe Vukadinović

"Ništa se,zapravo,dramatično novo nije dogodilo.

Tako je to već godinama,ali je evo,tek sada i javno puklo.

Ovo je i inače vreme istine i skidanja maski.

(Što reče jedan kolega – čak je i Šaban Šaulić posle mnogo decenija skinuo svoju čuvenu periku.)


Elem,prođe još jedan prvi svibanj

Još jednom su monitore preplavile slike masovnih radničkih protesta širom sveta,ovoga puta,verovatno zbog krize,još masovnijih i još agresivnijih nego inače.

Negde se protestovalo u tišini,dostojanstveno i preteći mirno,negde,pak,energično i nasilno.

Samo su,još jednom,ulice Beograda i ostalih srpskih gradova bile praznično,čak sablasno – puste.

Gotovo kao na slikama Đorđa de Kirika.

Reklo bi se da samo u Srbiji nema nikakvih problema,da su radnici ovde zadovoljni,da ovde nema eksploatacije,bede i nezaposlenosti,rečju,da je Srbija jedno od retkih beskonfliktnih društava na ovoj planeti."



Srbi su više (pre)umorni i (pre)moreni od silnih buna i nametnutih Surprised ratova ne samo u zadnjih 20-ak godina nego i ranije i to bez rezultata zbog niza otežavajućih i otegotnih okolnosti po njih Surprised

Stoga se ne treba čuditi izostanku bunta za 01.05. Confused

S druge pak strane,"braća" Twisted Evil Hrvati uvijek nešto čekaju Rolling Eyes ,da netko drugi riješi njihove nagomilane Confused Shocked probleme(kao npr.90% BDP-a je dosegao dug,proizvodnje nigdje nema,a turizam prijeti potpunim podbačajem zbog svjetske umjetno izazvane dakako Twisted Evil krize)a nema ni Srba ni komunista ni socijalista ni Jugoslavena ni Slovenaca ni Bošnjaka ni Crnogoraca ni Makedonaca ni Talijana ni Madžara ni Turaka ni Nijemaca ni Francuza ni Austrijanaca ni Albanaca da "bratski" Twisted Evil Evil or Very Mad Mad podijele krivnju sa njima,a SOTOAmeriKKKanci ionako "nisu za ništa krivi" Twisted Evil ,to kažu i njihov MMF i njihova Svjetska Banka i njihov UN i njihova EU i njihov NATO,ali to ne kaže i neće nikad reći nikad njihova ni Rusija,ni Kina ni Sjevena Koreja ni Iran ni Kuba ni Bolivija ni Venezuela ni Sirija slobodne zvijezda zvijezda rotira ljubav od njihove "demoNkracije" Twisted Evil Evil or Very Mad Mad ) mjesto njih Surprised ,a na kraju će mu "zahvaliti" Twisted Evil po dobrom starom običaju malo kasnije kad se za to stvore preduvjeti Evil or Very Mad ,ne odmah Mad


Kako je Danko Plevnik(inače slovensko prezime Wink ) u svojoj kolumni kroz slike prikazao:

"U SAD prosvjeduju imigranti

U Francuskoj studenti

U Italiji radnici

A u Hrvatskoj je opet stiglo proljeće"

Nije stoga ni čudno što je stari Karl bio alergičan u njihovoj blizini,ali ovog puta ne od proljetne peludi Wink ,pa čak i kiše i kašlje starina Marx dok ga citiraju razni stričevi,ujčevi,k..... Razz (naravno tek kad se prethodno osjeti moguća $tržišna isplativost$ istih citata bez dakako suglasnosti za copyright Twisted Evil ),s možda dobrim namjerama,ali put do pakla je popločan sa njima Shocked posebno ako na njemu hodaju lažni anti-kristovi Twisted Evil proroci-"sloyu" Twisted Evil i "naša ju" Twisted Evil )

_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!"


Lolek i Bolek: komentar modifikovan dana: 13 Maj 2009 04:07; prepravljeno ukupno 4 puta
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 10 Maj 2009 00:36    Naslov komentara: U Hrvatskoj opet stiglo prolece...ali Citiraj ovaj komentar

Cini se bez *hrvatskog cvijeca*...?
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Anti-Jenki
Legenda
Legenda


Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264

KomentarUpisano: 13 Maj 2009 12:58    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

Konzul u Judeji


Đorđe Vukadinović


Stavite se na trenutak u položaj nekog ko je, recimo, doživeo kontuziju tokom NATO bombardovanja i ko se posle deset godina budi iz kome proteklog vikenda i gleda vesti u kojima Milutin Mrkonjić o graditeljskim planovima i podvizima podnosi raport omiljenom predsedniku, Ivica Dačić izjavljuje kako SPS nikada neće dozvoliti narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje, a Vojislav Koštunica iz duboke opozicije izdaje svoja principijelna saopštenja.

Hoću reći, sve se promenilo – a da se skoro ništa promenilo nije. Kao i obrnuto.

No, ovih dana zabeležena su i dva događaja koji pre deset godina ipak nisu bili zamislivi: Kosovo je primljeno u Međunarodni moneterni fond, a američki potpredsednik Bajden, ovdašnjoj javnosti odranije poznat po mnoštvu oštrih i uvredljivih izjava na račun Srba i pro-albanskom angažmanu, dolazi u radnu i prijateljsku posetu Beogradu.

U odnosu na te dve vesti kojima – pogotovo kad se stave jedna kraj druge – praktično i ne treba nikakav komentar, nedovoljno zapaženo je prošla ona da ambasador SAD Kameron Mater odlazi iz Srbije pre isteka mandata. Nakon što je dodelio još jedne godišnje nagrade NUNS-a za istraživačko novinarstvo i nakon što dočeka i isprati potpredsednika Bajdena, ambasador će dati još par oproštajnih intervjua, odsvirati poslednji džez i odleteti u Bagdad na novu dužnost. Iz Beograda za Bagdad! Koja sličnost i koja simbolika?!

Povodom Manterovog odlaska ostaje izvesna dilema koja je možda od većeg značaja za našu buduću sudbinu nego za njegovu dalju karijeru – odlazi li on prevremeno zbog procene da je ovde „zadatak obavljen“, s obzirom da je Beograd relativno dobro podneo proglašenje nezavisnosti Kosova, prihvatio EULEKS misiju i najzad dobio pro-zapadnu, demokratsku vladu? Znači li njegov odlazak to da Srbija i Balkan u narednom periodu neće biti toliko u fokusu američke spoljne politike? Ili se, pak, povlači zbog neuspeha u sprečavanju ulaska Rusije u srpski energetski sektor i činjenice da čak ni ova aktuelna, takoreći, „njegova lična“ srpska vlada ipak nije dovoljno revnosna na kursu „evro-atlantskih“ integracija – da i ne govorimo o tome da se nedavno iranski ministar spoljnih poslova šetkao po Beogradu gotovo pred Manterovim nosem, a srpski zvaničnici za svoj cilj, umesto onih briselsko-vašingtonskih, sve češće biraju latinoameričke i afričke destinacije? (A možda, naprosto, čak i zemlji poput SAD nedostaje sposobnih diplomatskih kadrova, pa se ono malo koliko ih ima preraspoređuje tamo gde je najkritičnije?)

Naravno da ambasadori ne vode, već samo u inostranstvu sprovode politiku svoje zemlje. (To jedino u Srbiji može da ambasadorka dođe malo na odmor u domovinu pa krene da daje intervjue u kojima „riba“ predsednika i premijera, dok se njen drugi kolega, danas ponovo aktiviran (?!) javno hvalisao kako je svojevremeno malo falilo da prebije svog resornog ministra?!) Dakle, ambasadori ne vode politiku, ali – pogotovo ako prestavljaju snažne zemlje, a uz to su još i sami snažne ličnosti – itekako imaju uticaja kako na politiku zemlje domaćina, tako i na percepciju te zemlje u sopstvenom diplomatskom i javnom mnjenju. U svakom slučaju – a nije baš jasno da li je to dobra ili loša vest – teško da će Srbija u dogledno vreme biti počastvovana američkim ambasadorom Manterovog ranga. (Vilijem Montgomeri je bio briljantan i po poznavanju ovdašnjih prilika i prodornosti analize gotovo nenedmašan, ali je, vremenom, barem za američke pojmove, preduboko zagazio u živi pesak balkanske politike.)

No, razume se, Bajdenov dolazak, politički i simbolički gledano, mnogo je važniji od Manterovag odlaska. A važnija i od jednog i drugog, bila je neravnopravna bitka koja se daleko od očiju – barem – srpske javnosti svih ovih dana vodila oko prijema Kosova u svetske finansijske institucije, pri čemu je, razumljivo, srpska diplomatija činila sve da se to ne dogodi, a američka, naravno, sve da toga dođe. Pobedili su, razume se, Amerikanci, ali zamalo, takoreći, trojkom u poslednjoj sekundi, odnosno, nakon strahovitog pritiska Vašingtona na male zemlje pred sam završetak glasanja da svojim, makar i negativnim glasom daju nedostajući kvorum za odluku koju su bogati i moćni već doneli. Zahvaljujući kvotnom sistemu glasanja koji favorizuje bogate zapadne države, takav ishod je bio i očekivan, ali nama za utehu ostaje pouka da kada se ozbiljno spremimo i potrudimo šansa za pobedu postoji čak i na gostujućem terenu.

Sve u svemu, Bajdenova poseta dolazi u lošem trenutku i sem par kurtoaznih osmeha i diplomatskih fraza o „odnosima u usponu“, DŽo Bajden, u ovom času, nema šta da nam ponudi – baš kao ni mi njemu. I na kraju će svi biti nezadovoljni. Iz bezbroj razloga, Bajdenovi domaćini neće moći da se saviju, tj. da budu „kooperativni“ baš onoliko koliko bi to Americi odgovaralo, niti da visokom gostu upriliče doček ni približno uporediv sa onim kakav će imati u Prištini i Sarajevu. A, opet, šta god činili, već sama ta poseta će u značajnom delu srpskog javnog mnjenja biti doživljena kao još jedan akt državne kapitulacije i nacionalnog poniženja. Rimski (pro)konzul obilazi tradicionalno nepokornu, ali sada već tročetvrtinski pacifikovanu Judeju.

Šta je onda trebalo i šta se moglo učiniti po tom pitanju? Sada već, verovatno, skoro ništa. Pošteno govoreći, kada ona „ljuta“ nacionalna vlada nakon 17. februara 2008. sa svim mogućim međunarodnim, običajnim, ljudskim i božanskim pravom na svojoj strani, nije smogla snage da zamoli ambasadora Mantera da – makar privremeno i simbolički – napusti Beograd skupa sa svojim zapadnim kolegama iz zemalja koje su priznale i sponzorisale nezavisnost Kosova, elem, kada ta vlada u tom trenutku nije imala petlje da učini ono što bi učinila svaka država i svaki narod koji iole drži do sebe, zar je iko mogao očekivati da bi ova sadašnja, „evropska“ i „reformska“ vlast mogla imati kuraži da potpredsednika Bajdena ljubazno zamoli da u Beograd – ne dolazi?! Naravno da to nije mogao očekivati niko – što ne znači da je bruka i odgovornost i jednih i drugih zbog toga manja.

Toliko o „suverenitetu i integritetu“.
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milan
Nezamjenjiv clan


Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd

KomentarUpisano: 13 Maj 2009 13:10    Naslov komentara: Moreeeee sve bi to ja po kratkom Citiraj ovaj komentar

postupku..u najlon kese pa DHL..postom..n Belu (krvavu) kucu..
U Srbiji, demokratija *U* usonu, neki mangup prebio generala na ulici, policija odbila da ga juri, uhvatila ga (nezakonito) vojna policija i privela...nezakonito...tuziocu....moreeee sve bi ja to...poslao u internacionalu na Goli otok...
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Anti-Jenki
Legenda
Legenda


Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264

KomentarUpisano: 12 Jun 2009 23:27    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

NATO U PINOSAVI


Miroslav Lazanski



Ovog utorka nazvao sam gospođu Radu u Pinosavu, ona je iz stare ugledne beogradske porodice gde sam svake godine pozivan na slavu, Svetog Nikolu. Posle onih konvencionalnih reči o zdravlju i familiji zamolio sam gospođu Radu da se malo kod komšija propita ko je od njih spreman da umre za Talin, ili Kopenhagen. Naravno, ako to bude potrebno.

„Bog s tobom sine, kakav Talin, kakvo umiranje?”

Objasnio sam joj kako sam u „Politici” ovih dana pročitao izjavu jednog našeg političara da bez ulaska Srbije u NATO nema vodovoda za Pinosavu. Gospođa Rada silno se obradovala što može da mi objasni kako deo Pinosave ipak ima vodovod. I bez da je Srbija prethodno ušla u NATO.

„Onaj drugi deo Pinosave još nema vodovod, ali znaš sine, sve su nas ovi domaći mafijaši prevarili, uzeli su nam svima po kući 1000 evra, a nisu svima uveli vodovod. Nego, kakve veze ima taj naš vodovod sa umiranjem za Talin? Da li u Talinu znaju za Pinosavu?”

Objasnio sam joj da član 5. statuta NATO kaže da su sve članice obavezne da brane onu članicu koja je napadnuta i da ako neko, ne daj bože, napadne Talin, ili Kopenhagen, onda će svi vojno sposobni stanovnici Pinosave morati da brane Talin i Kopenhagen. Inače, ništa od vodovoda za Pinosavu. Još sam joj dodao da ništa ne brine, sve će joj to mnogo bolje objasniti naši političari. Nama će ostati samo da platimo i ispunimo.

Dakle, u Srbiji ovih dana političari uveliko ćaskaju o ulasku ili neulasku u NATO. Svašta može da se čuje u tom ćaskanju, od toga „da put u EU od pada Berlinskog zida vodi preko NATO-a”, do toga „da je članstvo u NATO-u nulta tačka kada prestaju antievropske i antizapadne politike”. Koliko se ja sećam, živeo sam u državi koja nije bila sa „one strane” Berlinskog zida, koliko se ja sećam SFRJ nije svojom vojskom 1968. umarširala u Prag da uguši demokratske promene kao što su to učinile neke sadašnje članice NATO-a. Jugoslavija je vrlo oštro osudila taj potez Varšavskog ugovora, baš kao i 1956. povodom događaja u Mađarskoj. Koliko se sećam, upravo od pada Berlinskog zida neprestano se i postavlja pitanje smisla i cilja NATO-a, no na to pitanje do danas nema konačnog odgovora. Jedino je strateška nedoslednost, zapravo, suština sadašnje strategije širenja NATO-a na istok uz, priznao to neko ili ne, antiruski karakter.

Dakle, i naš domaći tranzicioni establišment morao bi da vodi računa o faktografiji, jer je bezumna akribija prvi simptom manije u kojoj političke fusnote dovode do skandaloznih premisa. Po kojima, je li, u Švedskoj, Finskoj, Irskoj, Švajcarskoj i Austriji vladaju antievropske i antizapadne politike? Jer te zemlje još nisu dostigle „nultu tačku”, odnosno nisu ušle u NATO. Jer priključenje NATO-u ne vide kao nešto što šalje Bog kao svoj dar sa neba da bi se reformisale službe bezbednosti i moćna, ali korumpirana vojska. Pa su odgovorni političari u tim državama akcidentni protagonisti farse u nekoj kafani, koju je svevišnji verovatno posmatrao s dobroćudnim humorom? Ali, ipak, šta kaže narod u tim zemljama koje ne žele u NATO? Da li neko njih u vezi sa tim nešto pita? Šta da ih pita, ima da misle onako kako misli predsednik, vlada, akademije, popovi. Oni su pragmatičari, a ne altruisti. Imaju svoje računice kako da ostanu na vlasti u Austriji, Švajcarskoj, Irskoj, Švedskoj. I bez onog Bin Ladena što se opet oglasio.

Potpredsednik SAD Džozef Bajden obećao nam je u Beogradu „da SAD neće uslovljavati evroatlantske integracije Srbije time da Beograd prizna nezavisnost Kosova”. Sjajno. Pre četiri godine Nikolas Berns nam je poručio da „ne veruje da bi iko primio u NATO državu u čijem središtu postoji teritorijalni spor, koja nije rešila ovo veliko pitanje budućnosti Kosova i mislim da ne postoji nikakva mogućnost da se to dogodi”. Doduše, Bajden ima viši položaj od Bernsa, a i za Vašington status Kosova više nije sporan, pa mi u tom kontekstu možemo u NATO. Istina, NATO insistira da sve eventualne članice nemaju nerešene sporove sa susednim državama i da kao dokaz obavezno potpišu bilateralne ugovore o „prijateljstvu”. Kako mi Kosovo ne smatramo susednom državom ništa nas ne košta da potpišemo taj ugovor o prijateljstvu. Jer šta možemo drugo da uradimo? Iskreno rečeno, ništa naročito. „Selam alejkum”, reče predsednik Obama. Ali, ne nama.

Pokušajem srpskog samopreispitivanja „gde smo danas, sa Rusima, sa NATO, sa Kinezima, ili Vijetnamcima, jesmo li normalna zemlja među svim drugim normalnim zemljama, a druge normalne zemlje su, naravno, samo one u NATO-u”, dakle tim i takvim planetarnim srpskim dilemama bavi se klasa koja se bavi ćaskanjem. Uništavanjem kategorija političke, intelektualne i moralne odgovornosti, stalnim drobljenjem artikulisane političke alternative, političkim aferama i raspodelom nacionalnog bogatstva u stilu „divljeg kapitalizma” ne stiže se do „nulte tačke” novog početka. Jer da bi se izgradila demokratija u tranzicionom društvu da prvo napravimo taj vodovod za celu Pinosavu bez muljanja od 1000 evrića po kući.

Mali korak ka NATO-u, veliki za Pinosavu...
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Anti-Jenki
Legenda
Legenda


Član od: 08 Jan 2009
Komentari: 264

KomentarUpisano: 20 Jun 2009 02:21    Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar

ŠTA BI DANAS URADIO TITO


Nesumnjivo, Tito bi barem što se tiče samita u Novom Sadu bio ponosan. Potpuno u njegovom stilu. Jeste da je sastanak u Novom Sadu srednjoevropski, ali je po većini prisutnih državnika ipak balkanski. Istina, Tito nikada nije bežao od naziva balkanski, ali delegacija Hrvatske ne bi ni došla u Novi Sad da nije reč o srednjoevropskom sastanku državnika. na nedavnom samitu načelnika generalštabova balkanskih zemalja u Beogradu nije bilo načelnika Generalštaba Hrvatske, budući da Hrvatska nije na Balkanu. No, svejedno, sudeći po fotografijama susret predsednika Srbije i Hrvatske bio je srdačniji od ostalih susreta, što je svakako dobro za relaksaciju odnosa između dva naroda i dve nekadašnje najveće jugorepublike. Neće to ići lako, jer postoji opasna istorijska amnezija, a istorija je oduvek bila primamljivo diplomatsko sredstvo sa dve oštrice.

Može li se, dakle, na sukobljenim stavovima o prošlosti graditi kakva-takva komšijska, odnosno susedska, budućnost? Onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost i to je, zapravo, orvelovska formula za totalitarni režim. Kako u Evropi više ne živimo u totalitarnim vremenima, današnja blaža verzija te formule glasi: onaj ko oblikuje naše viđenje prošlosti može da utiče na budućnost. Drugim rečima, sve dok bude bilo istorijskih sećanja, ona će biti i osporavana.

Drugo, postoje istorijske činjenice i kada se one naglašeno poriču ili prikrivaju, to je znak bolesti jednog društva, bez obzira na to koja je država u pitanju. Ne znam zato kako će novo rukovanje predsednika Tadića i Mesića u Novom Sadu biti komentarisano u Zagrebu. Znam i gledao sam na HRT-u kako je komentarisan koncert Lepe Brene u Zagrebu. Moj nekadašnji kolega iz „Starta”, muzički kritičar Darko Glavan umilnim je glasom i manijehskim tonom retorike malo izgrdio Lepu Brenu zbog nekakvih fotki u maskirnoj uniformi, a onda „opalio” Bajagu i Balaševića, koji su „plaćali porez državi Srbiji u vreme rata protiv Hrvatske, a nisu u znak protesta protiv agresije na Hrvatsku emigrirali iz Srbije kao što je to učinio Vlada Divljan”. Doduše, Glavana ne bi trebalo previše ozbiljno shvatiti, jer je čovek oženjen majoricom, odnosno bojnikom hrvatske vojne tajne službe, pa mu to daje sigurnost u javnim nastupima. Osim toga što se po gradu hvali da spava sa majorom, odnosno bojnikom. No, dva dana kasnije jedan drugi moj bivši kolega iz „Vjesnika” Josip Pavičić u tekstu u jednom zagrebačkom dnevnom listu takođe analizira koncert Lepe Brene u kontekstu „lako ćemo sa Lepom Brenom, šta ćemo sa Jugoslavijom”. Po Pavičiću je „Lepa Brena simbol nekadašnje Jugoslavije protiv koje su Hrvati uvek bili i koja je Hrvatima nanela ogromno zlo, protiv koje su se Hrvati uvek borili, iako su Hrvati stvorili Jugoslaviju”. Nešto se ne sećam da je bivši uvaženi kolega bio protiv SFRJ, zaposlio se u državnom listu koji je u zaglavlju imao naznaku da je to list „Socijalističkog saveza radnog naroda Hrvatske”. Plaćao je sve namete državi i nije emigrirao iz Hrvatske.

Dva dana posle jedan cenjeni hrvatski istoričar, povjesničar na državnom hrvatskom radiju govori o Ljudevitu Gaju kao srpskom špijunu, u smislu da je Ljudevit Gaj bio špijun knjaza Miloša od 1848. godine, za šta je dobijao od srpskog knjaza zlatne dukate. Isprva sam pomislio da je reč o centarhalfu Ibrahimu Gaju iz „Crvene zvezde”, jer i on radi za lovu, kad uvaženi istoričar kaže da on za svoje tvrdnje ima pismene dokaze...

Zbog svega toga i neće biti lako predsedniku Tadiću kada krene u uzvratnu posetu Zagrebu. Kada skoče svi analitičari i komentatori sa ženama majorima-bojnicima i bez njih. Uza sve nedaće i katastrofe koje je izazvao rat, treba još preživeti i provalu opštih mesta. „Casus belli” nije isti za Beograd i Zagreb, scenariji se menjaju ili izvrću. Virtuelno se nadmeće sa dokazivim, vitezovi istine pišu istoriju, javnost je odavno izmanipulisana, emocije i dalje caruju. Postoji i Pavlovljev refleks, onaj ko pati, iskreno ili ne, zvezda je malih kompjutera, dok dežurni tribuni krišom brišu suze na privatnim jahtama. Dok radnici u Srbiji leže na pruzi, a seljaci traktorima blokiraju Zagreb, elita se seli na Jadran. U Sarajevu su veterani i invalidi rata polupali prozore Skupštine BiH, Hrvatska je u teritorijalnim sporovima sa Slovenijom, sa BiH, granica sa Srbijom na Dunavu za Zagreb nije i definitivna, Makedonija ne zna kako je zovu u inostranstvu, a supruga nekadašnjeg predsednika SFRJ, gospođa Jovanka Broz konačno je otvorila dušu.

Šta bi, dakle, danas uradio Tito? Ne bi ni dozvolio da do svega ovoga dođe. Znam, mnogi će reći da je on glavni krivac što je do svega toga i došlo. Ali nije došlo dok je bio živ, pa još deset godina posle. Jer, tom logikom da optužimo i kralja Aleksandra?

Miroslav Lazanski
Na vrh
Vidi profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Pokaži ranije komentare:   
Otvori novu diskusiju   Odgovori na temu    Klub SFRJ Forum Indeks -> Politika na Balkanu Vremenska zona: CET (Evropa)
Idi na stranicu 1, 2, 3  Naprijed
Stranica 1/3

 
Idi na:  
Ne možete ostavljati nove komentare u ovom forumu
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
Ne možete prepraviti vlastite poruke
Ne možete obrisati vlastite komentare u ovom forumu
Ne možete glasati u anketama foruma


MojForum.si - brezplačno gostovanje forumov. Powered by phpBB 2.