 |
Klub SFRJ
Da se podsjetimo ili necem naucimo iz vremena SFRJ
|
| Vidi prethodnu temu :: Vidi sljedeću temu |
| Autor |
Poruka |
Lola60*
Iskusni clan
Član od: 22 Dec 2008
Komentari: 107
Mjesto: Prokuplje SFRJ
|
 Upisano: 17 Jan 2009 00:48 Naslov komentara: |
 |
|
 Drugovi i drugarice ja sam naručio i dobio zastavu i mogu vam reći da je izvanredna . Kvalitet je odličan , šivenje je dobro , a posebno mi se sviđa što je ogromna kada se raširi , a još kad se okači na jarbol nema veće radosti i sreće . Preporučujem svima koji se dvoume i koji još nisu naručili zastavu da to učine sada i neće se pokajati . Samo da je vidite nebi žalili da je naručite . Može se poslati širom sveta uz propisanu poštarinu . Naručite zastavu naše drage domovine SFRJ , nećete se pokajati . Drugarski pozdrav .  
_________________
*SOCIJALIZAM JE NOVI SVETSKI POREDAK , UJEDINIMO SE U NOVU SFRJ , proleteri svih zemalja ujedinite se ......+*
www.bojant.blogspot.com www.nkpj.co.nr
www.bojant1.blogspot.com www.skoj.org.yu
www.boki.5forum.net www.crvenazvezdafk.com |
|
| Na vrh |
|
 |
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 05 Apr 2010 13:28 Naslov komentara: Eutanazija Jugoslavije, nije uspela u potpunosti... ? |
|
|
Шта је остало од Југославије
Између трауме и носталгије
Како је око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и Европе, током дводневне расправе на трибини Универзитета Колумбија у Њујорку видело постјугословенски културни простор
Плакат којим се најављује скуп на Универзитету Колумбија
Од нашег сталног дописника
Њујорк – Југославије већ одавно нема – неки би рекли да је „на ђубришту историје” – али и даље постоји. Не само у успоменама оних који су у њој провели део својих живота, него и као предмет проучавања. Зашто је настала, како је опстајала и зашто је нестала, односно трауматично се распала? И шта је од ње, не више у државној форми, него од идеја, остало.
У њујоршком Универзитету Колумбија, једном из Ајви лиге најпрестижнијих образовних установа не само Америке, него и света, одржан је 26. и 27. марта дводневни скуп посвећен управо овој теми – шта је остало (или постало) од Југославије. Званични наслов конференције која је укупила око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и из Европе, гласио је „Еx uno plures” – „из једног мноштво” на латинском – а њена тема била је „Постјугословенски културни простори и Европа”.
Формално, тема је била култура, али оквир је ипак била политика. На скупу одржаном у сали на 15. спрату Института „Хариман”, дела универзитета који је најстарије место у Америци где се проучавају источна Европа и Балкан, два пуна дана, у осам тематских целина, о бившој Југославији и њеним тековинама расправљали су пре свега они који се тиме професионално баве: професори универзитета како са ексјугословенског простора, тако и са источноевропских катедри америчких и европских институција високог образовања. Као што се могло и очекивати, многи имају „балканска” презимена, што значи да су почетно образовање стекли у Југославији, а каријере затим наставили „у дијаспори”.
Изнети су различити погледи на оно што је било и што се сада дешава, кроз научни пост мортем почивше државе која је дуго имала специјално место не само у региону, него и у Европи и на планети. И која се на „специјални”, драматичан начин и распала, доспевши и тим завршним чином у центар светске пажње.
Цео бивши југословенски простор је данас међутим поново уједињен – у свом стремљењу ка Европској унији. Један део је тамо већ стигао (Словенија), други је пред вратима (Хрватска), трећи су у чекаоници (Србија, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина). Косово је по једним тумачењима формални део Србије, по другима независна држава, призната „квалитетно” али не и „квантитетно”.
Националистичке олује су прохујале, оставиле непријатне успомене и дубоке ожиљке – али шта је данас, када је све различито, остало ипак заједничко? Да ли се наставља међусобно раздвајање започето распадом, или су све различитости „потрошене”, па се сви поново окрећу сличностима?
Ево шта се о томе могло чути пре седам дана у Њујорку.
Тврди и мекани национализам
Интонацију скупу, као уводничар, дала је професорка Марија Тодорова, професор историје на Универзитету Илиноис. Пореклом Бугарка, она је познати експерт за питања национализма, културне историје, комунизма и посткомунизма.
Њено излагање било је емотивно обојено већ својим насловом „Моја Југославија”. Било је то подсећање шта је некадашња држава јужних Словена све значила, али и прецизна анализа последица које је оставила. Професорка Тодорова је говорила о разлагању на саставне делове етничке мешавине која је некада постојала, о томе да је и национализам део идентитета, као и да је сам идентитет искључив, као и национализам. Објашњавала је појмове „јаког” и „слабог” национализма, предочивши при том да је српски национализам у категорији „јаких” – заједно са америчким.
Рат у Југославији одсекао је од ње друге делове Балкана, али је и њу саму поцепао по етничким односно националним шавовима. Али кад се све слегло – остали су послејугословенски омеђени културни простори. Да ли међутим све остаје на границама нових националних држава или се нешто и прелива?
Можда је суштинску карактеристику тих простора – или тог простора – има елемената да се каже и једно и друго – најтачније описао професор Давор Бегановић с Универзитета Констанц (Немачка), који је, говорећи о савременој босанској књижевности, њене вредносне координате сместио „између трауме и меланхолије”. Тако је, у ствари, протекао и цео скуп: у анализи тврдих чињеница распада и опстајању онога што је некад повезивало и што у извесној мери југословенских простор на неки начин спаја и данас.
Цео проблем је из занимљивог угла сагледао професор Александар Јерков с Филозофског факултета у Београду. „Можемо ли да трауме прошлости превладамо само уласком у ЕУ, што сада изгледа да је једино решење за екс-Ју, или чланство треба да нам буде одобрено само ако сами пронађемо бољи начин да комуницирамо једни са другима и постанемо пост-Ју”, пита се Јерков. „Да ли ће бити довољно да се у том процесу примене древне исцелитељске моћи културе, да ли је довољно да читамо исте књиге и певамо европске химне уместо наших националних песама да би смо се лепо осећали?”
Професор Јерков без злобе опомиње да и кад сви будемо у Европи може да се догоди да проблеми буду привремено затрпани, као што је то био случај у бившој Југославији. Нисмо ли, уосталом, већ били у две „уније” и добро знамо шта се догодило после. Ако годинама после конфликта не можемо да се сложимо ни око чега, констатује Јерков, треба ли онда једноставно да заборавимо на трауму – верујући да се неће поновити – и да победимо у политичкој утакмици придруживање ЕУ по сваку цену, јачајући културну размену у нади да ће нас на крају зближити. Није ли то било понуђено, па и било доступно, пре распада бивше Југославије?
Неизбежан крај немогуће земље
Наравно, неизбежна тема је био и сам распад. Да ли је био неизбежан? Дејан Ђокић, историчар прве Југославије, виши предавач на Катедри за историју и директор Центра за проучавање Балкана на Лондонском универзитету, не верује у „историјски детерминизам” и у сваком случају доводи у питање неопходност да се Југославија распадне како се распала, насилно, упркос томе што је стварање нових држава по правилу насилан процес.
Он није понудио дефинитиван одговор ни на старо питање да ли је клица краја Југославије посејана већ на самом њеном почетку, кад је оснивана: одговор на ово, као и на сва друга питања по њему је „вишеслојан”. Комбинација многих фактора допринела је и њеном стварању и и њеном распадању. Да ли је Југославија била „вештачка творевина” како многи често констатују? Свака држава је вештачка, каже Ђокић, државе наследнице СФРЈ у том погледу нису ништа „природније” од ње.
За Дина Вулетића, који је тек стекао докторат из модерне европске историје на Колумбији, југословенски модел је био добар све док је постојао онај други (источни) од кога је био бољи. Гордон Бардош, помоћник директора Института „Хариман”, изнео је свој закључак о распаду као „неизбежном” исходу за једну „немогућу” земљу. То што су се некако истовремено, мада мање драматично, распали и Совјетски Савез и Чехословачка, по њему говори о „урођеним структурним слабостима комунистичких федералних система”. А да ли би демократска Југославија имала више шанси? По Дејану Ђокићу, Југославија никад није била демократска држава, док Гордон Бардош предочава бројке по којима је од 73 године колико је трајала, неку врсту демократије Југославија у свим својим инкарнацијама имала само 11 година.
„Оно што се догодило било је неизбежно зато што се догодило”, сажео је накнадну памет историје професор Ендрју Вeхтел са америчког Северозападног универзитета, док је у дискусији после излагања један учесник цитирао актуелног министра унутрашњих послова Србије Ивицу Дачића да братство и јединство још постоји и да се одржава на ексјугословенском простору: одржавају га криминалци.
Наднационални културни слој
Донекле отрежњујућа је била порука Александра Јеркова да „само ентузијазам који је ослобођен прошлости и који изражава добродошлицу будућности… може да има прави утицај на културну сферу и у крајњем исходу преокрене ток ствари”. Јерков каже да морамо једни друге да позовемо да изнесемо оно најгоре о нама јер је „солидна основа за сваки будући развој да почнемо да откривамо сопствене слабости”.
Зоран Милутиновић, виши предавач и шеф Катедре за источноевропске језике и културу на Лондон јуниверсити колеџу, сматра међутим да Југославије није била прости збир својих саставних националних култура, већ да је током седам деценија свог постојања успела да створи један наднационални, заједнички културни слој у коме је учествовала цела земља. Милутиновић тај слој илуструје примерима ратног филмског епа Вељка Булајића, на чијој одјавној шпици су имена која не могу да се стриктно укалупе ни у једну појединачну културу југословенских компоненти, остајући при том под покровитељством свих. У нејезичким уметничким формама, југословенском слоју припадала је „Медијала”, уметници који нису представљали никога другог осим себе самих.
Најупечатљивији пример у позоришту био је Љубиша Ристић са својом КПГТ трупом (КПГТ: скраћеница за „казалиште, позориште, гледалишче, театар”), која је окупила глумце, писце, редитеље и сценографе у самосвесној наднационалној уметничкој идеологији и постала симбол заједничке културе у бившој Југославији.
Други важан пример, по Милутиновићу, јесте извођење „Хрватског Фауста” у београдском Југословенском драмском позоришту, представе која је окупила хрватског драмског писца, македонског редитеља, словеначког сценографа и српске глумце. Позориште је у ствари било сфера у којој је најлакше остваривано заједништво, готово у подједнакој мери као у популарној култури, која је била „истински југословенска”: цела земља је слушала „Бијело дугме”, „Леб и сол”, „Ју групу” и „Булдожер”. Фахрета Јахић, односно Лепа Брена, била је свуда популарна, а такође и Зана Нимани, Ђорђе Балашевић, Јосипа Лисац и Здравко Чолић.
Целу земљу је засмејавао Миодраг Петровић Чкаља, а поред њега и Нела Ержишник, која је, иако из Бањалуке, имитирала Загорку из Хрватске. Недељници „Старт” из Загреба и НИН из Београда читани су свуда и објављивали текстове аутора из свих делова Југославије. Милутиновић затим наводи и „Праксис” и Корчуланску летњу школу, такође као примере заједничке културе. Интелектуалци који су у њима учествовали нису били представници својих националних култура, већ следбеници истих интелектуалних циљева.
Чак је и књижевност, која зависи искључиво од језика, дозвољавала и подржавала заједничку културу. „Немам у виду само писце који су истовремено припадали више него једној националној култури, као што су Андрић и Десница”, каже Милутиновић, „већ и многе друге који су својим делима потврђивали да је цело подручје српско-хрватској језика функционисало као једна заједничка књижевна култура.” Тако је Крлежин говор у Љубљани био догађај за сваку књижевност југословенских нација и имао свугде слично дејство. У „Историји српске књижевности” Јована Деретића, подсећа Милутиновић, Крлежа се помиње подједнако често као и Исидора Секулић, а чешће него неки „канонски” српски писци попут Момчила Настасијевића и Бранислава Нушића.
Чак су и они који ће, по овом професору, „током осамдесетих и деведесетих постати твl |
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
|
| Na vrh |
|
|
milan
Nezamjenjiv clan
Član od: 07 Feb 2008
Komentari: 1710
Mjesto: Beograd
|
| Upisano: 06 Feb 2016 11:50 Naslov komentara: Srbija hita u EU |
|
|
| Prema uslovima prijema, Srbija vrsi rehabilitacije " zrtava komunizma", u pravosudje je prispeo zahtev za rehabilitaciju kucaj Dr Juraj Spiler |
|
| Na vrh |
|
|
|
|
Ne možete ostavljati nove komentare u ovom forumu
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
Ne možete prepraviti vlastite poruke
Ne možete obrisati vlastite komentare u ovom forumu
Ne možete glasati u anketama foruma
|
|
Kako koristiti ovaj Forum?
Traži
Lista članova
Grupe korisnika
RSS Feed
Registracija
Profil
Provjeri privatne poruke
Login
